Odlazak čoveka od 100 bodova – počivaj u miru Tito

Tog aprila 2012. godine svi oni kojima je Barselona u srcu su širom otvorenih ruku dočekali naslednika Pepa Gvardiole, arhitekte zlatne ere u bogatoj istoriji katalonskog kluba. Ostatak fudbalske planete, ili bar njegov dobar deo, barem na trenutak je pomislio da su se na Kamp Nou previše osilili i da tako moćan tim ne može da vodi neki "anonimus". Neko bez autoriteta. Čovek koga je većina znala samo kao lice u pozadini Gvardiolinih fotografija. U Barsi nisu bili zabrinuti. Uostalom, tamo se zna red. Kada nešto nedostaje prvo će rešenje potražiti u sopstvenoj kući. I niko nije sumnjao da je Tito Vilanova pravi izbor.

Godinu kasnije taj "anonimus" se izborio za autoritet postavši "čovek od 100 bodova" pošto je sezonu 2012/2013 završio 15 bodova ispred Reala. Prvi čovek koji je sa Barsom probio magičnu granicu – trocifren broj osvojenih bodova Godinu ranije to je sa Realom učinio i Žoze Murinjo. Niko više.

Tokom te sezone Barselona je izgubila samo osam utakmica (samo dve u prvenstvu), a u jesenjem delu ispustila je svega dva od mogućih 57 bodova!

Sezona za pamćenje, za istoriju… Ali i za silne brige koje su stezale sve u klubu. Jer, Vilanova je dobar deo sezone utakmice spremao iz Njujorka u kojem se podvrgavao terapijama zbog raka pljuvačne žlezde.

Otprilike u isto vreme sa sličnim problemom, a to je preblaga reč, borio se i Erik Abidal, koji je bolovao od tumora na jetri. U danima pred početak prve Vilanovine pune sezone na klupi Barse šef struke se obratio francuskom fudbaleru, koji je u aprilu prvi put bio operisan. Oporavak je tekao dobro.
"Mnogo sam srećan što si ovde sa nama. Tvoja borba naša je snaga", rekao je Vilanova, kojem je još prethodnog novembra dijagnostifikovan tumor.

U maju, mesec dana pošto je Abidal saznao za svoju muku, Vilanova je dobio zeleno svetlo lekara da se vrati u klub u koji je kao tinejdžer stigao još 1984. U kojem je i upoznao dve godine mlađeg Gvardiolu sa kojim se odmah sprijateljio. Ta generacija Barsine dece bila je poznata pod nadimkom "Alavci" jer bi pojela sve što se našlo na stolu. Kažu da se takve veze među igračima retko viđaju.

Otud i ne čudi što ga je Gvardiola, čim je preuzeo brigu o B timu Barse, odmah pozvao za prvog saradnika. Bili su savršen tandem.

Ali, da opet premotamo na april 2012. Abidalova sudbina još je bila neizvesna.
"Ako budeš bio jak i imao snagu volje – sačekaćemo te. Koliko god bude bilo potrebno", hrabrio je trener igrača.

U decembru iste godine Abidal se oporavio i vratio treninzima. Istog dana obznanjeno je da se Vilanovi vratio rak. Leta 2013. Vilanova je bio prinuđen da se rastane od kluba u kojem je radio od 2002. Prvo kao trener pakleno talentovanog kadetskog tima u kojem su prve fudbalske korake pravili neki klinci pod imenima Đerar Pike, Sesk Fabregas, Lionel Mesi…

Mnogo godina kasnije okupili se u prvom timu. Pod budnim okom Gvardiole. Vilanova je bio podjednako odlučan kao i šef struke.
"Drugačiji smo od ostalih, sama pobeda nam nije dovoljna. Naša ideja je da imamo tim od mladih igrača i da igramo napadački fudbal, jer je to u kulturi Barselone", svojevremeno je govorio.

Ali, Vilanova je imao i tu nežniju stranu. Pa je, samo primera radi, bez problema oprostio Murinjo što ga je u onom čuvenom metežu prstom ubo u oko. Kada je posle neverovatno plodonosne saradnje sa Gvardiolom (14 velikih trofeja za tri sezone) dobio šansu da samostalno vodi Barsu novinari su ga pred okršaj sa Realom upitali da li smatra da bi se pobedom osvetio drskom Portugalcu.
"Zašto u ime Boga želite da otvarate rane koje su zarasle?", kontrapitanjem je odgovorio Vilanova.

Neke rane, ipak, ne zarastu.... 

Tito Vilanova umro je u 46. godini. Iza njega ostala je supruga Monts Šaura, ćerka Karlota i sin Adrija, polaznik Barsine La Masije, kao i uspomena na jedan od najmoćnijih timova koje je svet fudbala video. Ono umetničko u igri te Barselone, saglasni su španski mediji, pečat je ne samo Gvardiole, već i Vilanove.

Zastave u Barseloni danas su spuštene na pola koplja.

Slava mu.

(FOTO: Action Images)