Pozovi Ljubu za titulu

Čekajući u holu sportskog centra "Teleoptik" da Ljubiša Ranković završi sa obavezama dobili smo prijateljski savet da u intervjuu sa sekretarom stručnog štaba Partizana insistiramo da nam odgovori kako je i zbog koga, konkretno, na zimu 2008. godine stigao među crno-bele. Pošto je taj naš "savetnik" osoba od poverenja, sugestiju smo prihvatili. Kada nam se "pridružio" Ljuba, nismo gubili vreme…

Na čije insistiranje ste presekli i prihvatili mesto sekretara strućnog štaba crno - belih?
"Vuka Rašovića, trenutno mog šefa, ali i velikog prijatelja. On je, nekako uticao na mene najviše. Vuk je takođe tada ušao u stručni štab kod Jokana (Slaviša Jokanović prim aut.). Nas dvojica se znamo još od Rada gde smo igrali zajedno. Prijatelji smo više od 20 godina. Gordan (Petrić) je tada bio generalni sekretar, Ivan (Tomić) direktor... Međutim, nisam bio za to da uđem u klub isključivo kao sekretar, fudbal znam, igram ceo život i nisam neko ko može baš da sedi i obavlja isključivo zadatke sekretara. Fudbal igram od treće godine, od kada sam prohodao. I to je jedino što me ispunjava. Čini me srećnim".

Dobro, i šta tačno podrazumeva vaša funkcija?
"Tehničke stvari može da radi bilo ko, ali je moj sistem ipak drugačiji. Prvo, imam ogromnu ljubav prema Partizanu i fudbalu. Volim naše igrače, klince i nemam problem da im posvetim vremena koliko god da je potrebno. Trener određuje gde su te granice, dokle u tom odnosu mogu da idem. Znam gde mi je mesto, kad mogu da kažem nešto, kad ne. Poštujem hijerarhiju, ali sam takav tip da tražim i određeno povratno uvažavanje".

Mnogo toga ste prošli od 2008. godine i jedini ste koji je u stručnom štabu Partizana izbrojao svih šest titula. Osećaj je verujemo, dobar.
"Dobro mi je poznat i taj osećaj kada ne osvojiš titulu, a vrlo sam svestan i kako je bilo proteklih šest sezona. Svi smo sportisti i za to se borimo. Kako u životu, tako i u sportu, prvenac je uvek poseban. Kruševac 2008. za mene je u ovom poslu bio taj prvenac. Borili smo se do poslednjeg trenutka. Prekinuta je dominacija Zvezde, osvojena dupla kruna, prelep osećaj. Ali svaka titula ima neku svoju posebnu priču. Mnogo bi bilo bolno da smo, recimo prokockali plus 11 u sezoni za nama".

Koje utakmice pamtite, mnogo derbija, različitih evropskih mečeva...?
"Kada treba da osvojite titulu, svaka je utakmica bitna! Ljudi ne vide mnogo toga što nije u prvom planu. Kad je Đole (Nenad Đorđevi prim. aut) dao gol u 96. minutu... Naravno svi pamte derbije, kada je Moreira izjednačio ili Raća dao onaj gol, pa Kleo na Marakani ili sada Joja. Ne zna se koji je bio lepši od kojih i svi ti golovi su faktički donosli titule. Nema laži, nema prevare! Meni su naročito te situacije drage, jer sam, recimo, osećao da će u tom derbiju Raća odlučiti. Ali, mislim da nikada nisam video takvu erupciju radosti i oduševljenja, kao na poslednjem. Što se tiče Evrope, Šamrok me boli i dan-danas. Najteži ternutak i najgori momenat. Ispada da je to bio okidač za mnogo toga negativnog u Partizanu. Divno je bilo igrati u Ligi šampiona, jer tada tek osetiš šta znači biti poseban, deo nečega što je najbolje. To je "haj level" u fudbalu. Sve se zna. Liga Evrope takođe donosi dosta toga dobrog. Evropa te, sve u svemu postavi na mesto kojem pripadaš".

Ko je od igrača, ne samo u ovom timu, nego i unazad zasluživao najveće poštovanje?
"Sale naravno, ali je tu i Lola, kao zamenik kapitena, Partizanovo dete, Stojke, Ivanov. Generalno radi se o starijim igračima. Đole nekada, onda Žuka, Moreira i Dijara. Kao stranci su bili poštovani na i van terena. Donosili su razliku. Krstajić je bio apsolutni komadant, vođa u svakom smislu. Imao je ogroman respekt. Mnogo je značio ekipi, mladim igračima. Mislim da smo njegovim odlaskom u penziju ostali sa velikom "rupom" pozadi".

