Ono od sinoć i ono pre 35 godina - isključite vaše TV prijemnike, ne gledajte ovu sramotu! (VIDEO)

Sigurno ste često uhvatili sebe ili onog do vas kako kaže: Ma, nema kalkulacija kod Švaba, ako mogu daće nam pet, šest sedam... Bolje da ne igramo s njima. Ili: Švabe da nameste?! Nema šanse... Uvek smo nekako verovali u njihovu disciplinu, pa i pravičnost - ovo drugo važi samo i isključivo za sport, da ne bude zabune. 

A eto sinoć smo baš gledali neke druge Švabe. Fudbalski svet se složio i svi zajedno žale za Slovačkom koja je zbog 1:0 na meču Italija - Nemačka ostala bez polufinala EURA za mlade. Pri vođstvu mladih Azura njihovi vršnjaci Panceri držali su loptu skoro pet poslednjih minuta i nije im padalo na pamet da napadnu. Da su kojim slučajem to učinili i postigli gol - Italija bi ispala. Da su napali pa primili drugi - eliminisani bi bili oni, jer bi Slovačka u tom slučaju bila najbolja drugoplasirana selekcija.     

I nekako se baš prelako prešlo preko toga. Neki moderni fudbalski svet sve to razume i pronalazi opravdanja. Pa još "garnira" ocenama da nije stvar u tome da su Nemci i Italijani namestili Slovake, već da su Nemci birali rivala - bolje Engleska u polufinalu nego Španija. A to je, jelte, regularno? Pa to bi trebalo da se shvati kao još veće štelovanje, pobogu!

Ali nije, tako su nas navikli...

Daleko od toga da su fudbalom pre dvadeset, trideset i pedeset godina vladale sve same poštenjačine, ali da je bilo više elementarnog morala - bilo je. Tu dileme nema. 

Evo na današnji dan, "nepuna 24 sata posle onoga u Poljskoj" i pre ravno 35 godina, dogodila se jedna od najsramnijih utakmica u istoriji Mundijala. I zamislite, opet upleteni "prepošteni" Nemci. Stariji se sećaju, mlađi su verovatnu čuli neku od verzija priče o utakmici Nemačka - Austrija sa Mundijala u Španiji '82. Tada je planeta proklinjala fudbal i žalila zajedno sa ozlojeđenim Alžircima.

Ali lako ćemo o toj utakmici, nego ono o moralu... Znate li šta je nemački komentator Eberhard Stanjek uradio početkom drugog poluvremena dok je gledao tu sramotu u Hihonu? Samo je u jednom trenutku zaćutao i do kraja susreta nije progovorio ni reč. Njegov kolega, Austrijanac Robert Ziger, preporučio je gledaocima da "isključe svoje TV prijemnike".    

Nemačka je pre tu utakmicu sa Austrijom bila pred eliminacijom, jer je na otvaranju turnira izgubila upravo od Alžira - 1:2. Nemci, aktuelni evropski šampioni u tom trenutku, imali su strašan tim: Šumaher, Štilike, Kalc, Ferster, Brigel, Brajtner, Magat, Litbarski, Rumenige, Hrubeš, Fišer... Alžirce je predvodio tada još anonimni Rabah Mađer, kasnije veliki napadač Porta koji se Nemcima osvetio pet godina kasnije, donevši Portugalcima titulu prvaka Evrope trijumfon nad Bajernom u finalu Kupa šampiona.

Nemački selektor Jup Derval priznao je kasnije da je u neku potcenio Alžir...  
"Nije tačno da isam gledao kasetu s njihovim utakmicama. Samo nisam mogao to da puštam mojim igračima. Smejali bi mi se". 

Na zvaničnoj konferenciji za medije Rumenige i kompanija čak su otvoreno poižavali rivala:
"Sedmi gol posvetićemo našim ženama, a osmi bismo mogli našim kućnim ljubimcima". Derval je bio nešto umereniji: "Uskočiću u prvi voz za Minhen ako izgubimo od njih". 

Alžirski bek i jedan junaka velikog trijumfa Šabane Merzekane prisećao se: "Jedan njihov igrač je čak rekao da će igrati sa cigaretom u ustima protiv nas. Prvo smo mislili da je to samo psihološki rat. A onda smo shvatili da oni nas zaista ne shvataju ozbiljno". 

