Povodom Mesijevog rekorda UEFA omaž Stjepanu Bobeku: Napadač kome treneri nisu davali zadatke i zbog koga Partizan nosi crno-bele dresove (VIDEO)

Ima istine u onoj rečenici koja se maltene kao poslovica „primila“ u narodu kako „nema smisla upoređivati fudbalske epohe“. Em ono što se igralo nekad i ovo danas ne liči na isti sport, em je novac toliko uzeo maha da često ugrožava suštinu igre, em nema opipljivog dokaza da li više vrede ondašnja ili sadašnja ostvarenja...

Verovatno ni ljudima iz UEFA nije bila namera da upoređuju veličine, već samo da na osnovama rekorda Lionela Mesija (prošle nedelje postao najbolji strelac u istoriji španskih prvenstava) ožive sećanje na čoveka koji je jedan od sinonima fudbala na prostiorima bivše Jugoslavije. Povodom dostignuća argentinskog mađioničara (253 gola u borbi za bodove) Evropska kuća fudbala setila se da je i na području Balkana pre 60 godina mreže jednakim intenzitetom tresao Stjepan Bobek. Doduše, u startu i pogrešila obelodanivši da je najveća legenda u istoriji crno-belih strelac 403 gola u ligi nekadašnje Jugoslavije. Pre će biti da su u Nionu pokušali da podsete na ukupan broju  golova, jer prema podacima dostupnim na zvaničnom sajtu Partizana, Stjepan Bobejk je za 13 godina u Humskoj 1 bio precizan 425 puta. Računaući kako takmičarkse tako i pogotke na takmičarskim, susretima.

Svakako - za poštovanje. I za nauk današnjim generacijama da je fudbal samo igra.
„Igrao sam fudbal spontano. Nisam mislio previše o tome šta bi trebalo da radim ili kako da driblam, jer u moje vreme treneri nisu ni davali striktne zadatke igračima. Sve što bi mi šef rekao bilo je na kojoj poziciji igram i to bi bilo to. Dribling mi je bio najvažnija veština, mada imao sam i mane, poput igre startova na protivnika ili igre glavom“, citirala je UEFA reči čoveka koji je preminuo 2010.

Da je živ, Bobek bi u sredu proslavio 91. rođendan. Rođen je u Zagrebu, a dokumenta o njegovom fudbalskom putu kažu da je imao samo 13,5 godina kad je odigrao prvu utakmicu za seniorski tim nižerazredne Viktorije, kasnije je prešao u Građanski, a posle oslobođenja 1945. maltene mu je naređeno da pređe u novoosnovani Partizan.

„Da nisam igrao za Grđanski, poslali bi me na ratište. Bio sam zreo za vojsku! Bio sam u vojsci i bio izuzetno srećan kad sam dobio prekomandu iz Zagreba u Beograd kako bih mogao da igram za Partizan. Zbog fudbala sam morao da zapostavim mnoge živiotne stvari, ali sam zahvaljujući talentu dobio priliku da živim kao kralj i da proputujem svet. A to je neprocenjivo“.

Igrao je Bobek za Partizan 13 godina, osvojio dve titule i duplo više trofeja u kupu, postao najbolji strelac u istoriji kluba (425 golova), vlasnik je rekorda po broju golova u jednoj prvenstvenoj utakmici (devet), najviše golova na jednom kup susretu (osam), najbolji je strelac ikada u jednom ciklusu kupa (16), ali kad je već bio dukobo u penziji priznao je:
„Jedino mi je žao što nikad nisam zaigrao za Dinamo iz Zagreba. To je moj rodni grad. Zagrebu dugujem nešto u fudbalskom smislu i zato mi je uvek bilo teško kad je trebalo da igram protv Dinama.“

Inače, za one koji ne znaju Stjepan Bobek je najzaslužniji čovek što Partizanovi fudbaleri danas nose crno-bele dresove. Pre nego što se posvetio trenerskom pozivu i osvajanjem tri uzastopne titule državnog prvaka postavio temelje generacije Partizanovih beba koja će 1966. igrati finale Kupa šampiona (tada sa Abdulahom Gegićem na klupi) on je naredio da se klupske boje promene, jer su dresovi u boji (do tad crveni i plavi) bledeli od pranja, pa se prešlo na ekonomičniju varijantu.

Legenda za sva vremena...

(FOTO: MN Press)