Poslednji pozdrav Saniju, gol-mašini koju su i u Zenici nosili na rukama! (VIDEO)

Srce fudbalske Srbije je ranjeno. Povređen je i OFK Beograd, uspavani džin ovdašnjeg fudbala, koji više sigurno neće biti isti klub bez svog Sanija. Snajper sa Karaburme, Bronzana kopačka Evrope i najefikasniji golgeter u istoriji domaćeg fudbala, otišao je u legendu.

Srce velikog majstora prestalo je da kuca u subotu tiho, iznenada, mnogo drugačije nego što je proveo veći deo života koji je posvetio svojim Romantičarima. U društvu gde su već Moša, Tirke, Kika Popović, Sava Antić i ostale legende plavo-belih, i bskovci i ofkovci, sada je i veliki Slobodan Santrač. Nažalost...

Boban, kako je voleo da ga zovu njegovi Valjevci, apsolutni rekorder bivše Juge po broju postignutih golova, bio je predodređen da dotakne sam vrh evropskog fudbala. I nije morao da ode u inostranstvo da bi u tome uspeo. Bilo mu je dovoljno da u plavo-belom dresu Romantičara postigne 186 golova na 264 utakmica i svrsta se u red najboljih fudbalera koje je ovdašnja publika ikada videla.

Sezona 1971/72. bila je nezaboravna za tim sa Karaburme. Sa 33 pogotka na 34 utakmice u Prvoj ligi, Santrač ne samo da je oborio rekord legendarnog Bore Kostića, već je postao i Bronzana kopačka Evrope, iza legendarnog Gerda Milera (40 pogodaka) i Antonisa Antonijadisa (39).  
"Kasnije sam ustanovio da je bilo i velikih sudijskih grešaka na moju štetu, jer te sezone sam imao i pet poništenih golova. Ko zna, možda bih bio i srebrna kopačka Evrope da su mi ti golovi priznati”, znao je često da se požali Santrač.

KAKO SU MU SUDIJE OTELE ZLATNU KOPAČKU

Zanimljivo da je cela zemlja navijala za Sanija tih dana, dok je vodio trku za vredan trofej koji je dodeljivao legendarni Frans fudbal. Jedna priča iz tog vremena kaže da je u okviru Druge lige Budućnost u Valjevu igrala protiv Hajduka iz Kule, a da se stadionom prolomio gromoglasan huk kao da je domaćin dao gol, i to u trenutku kada je spiker objavio da OFK Beograd vodi u Zenici protiv Čelika sa 1:0 pogotkom Santrača.

To nije ništa čudno, Sloba Santrač je najveći fudbaler koji je ponikao u tim krajevima, njegov uspeh bio je u mnogome i valjevski…   

A na toj utakmici u Zenici OFK Beograd je slavio sa 2:0. Santrač je bio glavni arhitrekta trijumfa sa dva gola, a posle meča nesvakidašnja scena na Bilinom polju – navijači Čelika zgrabili su ga i izneli na rukama sa stadiona bez obzira što je golovima urnisao njihov tim. Bilo je to neko drugo, srećnije vreme, kada su navijači ostalih klubova zbog Santrača zavoleli Romantičare i hrlili na stadione da ga gledaju dok se bori sa evropskim velikanima za Zlatnu kopačku. 

Visok, hitar (kažu da je 100 metara trčao 11 sekundi), krasio ga je neverovatan osećaj za gol. Ispoljio ga je još u Srpskoj ligi, u dresu Metalca, kada je publika trčala na maleno igralište Krušika kako bi gledala nekog Santrača. Tamo je postavio još jedan rekord, a izgleda da su mu baš oni tokom velike karijere bili zaštitini znak. Sedam golova dao je Vlaznimiju iz Đakovice u trijumfu od 10:1. Bilo je to vrelog junskog dana 1965. godine, posle kojeg se pročulo da u Valjevu ima jedan opasan klinac koji je privukao pažnju najboljih jugoslovenskih klubova.

U leto već pomenute godine odlučio se za prelazak na Karaburmu, kako kaže zbog majstorija Skoblara i Samardžića, a na Omladincu su ga primili kao da je tu odrastao. Treninzi su bili oštri i naporni, a mnogi tvrde da je Santrač često pomišljao na povratak u Valjevo, jer je ritam bio nepodnošljiv. Ipak, sve je brzo prošlo, aklimatizovao se i odmah počeo da trese mreže.

Santrač je u dresu Romantičara debitovao 14. avgusta 1965. godine, na utakmici protiv Hajduka iz Splita (2:2), a svoj prvi pogodak postigao je 23. oktobra na Karaburmi kada je OFK Beograd ugostio zagrebačku Trešnjevku. Protivničke golmane je često znao da počasti i “petardom” u mreži, a prvi het-trik za Romantičare postigao je svojoj u prvoj sezoni, na gostovanju protiv Zagreba (1:4).