I u najkraćem, kako biste opisali svakog trenera sa kojim ste radili, počevši od Slaviše Jokanovića?
"Stvarno sam ponosan što sam sarađivao sa svakim od njih, i što se mene lično tiče mislim da sam čist prema svima. Nikada nisam razmišljao tuđom glavom. Radi se o dobrim ljudima i trenerima koji su različiti i specifični. Dosta sam od svakog naučio. Nije fudbal samo – uzmeš, spremiš ekipu i misliš da je to kraj. Ima mnogo sitnica koje prave razliku. Jokan je, iako početnik, bio vrlo staložen i smiren. Drugačije je gledao na određene situacije. Doneo je sa sobom veliko igračko iskustvo i to se osetilo. Jako mi je drago što smo sarađivali".

Posle Jokanovića, stigao je Plavi Stevanović koji nije dugo ostao, a onda i tvoj prijatelj Aleksandar Stanojević?
"Sa Plavim se nisam družio privatno, ali je bio tu sa nama. Vrlo je korektna osoba koja dosta dobro poznaje fudbal. Nažalost nije dugo ostao. Neke stvari su se izdešavale i dogodile su se promene. E, onda je došao Sale i čuveni preokret, osvajanje titule. Sa Saletom se poznajem kao i sa Vukom, ceo život. Osvojili smo titulu, ušli u Ligu šampiona. Prelepa saradnja, s tim da to što smo mnogo dobri drugari i što se toliko poznajemo čini da odnos bude zahtevniji i teži. Nekad može da dođe i do sukoba mišljenja, ali sve to nas je teralo napred".

Kako je bilo kod Granta?
"Postavio sam se na početku isključivo kao sekretar stručnog štaba. Međutim, vremenom smo razgovarali o raznim stvarima. On je bio prijatan čovek. Zapazio sam da dosta dobro poznaje fudbal i da vidi sve. Igrači su ga obožavali! Posle 15 dana svakog fudbalera je poznavao kao da je pet godina radio sa njima. Realno je dosta popuštao igračima, mislim da ga je to i koštalo poraza u derbijima, gde ne može da se pobeđuje tako lako".

Prošlu sezonu počeli ste sa Vermezovićem i sada ste sa Rašovićem?
"Vlada je po meni najspecifičniji. Imao je dosta ličnih zahteva i pravila koje je voleo da se poštuju. Igračima je bilo teško da se tom prilagode, naročito posle Granta kod kojeg su imali veliku slobodu. Pokušao je od početka da malo zaoštri, popravi disciplinu, međutim, nije sa tim novim zahtevima išlo kako treba. Vlada je neko ko takođe dosta zna o fudbalu. Sve u svemu, mislim da sam za otvoren odnos sa svakim trenerom. Sigurno da ne bih ostajao da im, zbog načina na koji radim svoj posao, nisam odgovarao. Sada sam tu, uz Vuka, imamo šampionske ambicije i idemo ka tome. On je temeljan i pedantan, insistira na svemu. Treniraće se svaki dan maksimalno. Nema predaje. Ne voli malodušne, kukavice, Vuk traži da njegova ekipa bude "u fulu", agresivna, pa šta bude – bude. Cela sezona zavisi od početka, od te Evrope. Ona ti kroji atmosferu. U avgustu maltene znaš u kojem pravcu si usmerio sezonu. Rezultait u kvalifikacijama za Ligu šampiona određuju sudbinu u dobroj meri".

KLEO I IVANOV SU SRBI

Šta traže i očekuju igrači, možemo da ih podelimo u više kategorija, domaće, strance, mlađe i starije?
"Tu su oni koje ne vidiš i ne čuješ, a opet su tu neki koji te zovu nekoliko puta dnevno. Najlakše je sa profesionalcima, znaju šta se od njih traži i to je to, dok su tu i oni malo razmaženiji, hoće pažnju... Imam razumevanja za sve i bukvalno ne isključujem telefon. Stranci su najzahtevniji što se tiče organizacionih poslova, od viza, do stana. Nije ni to problem, znam kako je meni bilo kad sam igrao u inostranstvu. Recimo da sam sa Kleom bio u odličnim odnosima, a on nije hteo bez mene da ide na prijem kod Dačića kada je dobijao pasoš. On je dečko bukvalno imao ponašanje i karakter kao Srbin. Sličan je i Ivanov. Zna se vrlo dobro da je Zabija pravio najveće probleme. Žuka je bio otresit, nekada i polu drzak, ali pravi primer profesionalca. Traži što je njegovo, ali i odradi svoj deo. Generalno gledajući sve igrače, najbitnije je da priđeš onome ko je u problemu, a ne onome ko je na vrhu".