Povratak zaboravljenog velikana

Ne pamte se lepša proleća u milenijumskom gradu Magdeburgu... Pre nekoliko godina prestonica Saksonije Anhalt proslavila je 1200. rođendan. Pola grada izašlo je na ulice. Točilo se besplatno pivo i gledao najlepši vatromet na nebu. A proteklog vikenda slavilo se još jače i bolje - Der klub, kako ga navijači od milja zovu, konačno je dočekao da uđe u Cvajtu! 

Fudbalsko mezimče ovog grada - FK Magdeburg, jedan je od najmlađih nemačkih klubova (osnovan tek 1965), ali isto tako i istinski velikan istočnonemačkog fudbala, trostruki šampion DDR-a, sedmostruki osvajač kupa zemlje koje više nema i jedini vlasnik evropskog trofeja od svih klubova sa istoka. Magdeburg je mnogo patio otkako se Nemačka ujedinila. Propadao je godinama, tonuo iz lige u ligu, da bi se tek 2015. vratio među profi klubove i stekao mogućnost da se bori da po prvi put uđe u Bundesligu 2. To mu je pošlo za rukom pobedom protiv Fortune iz Kelna (2:0) u subotu...

Pa ko je i šta je Magdeburg na nemačkom fudbalskom nebu?

Kada je u maju 1974, u Roterdamu, na De Kajpu, Magdeburg tukao veliki Milan u finalu Kupa pobednika kupova (2:0), ekipa koju je sa klupe predvodio Hajnc Krigel imala je igrače prosečne starosti manje od 23 godine. I svi ti dečaci potekli su iz gradskog jezgra, ili iz okolnih varoši. Sveukupno, taj krug odakle je Krigel crpio igrače nije brojao više od 1.000.000 stanovnika. Tako nešto uspeo je da uradi samo Džok Stajn sa Seltikom 1967, kada je osvojio Kup šampiona. Koja je razlika između Stajna i Krigela? Ne mnogo velika, s tim što se o tom Seltiku iz '67. svaki dan ponešto napiše ili izgovori, a Krigela i njegov Magdeburg svi su zaboravili. Osim onih nešto starijih, vernih navijača.

Magdeburgov uspon krenuo je početkom sedamdesetih. Imana koja današnjim klincima neće mnogo značiti: na golu Ulrih Šulce; u zadnjoj liniji kapiten Manfred Zapf, pa Volfgagng Abraham, Detleg Enge, Helmut Gaube; u vezi Jirgen Pomerenke i Volfgang Štajnbah; po krilima Martin Hofman i Detleg Raugust; i u navali najčuveniji od svih "istočnih" Nemaca - Jirgen Šparvaser.      

(Šparvaser je, za one koji ne znaju, postigao dva najvažnija gola u istoriji istočnonemačkog fudbala. Dao je gol Sportingu iz Lisabona za ulazak Magdeburga u finale Kupa kupova, a potom je srušio braću sa zapada na Mundijalu '74. To je bio jedini poraz SR Nemačke na putu do druge titule prvaka sveta...)

Magdeburg je prvu titulu šampiona osvojio 1972, pa onda dve uzstopno, 1974. i 1975. Tom velikom meču sa Milanom u finalu KPK prethodili su još neki veliki skalpovi... Bitka za trofej bila je nikad tužnija. Svega 5.000 ljudi na onolikoj stadiončini. Italijanima ime Magdeburga nije bilo previše atraktivno da bi potezali u većem broju do Holandije, dok vlasti DDR-a nisu dozvoljavale izlazak "običnih ljudi" iz zemlje. Ali zato je doček u gradu bilo veličanstven...

Magdeburg je odigrao puno velikih evropskih mečeva. I po pravilu nikada nije imao sreće na žrebu. U prvoj šampionskoj sezoni naleteo je na Juventus u drugom kolu Kupa šampiona (porazi 0:1 i 0:1). U drugoj mu se u prvoj rundi isprečio nikad jači Bajern, onaj trostruki izastopni osvajač KEŠ-a, da bi u trećoj naleteli na Malme Bobija Haftona. Malme koji će kroz koju godinu igrati finale elitnog takmičenja.    

Magdeburg je sedmdesetih još dva puta igrao četvrtfinale Kupa UEFA, odnosno jednom Kupa pobednika kupova. Poslednji evropski izlet taj klub je imao u jesen 1990, protiv francuskog Bordoa. 

Der klub je silaznom putanjom krenuo još 1976, kada je najuspešniji trener u istoriji kluba Hajnc Krigel sklonjen. Govorilo se tada da je do smene došlo iz fudbalskih razloga, ali ispostavoće se da je Krigel bio politički nepodoban, iliti neprilagodljiv. S druge strane, kapiten Manfred Zapf priklonio se vlastima i kasnije postao selektor DDR-a. Magdeburg je i osamdesetih bio u vrhu Oberlige, igrao evrokupove, ali jedan poraz od Barselone kod kuće (1:5, tri gola Dijega Maradone) pokazao je kako klub više ne može da drži korak sa evropskom elitom. 

Kada je Berlinski zid konačno pao bio je to poslednji ekser u Magdeburgov kovčeg. Otišao je i poslednji veliki igrač - Uve Resler. Ajntraht iz Braunšvajga "krade" im trenera Joakima Štrajha i tako kreće slobodni pad Der kluba. Na prvu veliku utakmicu od ujedinjenja navijači će morati da čekaju više od 10 godina. Bila je sezona 2000/01. kada je u Magdeburg došao Bajern Minhen i - pao. Najveći nemački klub izbačen iz kupa od strane četvrtoligaša! Stiglo se te sezone do četvrtfinala prestižnog takmičenja. Zrnce nade da je ostalo još nekih manira velikog kluba i one duše.  

Evo skoro 20 godina Magdeburg je životario i plivao između amaterskog i poluprofesionalnog ranga. Sve do prošlog vikenda, kada je konačno obezbedio Cvajtu. Iste večeri u svim informativnim emisijama - Magdeburg. Ali nažalost ne zbog sportskog uspeha, već zbog nereda koje su priredili navijači slaveći. I opet je pokrenuta priča o tome kako nemački fudbalski vlastodršci zapravo ne žele istočnjake u Bundelsigi upravo kako bi uzbegli takve i slične scene u najvećim gradovima, na stadionima. Cvajta - može, dalje ne. 

Videćemo kako će dalje ići Magdeburgova priča. I Drezden i Hanza i Karls Cajs Jena daleko su od elite... 

Magdeburg slovi za klub čiji navijači nisu previše brutalni. Oni više polažu na duhovitnost i zaista bi bili osveženje za Bundesligu. Možda se sećate pre nekoliko godina, kada klubu baš i nije išlo - slaba efikasnost, nekih 16 golova na 25 utakmica - tada su na tribinama bili navijači sa strelicama kojima su svojim mezimcima pokazivali gde se nalazi gol. Ili ono kada je njih 1.500 zbog prijateljskog meča sa Boltonom prešlo skoro 1.500 kilometara?!  Takođe, početkom novog milenijuma navijači Magdeburga uspeli su da spasu svoj klub finansijskog kraha. U dva dana sakupili su 1.000.000 nemačkih maraka i sprečili bankrot. 

Cvajta im sada dođe kao nagrada...