Bio je nadaleko poznat i kao fudbaler koji je najviše puta ulazio u šanse za gol. Niko se od starijih ljubitelja fudbala nije sećao utakmice OFK Beograda, a da Sani nije imao barem jednu priliku da se upiše u strelce. Dosta duguje i činjenici da je igrao u sjajnoj navali pod nadimkom “Tri S”, zajedno sa Josipom Skoblarom i Pajom Samardžićem, a nekoliko godina kasnije imao je privilegiju i čast da nastupa sa još dvojicom fudbalskih velikana - Dragoslavom Šekularcem i Milošem Milutinovićem.

Za Santrača je OFK Beograd bio prava, drugarska sredina. Kod njega nije bilo manira svojstvenih fudbalskim zvezdama. Nisu mu smetali ni reflektori, ni kopačke, a ni grubi protivnici. Nije se žalio ni na trenere, a ni na sudije… Bio je fudbaler bez kompleksa, a njegove reakcije uvek su bile onakve, kakve je očekivala armija dečaka kojima je bio uzor.  

Fudbal je shvatao kao profesiju, a popularnost kao jedan od produkta uspešnog rada na zelenom polju. Santrač je na Karaburmi potpuno stasao i kao igrač i kao ličnost, a tome je dosta doprineo i njegov saigrač Josip Skoblar.

I sam prvi strelac Jugoslavije pre dolaska Sanija, kapiten Romantičara poreklom iz okoline Zadra, nije skrivao simpatije prema Valjevcu. Santrač mu je odmah postao ljubimac, a stariji ljubitelji fudbala mogu da se sete kako je Skoblar vrisnuo nakon duela sa golmanom Švedske u Štokholmu 1966. godine, kada je Santrač ostao da leži na travi.

Veliki Slobodan Santrač je u ono vreme bio sinonim za napadački fudbal koji je forsirao OFK Beograd.
“Bronzana kopačka Evrope koju sam osvojio je bila plod sistema igre koji je krasio Romantičare. Svi smo imali istu misao i svih 11 igrača je imalo uvek istu želju. Vaspitani smo da dajemo gol više, da igramo da pobedimo protivnika, pa ponekad i da ne vodimo računa o taktici. Možda je baš zato Karaburma uvek bila puna. Sećam se utakmice protiv Partizana. Rezultat je bio 1:1, a ja sam postigao gol pred 33.000 gledalaca. Za Partizan je tada branio Ćurković. Sa Zvezdom nam je bilo svejedno gde igramo, sedam godina za redom nisu mogli da nas pobede”, besedio je pokojni Sani.

BOŠKOV GA IGNORISAO, SANI GA HVALIO

Njegov najdraži gol bio je onaj koji je dao Partizanu u prvoj sezoni na Karaburmi, a Romantičari slavili sa 5:4. Santrač je ukrao loptu golmanu Milutinu Šoškiću i pored zaprepašćenog Branka Rašovića matirao čuvara mreže crno-belih. Bilo je to za mnoge veliko iznenađenje, jer se očekivalo da neće ni pipnuti loptu pored reprezentativnog defanzivca Rašovića…     

U tadašnjoj Prvoj ligi teško je bilo naći centarhalfa koji je mogao da mu parira, posebno kada je reč o kratkim sprintevima i startnoj brzini. Suvišno je bilo govoriti koliko je malo prostora i “sitnih” šansi bilo potrebno Santraču da zatrese protivničku mrežu. Sve je rešavao za tren oka…

Najbolju utakmicu u karijeri je odigrao protiv Radničkog iz Niša, a bilo 0:0. Znamo, čudno je da napadač ovo kaže, ali Sani ima svoje razloge.
”Nišlije su nam uzele bod, a po mnogim statistikama ja sam dobio ocenu 7,5. Okarakterisano je da sam se dobro kretao, da sam bio agilan, ali da me nije hteo gol. Međutim, sutrašnji trening je doprineo da razumem gde grešim. Na sastanku u svlačionici tadašnji trener Dunja Milić mi je postavio pitanje: ‘Sani boj, zbog čega smo mi tebe doveli, jel da nam pokažeš da znaš da igraš ili da daješ golove?’, tu sam sazreo i čini mi se da sam posle tog događaja napredovao u karijeri”, prisećao se Santrač.

Koliko god da je Santrač bio hvaljen zbog forme u dresu OFK Beograda toliko je Vujadin Boškov bio kritikovan što te ‘72 najbolji jugoslovenski strelac nije predvodio navalu nacionalnog tima. Kampanja je naročito bila žestoka pred dvomeč sa SSSR-om, kada nam je falio centarfor. Znamo da pobedu donose golovi, a kod nas, jednostavno, osim Santrača, nije postojao niko drugi ko zna da ih postigne. Znali su svi da treba da se dogodi čudo pa da Sani za 180 minuta dvomeča sa Rusima ne postigne nijedan pogodak, ali je tadašnji savezni kapiten rekao da mu Santrač ne odgovara?!

