Poslednji pozdrav Vladici Kovačeviću: Lopta se ne umara, čovek se umori

Jecaji na rastanku. A kako drugačije? Za čuvenim Partizanovim poslovođom tuguju svi. Oni koji su ga poznavali u dušu i imali bilo kakve dodirne tačke sa Vladimirom Vladicom Kovačevićem skupuili su se u subotnje popodne u Klubu sportista na stadionu Partizana da na večni počinak isprate čuvenog Poslovođu.

Komemorativnom skupu u Humsku 1 prisustvovali su porodica, prijatelji, nekadašnji saigrači vrsnog asa, pre dva dana preminulog u 76. godini.

Jedva preturajući reči preko jezika, teškim glasom, aliiz srca, o Vladici - jednom od simbola Partizanovih beba - emotivno se oprostio njegov nekadašnji saigrč Josip Pirmajer, podsećajući na dana kad je iz Novog Sada došao u Beograd.
„Bila je 1963. godina, plašio sam se kako će me tim prihvatiti, kao novajliju. A jedan od prvih koji je to učinio bio je bađ Vladica. Uz njega sam se brzo prilagodio na zahteve Partizana i postao standardni prvotimac. O uspesima tog vremena se sve zna, ali o ljudima manje. Kakvi su ljudi bili oko mene najbolje govori to štp ni sa jednim nikad nisam ušao u konflikt. Bilo je zadovoljstvo družiti se s njim“, rekao je Pirmajer (72).

Vladica Kovačević u vezi, Josip Pirmajer i u napadu. Zajedno sa Milanom Galićem. Oko njih Milutin Šoškić, Fahrudin Jusufi, Velibor Vasović, Branko Rašović, Ljubomir Mihajlović, Radoslav Bečejac, Mane Bajić, Mustafa Hasanagić i Milan Galić. Najčešći sastav u večno pamtljivoj sezoni 1965/66, kad je Parni valjak dogurao do finala Kupa evropskih šampiona.
„Što se tiče Vladice kao fudbalera, krasila ga je izuzetna tehnika, lucidnost, namšetao je i davao golove. Poslednji put sam ga video 11. maja, na proslavi pola veka finala KEŠ-a, bio je lepo raspoložen, podsetili smo se dane naše mladosti. Znao sam da je teško bolestan, ali nisam očekivao da će nas ovako brzo napustiti. Ne bi ga trebalo nikad zaboraviti, ušao je u istoriju ovdašnjeg fudbala, a našoj generaciji će po najlepšem ostati u sećanju“, dodao je jedva čujnim glasom skrhani Josip Pirmajer.

Kremacija Vladice Kovačevića upriličena je u 18 časova na Novom groblju u Beogradu.

Prethodno je o njemu, podsećajući na delove blistave karijere, ali i ljudski pečat ostavljen i u oko Humske 1, biranim rečima govorio Mile Jovičić, u ime Privremenog organa uprave koji trenutno rukovodi crno-belima.
„Samo što nas je napustio, a već nedostaje njegovoj crno-beloj porodici, njegovim savremenicima, prijateljima, svima nama... Florijan Matekalo je u njemu prepoznao fudbalski i ljudski talenat, koji je narednih decenija postao fudbalski i ljudski biser. Naš Vladica je učestvovao u osvajanju četiri titule prvaka Jugoslavije sa Partizanom, odigrao je 487 utakmica i postigao 319 golova. Postao je besmrtan i ušao u anale fudbalske igre kao član čuvene generacije Partizanovih beba. Nant, Verder, Sparta i Mančester junajted su iz Beograda odlazili fudbalski poraženi, pognutih glava. Dvaput je odlazio iz Partizana u Francusku (Nant i Anže, op. au), ali mu se uvek vraćao. Poslednji meč za naš klub odigrao je novembra 1969.. Potom je decenijama bio trener i direktor omladinske škole, ostaviviši neizbrisiv trag u njenom radu. U njoj je menjao filozifiju igre. Bio je odvažan i uvažen, na terenu i u životu. Ostao je veran Partizanu do kraja života. Nedavno, na proslavi pola veka od Hejsela, održao je energičan govor, zbog kojeg svi koji vole ovaj klub moraju da zapete njegove reči: „Moramo biti jedinstveni, a ne podeljeni. Samo snažan i jedinstven Partizan može biti zalog velikih rezultata. Vladice, otišao si prerano, ali fudbalski si besmrtan“, umalo nije zaplakao na kraju Mile Jovičić.

