Povratak Manćinija: Ima li podgrejana supa gorak ukus?

Kao nekada kada je nesrećni Masimo Morati sipao milione i menjao trenere kao čarape gledajući kako drugi podižu pehare, Inter se opet vratio starim običajima i promenio trenera u prvom delu sezone. Gorka epizoda sa Valterom Macarijem je završena, a Roberto Manćini se vratio na jedino mesto u kojem je bio uspešan.

Izgleda da ni Erik Tohir nema jače živce od Moratija, pa je Macari platio ceh za sve. Kako javlja naš dopisnik iz Italije Željko Pantelić, Manćini je jutros u Rimu postigao dogovor sa Nerazurima. Ugovor je potpisan do 2017. godine i vredan je četiri miliona evra po sezoni.  Manćo će imati desetak dana da razdrma letagrični tim Intera, a debitovaće u gradskom derbiju protiv Milana.

Inter je bacio kocku vraćajući uspomene na doba najveće dominacije Intera u Seriji A. Manćini je tokom četiri sezone na klupi Nerazura osvojio tri titule, dva trofeja u nacionalnom kupu i dva Superkupa Italije. Ipak, bilo je to vreme kada je Inter bio jednooki kralj u zemlji slepih. Serija A je bila osakaćena posle Kalčopoli skandala, Inter nije imao konkurenciju. Juventus je izbačen u Seriju B i trebalo mu je dugo vremena da se oporavi, Milan se fokusirao na Ligu šampiona, Rimljani nisu imali kapacitete da ozbiljnije zaprete, Napoli i Fiorentina su bili puki prosek... Inter i Manćini su uzeli Juventusu Ibrahimovića i Vijeru, zadržali sve bitne igrače, imali Imperatora Adrijana i bili su prejaki za ostatak lige. Nije bila potrebna neka posebna trenerska mudrost da bi se sa takvim timom osvojio Skudeto.

Manćini nije uspevao da se dokaže tamo gde je bilo najpotrebnije. U Ligi šampiona. To ga je i koštalo posla, a Murinjo mu je posle samo dve godine pokazao kako se to radi. Manćini je potom trošio arapske petro dolare u Mančester Sitiju, nizao pojačanja na Etihadu, uz mnogo sreće osvojio onu jednu titulu u Premijer ligi, ali Liga šampiona je i pored enormnih ulaganja ostala minsko polje za njega. U Galatasaraju je pokvario sjajan Terimov tim i doživeo debakl. Karijera mu je pošla silaznom putanjom, delovalo je kao da će završiti u Lokomotivi ili takvom nekom klubu, a onda je stigao poziv Intera.

Manćo se nije mnogo dvoumio, svestan da je ovo najbolja prilika koja je mogla da mu se ukaže. Prihvatio je rizik da spasava nešto što se teško spasiti može. Tim Intera koji je on ostavio u amanet Murinju i ovaj današnji su nebo i zemlja. Prvi put u trenerskoj karijeri će morati da zaboravi i na skupoecna pojačanja jer se Tohir ne hvata tako lako za džep kao Morati. Ali, Manćini nije mogao da se nada nekoj boljoj udaji. Uostalom, četiri miliona evra godišnje je u ovom trenutku miraz kakav Manćiniju niko ne bi dao.

Međutim, tradicija u Italiji kaže da povratak na mesto uspeha nikada nije bilo srećno rešenje i da niko od dve strane nije izvlačio benefite. I mnogo veći treneri od Manćinija su „poginuli“ kada su se kockali sa povratkom u klubove u kojima su doživeli najsjajnije trenutke karijere.