Ali, dok se prašina oko Santračevog ne igranja dizala, devetka Romantičara je uporno ćutala. U nekoliko navrata čak je uzeo u zaštitu Boškova, što, priznaćete, nije osobina svih naših fudbalera. Bilo je slučajeva busanja u grudi, spominjanja starih zasluga, “napuštanju fudbala i reprezentacije”… Santraču to nikada nije palo napamet!

Sve je to nekako bio znak njegove skromnosti, uprkos velikim moralnim pravima da se ljuti. I zar bi neko zamerio prvom strelcu jugoslovenskog fudbala, ako bi se javno pobunio što ne igra standardno u reprezentaciji, što čeka da se povrede svi drugi mogući kandidati da bi on postao vođa navale... Ali, takav je bio naš Sloba Santrač.

Nije nikada voleo da govori o svojim kvalitetima i o tome koliko je bio cenjen kao fudbaler. Zato mnogi ne znaju da je već posle prve sezone u dresu OFK Beograda imao primamljivu ponudu jednog zapadnonemačkog kluba. Iako se tada još nije pošteno ni predstavio publici u Jugoslaviji, nudili su mu čak 30.000 dolara.

SAMO DŽAJIĆ BIO CENJENIJI OD SANIJA

U ono vreme, Santrač je na međunarodnoj fudbalskoj berzi, u najblistavijem trenutku karijere, vredeo oko 120.000 dolara i, uz Dragana Džajića, bio je najcenjeniji jugoslovenski fudbaler. Njegova primanja u OFK Beogradu bila su kranje solidna, ali više skromna nego basnoslovna. Za potpis drugog ugovora dobio je recimo 10.000.000 starih dinara, ali i to je bio deo fudbala bez kojeg se nije moglo.

Ali, Santrač to nikada nije pomenuo ni pred jednim novinarom, iako bi mu išlo u prilog. To je samo još jedan podatak više koji govori da je sve što je Sani stekao – ime, poštovanje i popularnost,  stekao na terenu, a ne na nekim nefudbalskim mestima. Njegova veličina delom je bila i u tome.

Čak i kada su novine, televizija i svi mediji poludeli za njim, kada je učestvovao u najgledanijoj televizijskoj emisiji “Obraz uz obraz”, zajedno sa Milenom Dravić i Gagom Nikolićem, Slobodan Santrač je čvrsto odoleo tegu popularnosti. Čudno je da meteorski uspon nije ostavio traga na ličnost ovog Valjevca, pa je valjda zato iz tog vremena ostala narodna izreka “Tih, skroman – kao da nije Santrač”.

Nakon rastanka sa OFK Beogradom, sa kojim je pored individualnih priznanja uzeo Kup 1966. godine, Sani je 1974. otišao u Švajcarsku u redove Grashopersa. Tada mu je bila 28. godina i bio je red da naplati sve majstorije u dresu Romantičara. Nakon dve sezone, vratio se u svoj OFK Beograd, ali se u drugom mandatu na Karaburmi zadržao samo sezonu i po. Zalazak velike karijere dočekao je u dresu Partizana (sa kojim je uzeo šampionsku titulu 1978. godine), kao i Galenike iz Zemuna, koju je uveo u Prvu ligu 1982.

 

Prvi trenerski posao bila mu je selektorska klupa reprezentacije Jugoslavije. Legendarni Miljan Miljanić odlučio je u decembru 1994. da Saniju pruži šansu da povede naš nacionalni tim prema prvom velikom takmičenju koje je usledilo. Zbog sankcija, pojavili smo se tek 1998. na Svetskom prvenstvu u Francuskoj, a iz ove perspektive bolji reprezentativni uspeh od tadašnje osmine finala Mundijala nismo ostvarili sve do današnjeg dana. Nesrećno smo poraženi od Holandije sa 2:1, nakon čega je Santrač napustio kormilo Plavih.

Osim što je u kratkim vremenskim periodima boravio na funkciji u OFK Beogradu kao potpredsednik kluba, vodio je i selekcije Saudijske Arabije (2001) i Makedonije (2005), a u nekoliko navrata, od 1999. pa na ovamo, Slobodan Santrač je predvodio i kineske prvoligaše. U najmnogljudnijoj zemlji sveta stekao je zavidan renome, bio čak i trener godine u prvoj sezoni i često je odlazio tamo da spasava posrnule velikane. Poslednjih godina, Slobodan Santrač je bio angažovan pri pojedinim organima Fudbalskog saveza Srbije, kojima je nesebično pomagao znanjem i iskustvom.

Njegova smrt veliki je poraz za fudbalsku Srbiju, jer je Sani, Boban, ili kako god ga zvali, ispisao možda najlepši deo njegove istorije, a cela SFRJ je imala privilegiju da uživa u njegovim majstorijama.

Počivaj u miru, legendo.

PIŠE: Milan Zdravković
(FOTO: MN Press)

Pratite MOZZART i na zvaničnoj Fejsbuk stranici