Kakav je Vladica Kovačević bio fudbaler - još važnije - kakav čovek, najbolje neka posvedoče reči koje je u formi podsećanja na njegovu karijeru objavio sajt Partizana u tekstu pod nazivom „Fudbalski potpis Vladice Kovačevića“.

Izdvajamo neke delove­:

-------->>>>>>Nadam se da nije neskromno što smatram da sam učio u vrlo dobroj školi fudbala, kod trenera koji je dosledno gradio čvrsto koncipiranu igru svestranim vaspitačkim metodom. Moj učitelj je bio Florijan Matekalo, nekadašnji talentovani fubaler kojeg je sa dvadesetom godinom oboljenje srca odvojilo od takmičenja, ali je to srce ostalo verno fudbalu. Imao je sigurna merila u selekciji mlađih igrača, bio je očinski blag u odnosima i konsekventan kao vaspitač. Cela moja generacija osećala ga je onakvim kako ga je i zvala – Čika Conja. Upotrebio sam izraz vaspitanje, a ne trening za njegov metod, jer je Čika Conja stvarao čoveka-igrača modelirajući psihološki profil ličnosti isto toliko koliko i njegov igrački zanat.

-------->>>>>> Matekalo je bio poštovalac i, pretpostavljem, veran sledbenik Ilješa Špica: Ilješ je bio više od trenera – bio je filozof fudbalske igre. Bio sam fudbalski školovani osamnaestogodišnjak kada sam 1958. stigao pod Špicov nadzor kao debitant sa brojem 7. To je trajalo samo jednu sezonu. Trener se nije naročito bavio mnome, a ja sam, kao najmlađi u ekipi velikih majstora, široko otvorio oči i uši, a čvrsto zatvorio usta i učio na toj visokoj školi fudbala na čelu sa dekanom Špicom.

-------->>>>>> U Ivanjici, kao klinac, bio sam mršav, prividno slabašne konstitucije i ne najbrži, ali sam ipak bio najbolji dribler. Izbaciti driblingom-fintom iz linije kretnaja nekoliko protivnika i ostaviti ih da mi gledaju u leđa, donosilo mi je silan ugled među dečacima. To je bilo prosto omamljujuće. Posle prvih treninga Čika Conja mi je rekao: Ako misliš da je fudbalska igra samo dribling, ne moraš više dolaziti na trening. Ja sam toliko želeo da postanem pravi fudbaler u Partizanu da sam gotovo prestao da driblam, pa mi je dribling kasnije bio slabija strana, a možda baš zato čitanje situacije i kombinatorika ona bolja.

-------->>>>>> U toj ekipi, koja se formirala između 1955. i 1960. poznatoj pod nazivom Partizanove bebe, bilo je nekoliko izrazito darovitih mladića: Šoškić, Jusufi, Vasović, Miladinović, braća Čebinci, Jovanović, Mitić; osvojili smo 2 prvenstva Jugoslavije u omladinskoj konkurenciji. Uprkos tome, danas mi je to jasno, stvarni cilj mog trenera Matekala nije bio osvajanje šampionata već brušenje otkrivenih dijamanata-fudbalera. Prvenstvo kao vid borbenog treninga, bio je u funkciji usavršavanja pojedinaca.

-------->>>>>> Naglasak na treningu bio je otkriti šta svaki mladić može i duhom i telom i do najvišeg praga podići njegove lične sposobnosti Pri tome je mogućnost igrača da procenjuje, munjevito sagledava situaciju i utiče na njen dalji tok, bila od najveće važnosti. I Špic i Matekalo su tu igračku vrlinu cenili više od svega. Kondicione sposobnosti i tehnička veština bili su sredstva igre, a ona od igrača, pre svega, zahteva mogućnost analize i primenu stvaralačke mašte.