Dva najbolja primera su Arigo Saki i Fabio Kapelo, legende Milana. „Prodavac cipela“ iz Parme je jedan od najznačajnijih trenera u istoriji, stvorio je onaj moćni tim Milana sa kraja 80-ih, uneo revoluciju u fudbal, osvojio sve što se moglo osvojiti... Četiri godine je proveo u Milanu, potom sa uspehom vodio Azure, ali kada se 1997. vratio na San Siro da gasi požar posle Oskara Tabareza, osetio je drugu stranu medalje. Milan je sezonu završio na očajnoj 11. poziciji, a pod Sakijevom komandom je doživeo istorijsku katastrofu protiv Juventusa - 1:6. Fabio Kapelo je Sakija nasledio 1991. godine u Milanu i takođe ispisao istoriju. Rođena je trenerska zvezda. Stvorio je Milanovu generaciju Nepobedivih, osvojio sve moguće trofeje, proveo u klubu pet godina i otišao u Real. Vratio se posle godinu dana. Opet umesto Sakija koji je završio pomenuti očajni drugi mandat. Ni Don Fabio nije bio bolje sreće. Bila je to ona čudna generacija u kojoj su igrali Klajvert, Davids, Cige, Ibrahim Ba, Maini, Ganc... Epilog je bio očajno 10. mesto na tabeli i Kapelo je opet morao da se pakuje.

U Juventusu je Marećlo Lipi bio bog u periodu od 1994. do 1999. godine, ali kada se 2001. vratio u Torino, nije stvorio dinastiju kao u prethodnom mandatu. Istina, Juve je osvojio dva Skudeta, ali i izgubio finale Lige šampiona. Lipi je vraćen da bi doneo Staroj dami još neki uspeh u Evropi i nije uspeo u tome.

Čuveni Đovani Trapatoni je bio tvorac najveće generacije u istoriji Juventusa u kojem je proveo deset godina, osvojio brdo trofeja, doneo klubu prvi trofej prvaka Evrope... Vratio se na Dele Alpi 1991. godine i u klubu proveo tri godine, ali nije uradio ništa. Samo jedan mršavi trofej u Kupu UEFA.

Legendarni Otavio Bjanki takođe je imao istu sudbinu u Napoliju. Trener čuvene Maradonine generacije je imao četiri godine za nezaborav podno Veziva. Ali, kada se 1992. vratio sa San Paolo, žice su bile pokidane, violina nije svirala onu istu lepu muziku...

I naša legenda Vujadin Boškov se kockao na isti način. Bio je trener najbolje generacije u istoriji Sampdorije, sinonim za uspeh Đenovljana. Ali, kada je 1997. godine opet preuzeo komandnu palicu na stadionu Luiđi Feraris, epliog je bio drugačiji. Samp je završio sezonu na devetom mestu i Vujke je odlučio da ne kvari uspomene na slavne dane prošlosti. Ni Zdenjek Zeman se nije proslavio u drugom mandatu na klupi Rome...

Ponovljeni brakovi u Italiji su osuđeni na propast. Za razliku od Italije, u ostatku Evrope je bilo srećnijih slučajeva kada bi se neki strateg vratio na mesto uspeha. Jup Hejnkes je najveće uspehe u Bajernu zabeležio tek u trećem mandatau. Otmar Hicfeld se takođe na jednu sezonu vratio na klupu Bavaraca i osvojio duplu krunu. Kapelo je u Realu napravio čudo kada je uzeo titulu Ronaldinjovoj Barsi, ali je najuren zbog „neatraktivnog stila igre“. Luj van Gal nije bio te sreće u Barseloni. Žoze Murinjo je po povratku u Čelsi imao mršavu prvu sezonu, ali njegovo nepisano pravilo je da uspeh stiže tek u drugoj sezoni.

Pred Manćinijem je teška misija da sruši crnu tradiciju. Pogotovo što nema tim koji može da konkuriše za neke ozbiljne rezultate. Macari je pokušavao, ali nije imao dovoljnu podršku kluba. Prava pojačanja su izostala, Inter je počeo da prepisuje gradskog rivala sa besplatnim pojačanjima i sekundarnim sirovinama, a to nije nimalo srećna taktika za velike klubove.

Manćini je ovim potezom stavio na kocku sve što je ranije uradio u Interu i preuzeo veliki rizik da devalvira trofeje koje je osvojio u prvom mandatu.

(FOTO: Action images)