Pobeda malog čoveka

Tvorac „filozofije nade“ zagovarao je veru da je moguć pravedniji svet, u kojem će mnogo važnije biti ko je kakav čovek, koliko radi na sebi i na borbi za bolje sutra, a ne koliko novca i moći poseduje. Jedan od njegovih citata – koji se, nažalost, ne prenose na srpskom delu Fejsbuka koliko i mudre i nemudre misli Mike Antića ili Bukovskog – govori o tom nepoznatom čoveku, koji se pojavljuje niotkuda, kojem ne imponuje nikakav autoritet, moć ili poredak. „Radi se o ljudskom ponosu pred kraljevskim tronom“, zapisao je Bloh.

Ecce homo – evo vam tog čoveka, Jirgena Klopa, uvek nasmejanog, harizmatičnog tipa sa diplomom čuvenog Geteovog univerziteta u džepu i s najnormalnijim stavom o životu i fudbalu kojeg je igra videla još od Džoka Stajna ili Đovanija Trapatonija iz mlađih dana. Ecce protelum – evo vam te ekipe, tog Dortmunda koji dokazuje da David ne pobeđuje Golijata samo u bajkama. A ovaj David naoružan je, umesto praćke, neodoljivim miksom atraktivnog fudbala, mladalačkog poleta i energije s tribina.

Borusijina igra u dvomeču s Realom (ali ne samo u tom dvomeču) bila je baš blohovska i klopovska: nisu bili impresionirani veličinom, čak ni paklom koji, kako smo videli, stvarno može da se napravi na Bernabeuu. Nisu „parkirali autobus“ i strepeli od Ronaldovih driblinga ili Benzeminih utrčavanja. Igrali su svoje, i nisu zaslužili da strepe pred kraj, ni da dođu na ivicu ponora. No, i to će ih iskustvo samo učiniti jačim.

Čak ni kada se motor ekipe Mario Gece povredio na samom početku, nisu bili uzdrmani: Klop je hrabro gurnuo Kevina Groskrojca, momka koji je do pre svega nekoliko godina igrao fudbal u nižerazrednim timovima, da bi s tih utakmica žurio na Vestfalen i navijao za svoju Borusiju. Taj Groskrojc, iako nije Geceovog kalibra, nikada ne bi napustio Dortmund: on je ono što je bio Mihael Cork i što je, da nije bilo tužnih povreda, trebalo da bude Lars Riken – domaći igrač koji će, kad god je to potrebno, dati srce ekipi, onako kako to rade (ili su radili) Toti, Džerard, Širer, Pujol...

Pojavi se, s vremena na vreme, u toj Ligi šampiona neki tim koji ide protiv struje, logike i zdravog razuma, vođen nevidljivom rukom sudbine – pravo do ušatog pehara. Svedočenja onih koji su, primera radi, bili u Bariju, na Zvezdinom finalu, slična su kao jaje jajetu: svi su na stadionu Svetog Nikole, tog zaštitnika putnika, slabih, nemoćnih, zatočenih i kurvi, bili ubeđeni da Zvezda ne može da izgubi. Ni na penalima, ni pre njih...

Deceniju i kusur kasnije, Liverpul je prešao put od sigurne eliminacije u meču protiv Olimpijakosa do fudbalskog Olimpa u Istanbulu: ni čudnije sezone, ni goreg osvajača, ni jasnijeg prsta kismeta koji je Rafu Beniteza i njegove momke vodio do trona...

Po toj nelogičnoj logici, po onom čudu protiv Malage, po Jirgenu Klopu i Robertu Levandovskom, ovo bi mogla – ili morala? – da bude Borusijina sezona. Bajern je uistinu jači, bolji, opasniji, gotovo besprizoran u svojoj moći, a Jup Hajnkes ima jednako pravo da u penziju ode kada ugravira, još jedared, ime svog kluba u onaj pehar. Od Bajerna strepi čitava Evropa, Bajern je Barsi dao sedam, Bajern je te noći bio Barsa i izvrgao je ruglu, Bajernu niko ne može da parira, znamo, ne brinite...

Ali fudbal, stara baraba, ume da se poigra s kvotama, predviđanjima i da, umesto miliona evra i zdrave pameti, tamo potkraj maja, na onom velikom stadionu u severnom Londonu, još jednom posluša Ernsta Bloha i podari pobedu malom, prkosnom, verujućem čoveku.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta