Partizanova decenijska bruka: Odbrana od papira, Zvezdina oluja, zašto je Radnik poseban i kako je Đukić podbacio

To nije odbrana, to je džak za udaranje. Ako se stvari nazovu pravim imenom postaje jasno da je jedan od vidljivijih i (zasad) nereševih problema Partizana - defanziva. Bila je zaštitni znak crno-belih u pohodu na duplu krunu minulog proleća, zaslužila javne pohvale - i na stranicama ovog portala - a pretvorila se u katastrofu istorijskih razmera.

Četiri packe na Banovom brdu predstaljaju takav udarac trenerskim shvatanjima Miroslava Đukića da je pitanje može li se od njega oporaviti do kraja sezone za čiji je, kakav-takav, spas preostao pokušaj da nadomesti dva razlike i plasira se u finale Kupa. Bez garancija da će onakvom ili sličnom partijom u završnoj predstavi u Surdulici sloviti za favorita.

Štaviše, bez garancija da će aktuelni trener sa saradnicima rešiti problem.

Da je reč o katastrofi - termin je i sam Đukić upotrebio - svedoči podatak da je Čukarički postao prvi srpski tim koji je Partizanu spakovao četiri komada posle ravno deset godina. Prethodni je bila Crvena zvezda, u prvom zvaničnom susretu po odlasku Miroslava Đukića iz Humske. Njegov naslednik Slaviša Jokanović odveo je ekipu na Marakanu 1. marta 2008. i po oluji, kad je vetar obalio klupe za rezervne igrače, a početak drugog poluvremena dobrano kasnio, dobio preko nosa (1:4). Otad niko, što u prvenstvu, što u Kupu, nije rašrafio Parni valjak kao u sredu veče Nenad Lalatović.

Ta sramota crno-belih najviše se odnosi na odbranu. Odavno se ne može govoriti o incidentima, nesreći, sudijskim greškama, već o hroničnom problemu za koji Miroslav Đukić nema ili ne može da nađe lek. Dokumentovano podacima, stradanje Partizana ove sezone izgleda ovako: na 49 utakmica golmani su savladani čak 45 puta (25 u prvenstvu, 16 u Evropi i ova četiri u Kupu Srbije). Nebitno da li je između stativa stajao Filip Kljajić, Vladimir Stojković ili kao juče Marko Jovičić. Jednostavno, četvorka ispred njih, u bilo kom sastavu, toliko je popustljiva da garantuje kapitulaciju.

Protiv bilo koga. Jedino je „moćni“ Radnik iz Surdulice od svih timova Superlige (bilo da je reč o prvenstvu ili kupu) propustio da postigne gol Partizanu. Preostalih 14 članova elitne divizije makar po jednom su uspeli da iskoriste rupe (čitaj: kratere) u poslednjoj liniji, stavljajući ostatak crno-belog tima u nezavidan položaj: da postigne makar dva gola, kako bi računao na pobedu.

Kakav je to „napredak“ pokazuje činjenica da je za celu prošlu sezonu, pod vođstvom Marka Nikolića, primio samo 23 gola na 45 utakmica.

A tu su i dalje kapiten Miroslav Vulićević na desnom, Nemanja G. Miletić na levom boku, Bojan Ostojić je počeo sezonu kao štoper, dok su novajlije Nemanja R. Miletić i Milan Mitrović, kao i talentovani Svetozar Marković. Ovo nije do imena, već trenerskih principa. Ili neodstatku istih.

Kako to da je odbrana kod Nikolića bila zategnuta pod konac, a kod Đukića se povija kao da je od papira? Kako je Nikolić od isto tako mladog Nikole Milenkovića napravio štopera vrednog 5.100.000 evra (kažu da mu je cena u Italiji skočila šest puta), a sad je pitanje da li kompletna odbrana crno-belih, sve sa rezervama, vredi toliko? Povrh svega: zar je moguće da Miroslav Đukić kao nekada vrhunski štoper, reprezentativnog formata, ne uspeva nesumnjivo znanje da prebaci na učenike? Pri čemu je objektivno zapitati se da li oni sami mogu da razumeju svog trenera, shvate šta traži. I šta igranje u Partizanu podrazumeva.

Nije (samo) do golova, već načina na koji su primljeni (dva po desnoj, dva po levoj strani), tajmingu (u drugom minutu i drugom minutu nadoknade), okolnostima (golman ostavljen praktično na strelištu). Mučenje Partizanove odbrane dijagnostifikovano je još prošlog leta, injekcija za smirenje je odavno data, međutim, ili je lekar prepisao pogrešnu terapiju ili ozdrvljenje podrazumeva operaciju. A to znači i rez. Bolan. Bez anestezije.

P. S. Kad bi samo odbrana bila problem... Igra? Realizacija?

FOTO: Star sport, MN Press