Za Alžirce utakmica sa Nemačkom mogla je da bude sve samo ne obična posle takve uvertire. Rašid Meklufi, legenda Sent Etjena i tadašnji selektor umeo je da motiviše svoje momke. Radilo se o generaciji koja dugo igrala zajedno u svojoj domovini. Ti momci bili su što pravi, krvni potomci, što fudbalski naslednici nacionalnih junaka iz čuvene '58. koji su se odrekli svojih bogatih ugovora u Francuskoj kako bi se vratili u domovinu i borili za nezavisnost Alžira. I Meklufi je bio jedan od tih preživelih junaka. lako je našao "žicu" svojima...
"Zbog istorije, veza između alžirskog fudbalskog tima i naroda je veoma snažna. Komentare Nemaca pre utakmice shvatili smo kao ponižavanje našeg naroda", govorio je Lahdar Belumi, "desetka" afričkog tima. "Jednostavno, izašli smo tako motivisani na teren i pobedili ih našom alžirskom kretivnošću, našim živopisnim duhom. Nisu u pravu oni koji govore o našoj totalnoj dominaciji. Ali trijumf smo svakako zaslužili. Kao što smo zaslužili i da prođemo dalje".  

Alžirci su posle izgubili od Austrije (0:2), da bi pobedom nad Čileom (3:2) došli nadomak istorije - trebalo je da postanu prvi tim sa Crnog kontinenta koji će proći u drugi fazu Mundijala, ali onda se dogodio takozvani "Anšlus meč", kako su španske novine nazvale nameštaljku u Hihonu. 

Onako kako su Nemci sinoć odigrali poslednjih pet, šest minuta, tako su Austrijanci i Nemci tog 25. juna '82. igrali skoro celu utakmicu. Horst Hrubeš dao je gol u 10. minutu i onda...
"Uopšte nismo bili ljuti. Gledali smo kako dve velike sile moraju da se dogovore kako bi nas izbacile. Predstavnik treće velike sile (Bob Valentin, britanski sudija) sve je to gledao mirne duše. Alžir je tako ispisao istoriju fudbala. Svi su bili uz nas", kazivao je dalje Belumi.  

Malo je reći da su navijači na stadionu bili besni. Alžirci su kamerama pokazivali novac i uzvikivali "prevara, prevara", Španci su vrteli bele maramice, kako to obično rade kada su nezadovoljni, a grupa od nekoliko stotina navijača iz Nemačke okupila se i otišla ispred hotela gde su bili smešteni njihovi mezimci da protestuje. Reprezentativcu su odgovorili tako što su ih sa terese gađali kesama punim vode. Jedan navijač tom prilikom zapalio je zastavu sopstvene zemlje...

Legendarni nemački as iz šampionskog sastava koji se '54. okitio titulom prvaka sveta - Vili Šulc, nazvao je svoje sunarodnike i mlađe kolege "gangsterima".  

Sav zdrav i razuman fudbalski svet zahtevao je od FIFA da povede istragu i kazni Austrijance i Nemce. Povela se velika hajka i opet - sve je bilo uzalud. Glavešine iz svetske kuće fudbala samo su nekoliko meseci kasnije obelodanili da će se ubuduće utakmice poslednjeg kola na Mundijalima uvek igrati istog dana, u isto vreme. 

Ponosni Alžirci dočekani su kao heriji u svojoj domovini leta 1982... A pre tri godine, u Brazilu, prošli su grupu i naleteli baš na Nemačku u osmini finala. Hteli su veliki revanš, podgrevali stare priče i maštali o trijumfu nad svojim "krvnicima". Izgubili su tek posle produžetaka sa 1:2. 

Pravda? Ma, neće je nikad ni dočekati. Fudbalska sreća više nikad neće maziti fudbalsku sirotinju. Pre 35 godina FIFA je bar nešto učinila. Uvedeno je pravilo za vjek i vjekova.

A šta ćemo sa onim sinoć?

Džaba im sve kamere sveta, 17 sudija i 19 kontrolora, dronovi, špijuni pravde. Kad oni ono ne vide...

I samo još ovo: Pre 35 godina, posle skandala u Hihonu, nadležni iz FIFA pitali su sudiju Valentina iz Škotske zašto nije prekinuo utakmicu kada je video o čemu se radi. Sinoć niko nije ni pomislio da utakmica Nemačka - Italija ne bi trebalo da ima svoj regularan kraj.

Eto koliko su nas navikli na to...