Partizanova glupost decenije: Dok Dijara trpa u Turskoj, Grobari gledaju porođajne muke Kojića i Fofane

Igralo se poslednje kolo sezone 2011/2012 kada je Lamin Dijara zatresao mrežu Metalca, podigao dres i pokazao porzuku: „100 golova, 4 titule, 2 kupa“. Crna mamba i miljenik Grobara je upisao redak jubilej, došao do trocifrenog broja golova u dresu Partizana i zadao domaći zadatak mnogim napadačima u Srbiji, a pogotvo egzotičnim pojačanjima iz inostranstva.

Dva dana kasnije, tadašnji tandem Tumbaković – Vermezović koji je poput dva Mapetovca sklapao tim za narednu sezonu je saoptio Dijari da je višak, da klub ima drugačije planove u kojem nema mesta za njega i da mu je bolje da potraži sreću na nekom drugom mestu. Dijara se pozdravio, spakovao i pozvao menadžera da mu potraži novi klub. Legenda koja je postala škart kod „vrlih stručnjaka“ u Humskoj je kofere raspakovao u turskoj Antaliji i otpočeo novu epizodu u karijeri.

U Partizanu je tada vladala eforija oko Lazara Markovića, a na mesto Dijare je na preporuku Alberta Nađa dovedeno „čudo iz Libije“ Muhamed Zabija, koji se ispostavio kao neposlušni prevarant i razlog za glavovbolju. Bili su to još i braća Šćepović od kojih je Marko bio na listi povređenih i u Partizanu su se dičili opasnom napadačkom linijom.

Otrežnjenje je stiglo na Kipru protiv AEL iz Larnake. Dok su creno-beli promašivali zicere, verovatno je mnogim napadačima Partizana kroz glavu provjeavao lik i delo Lamina Dijare, ubitačnog golgetera koji je takve šanse rutinski koristio i redovno postizao golove u najvažnijim mečevima. Ali, Dijara je bio u Turskoj na novom početku...

Ispostavilo se da je Partizan tog leta srljao iz greške u grešku, a da je najveća od njih bila ta surova i gruba zahvalnica čoveku koji je postigao 100 golova. Zabija je vrlo brzo pobegao, od braće Šćepović nije bilo neke koristi, a sreća je pogledala Partizanove „stručnjake“ kada im se nenadano „desio“ Aleksandar Mitrović. U zimu je doveden i Kojić, otišao je stariji Šćepović i na krilima Mitrovića Partizan je uspeo da odbrani titulu.

Ali, po starom dobrom običaju u Humskoj, Mitrović je vrlo brzo unovčen, klub je lepo zaradio, a navijačima su zamazane oči dovođenjem mačke u džaku zvane Ismail Beko Fofana, koji je uz jalovog Kojića postao jedina nada napada crno-belih u špicu. Partizan je neozbiljnost dokazao u finišu prelaznog roka, kada ni delić novca zarađenog od Mitrovića nije uložio u dovođenje Uroša Đurđevića ili vraćanje Klea koji je samo čekao mig iz Humske. U sezonu su krenuli sa Fofanom i Kojićem, a epilog vidimo... Šamaranje od Tuna  i posrtanja u domaćem prvenstvu su ogledalo očajno urađenog prelaznog roka, za koji se ne zna tačno ko ima ingerencije da ga radi.

A, šta je za to vreme radio junak sa poečtka ove priče? Lamin Dijara se poput mačke dočekao na noge i onako kako se snalazi u protivničkom šesnaestercu, snašao se i u Antaliji. Na početku mu je bilo teško, u prvih šest mečeva nije postigao ni gol, a onda je Crna mamba vratila ubilački instikt i počela da ujeda. U ligi bar nekoliko puta jačoj od ove naše, u debitanstkoj sezoni je postigao 13 golova ostavivši iza sebe napadačke zvezde poput Uga Almeide ili Umuta Buluta. Kao osmi strelac lige je bio najzaslužniji za odličan plasman solidne Antalije na sedmo mesto.

Prošlog leta su možda u Antaliji slično kao „mudraci“ u Partizanu pomislili da je Dijarino vreme prošlo, pa su doveli iskusnog Milana Baroša. Senegalac je preseljen na klupu, ali kako Baroš nije mogao da nađe put do mreže, već posle par kola i statusa Dijara je počeo da vadi kestenje iz vatre i spasava Antaliju.

U dosadašnjem delu sezone je postigao osam golova u 13 mečeva (10 kao starter) i praktično doneo pola bodova timu iz poznatog turističkog centra. Dijara je udarna igla Antalije, trenutno je četvrti strelac lige, u leđa mu gledaju Didije Drogba, Dirk Kajt, Burak Jilmaz, Rajan Babel... Ne poredimo Lamina sa ovim asovima, samo pokušavamo da dočaramo kvalitet turskog šampionata. Večeras je opet bio u elementu i sa dva gola doneo Antaliji pobedu od 4:2 za plasman u odminu finala Kupa Turske.

Dijara caruje u Turskoj, a Partizan se poput očajnog davljenika hvata za slamku spasa i sve nade polaže u dete od 16 godine koje će ni krivo ni dućno na sebi nositi veliki teret za šta su mu pleća još nejaka. Lukave glave iz Humske su se ponadale da će ih sreća opet pogledati kao u slučaju Mitrovića i da će sopstvene greške prikriti isisavanjem svih resursa iz omladinske škole kao što su to često znali da rade prethodnih godina, kada bi im se zaljulalo tlo pod nogama. Međutim, Mitar se dešava jednom u deset godina. Sreća ne može uvek, potrebno je i malo znanja...

Partizanove nade sada zavise od jednog junoše, jedne mače u džaku i napadača koji izgleda kao da je zaboravio da postiže golove. Partizanovi napadači su u dosadašnjem delu sezone zajedno postigli pet golova, tri manje od Dijare koji to sa lakoćčom radi u jednoj od jačih evropskih liga.

Ako je dovođenje Senegalca iz Beire Mar za 60.000 ebvra bio Partizanov pogodak decenije, onda je zahvalnica Dijari bila Partizanova glupost decenije. Dijara je na mala vrata došao u Humsku, Ivan Tomić ga je prihvatio tek posle probe, pošto ga prethodno Zvezda nije htela. Napustio je Humsku kao nepotrebni veteran, iako je tada imao samo 28 godina. Igrač u tim godinama se smatra potrošenim valjda samo kod srpskih stručnjaka. 

Ali, svakom se vraća onako kako radi. 

(FOTO: MN Press)