-------->>>>>> Naši treninzi nikad nisu imali obeležje kolektivnog drila. Nisu nam pred utakmice u memoriju utiskivali taktičke šeme. Špic je na treninzima kratko prekidao igru na dva gola, da bi nam objasnio u čemu smo pogrešili i šta je trebalo u datoj situaciji izabrati kao sledeći potez (Bilo je to mnogo pre današnjih video analiza). Špic je to radio sa visokim stepenom tačnosti i za nas je njegov autoritet proizilazio iz tih lucidnih dijagnoza. On je bio sposoban da do detalja snimi situaciju u punoj akciji. Danas sam svestan koliki je to bio rizik za trenera ukoliko se igrači ne bi složili sa njegovom procenom. Takvo naglašeno individualno vaspitanje (sa smanjenom pažnjom na taktičke šeme, ali na odbranu kao deo manevarske igre), mogao bi da liči na trening za stil čiste improvizacije. Logika Špica i Matekala bila je u tome da samo potpuno psihofizički i zanatski školovan fudbaler može inteligentno-ofanzivno-kreativno, dakle, pobednički IGRATI. Smatrali su da ni genijalna taktika sa neizbrušenim fudbalerima ne može proizvesti ni igru, ni uspeh. Uostalom, šta stoji u osnovi igračke discipline, ako ne promišljeno ostvarenje – manevar – gol. Ukoliko je analiza situacije u kojoj je igrač neposredno angažovan inteligentnija, utoliko je igračko rešenje – potez, korisniji iza ekipu.To je organska sinteza individualnog i kolektivnog.

-------->>>>>> Misliti: Mada veliki broj igračkih pokreta dolazi podsvesno, igra nije nikako zbir samo refleksa. Ideja vodilja ove škole govorila je da, ne samo fudbaleri srednje napadačke linije, nego doslovno svaki igrač, mora sve vreme vrlo koncentrisano da istražuje moguće alternative svog poteza. U igri se mora misliti, procenjivati i kad igrač ima i kad nema loptu. Svako to može, manje ili više sve je to samo stvar škole i, naravno, izbora igrača. Usavršenija tehnika, visoka fizička kondicija, služe tome da igrača rasterete koncentracije na tehnologiju igre i da mu dozvole da se usredsredi na konstrukciju sopstvenog manevra i destrukciju protivničkog – dakle na IGRU. Igrač, pri tome, nastoji da izabere taktički najbolji potez, najracionalniji pravac kretanja i optimalno doziranje brzine, snage i skoka, agresivnosti u kontaktu sa protivnikom. Igrati znači misliti, ne sa ciljem samoisticanja, nego u službi efikasnog kolektivnog delovanja, a to predstavlja najviši domet IGRE.

-------->>>>>> Odluka da li ćemo loptu uputiti Petru ili Pavlu, ne zavisi samo od njegove pozicije u prostoru, nego i od naše procene njegove sposobnosti da najbolje nastavi manevar. Da bi se igra uspešno komponovala, a moj potez najkorisnij, Ja-igrač moram u tančine da poznajem svoje saigrače, njihove odlike, navike, tehničke karakteristike, reakcije…Gotovo da u zajedničkoj akciji predstavljamo dva-tri tela, ali samo jedan mozak.

-------->>>>>> Kretati se: Ni kada primaš, pogotovo kada si primio loptu, ne smeš stati. Zato ne dodaješ saigraču loptu u noge, nego kad je god moguće ispred njega, da ne bi umrtvio i njega i manevar. Ako se moj igrač kreće s loptom udesno, odvlačeći protivnika i pažnjom i pozicioniranjem u tu stranu, ja ulazim u levi ispražnjeni prostor i nudim varijantu dodavanja. Kada se sa loptom krećeš udesno – loptu treba da dodaješ ulevo jer će tamo najčešće biti prazan prostor, koji se nudi za utrčavanje tvome saigraču. Igranjem bez lopte (dva, čak i tri fudbalera) igraču u posedu lopte otvaraju se dve-tri mogućnosti za rešenje od kojih bi on trebalo da izabere najpovoljnije.To, naravno, iziskuje povećan stepen brzinske izdržljivosti, ali proizvodi i više gol šansi. Lažni manevar ima za cilj da privuče odbranu na jednu stranu, kako bi na drugoj razredio prostor i olakšao manevar do gol pozicije.

-------->>>>>> Lopta: Dobra je ona lopta koja je tako upućena da bar jednog protivnika izbaci iz igre. Lopta je uvek brža od čoveka. Lopta se ne umara, čovek se umori.

(FOTO: MN Press, FK Partizan)