O fudbalu sa profesorom Del Boskeom: Španija je defanzivna, samo to još niko nije rekao, engleski fudbal više ne postoji...

Sinonim za uspeh, iako - kako sam kaže - nije ni planirao da se bavi trenerskim poslom, a još manje da sa Realom dva puta osvoji Ligu šampiona, a onda da se sasvim nenadano sa klupe Bešiktaša preseli za kormilo reprezentacije Španije i produži dominaciju koju je započeo Luis Aragones. Visente del Boske je imao sasvim drugačije ambicije...
"Ombre, nisam ni razmišljao o tome da uđem u svet profesionalnog fudbala. Razmišljao sam samo o radu sa decom. Nisam imao ambiciju da postanem trener. Prvi tim Reala sam preuzeo samo zato što sam, u određenom trenutku i pod određenim okolnostima, bio potreban klubu. Ali nije to bio moj cilj", kaže Del Boske u opširnom intervjuu za britanski Gardijan u kojem se dotakao mnogih tema iz sveta fudbala.

Pa i tog čudnog početka. Ali mnogo toga kod Del Boskea nije baš u skladu sa ustaljenom praksom ponašanja. Recimo, njega ćete retko - ako ikad - videti kako viče na igrače. Ponekad štaviše deluje kao da je nezainteresovan za rezultat.
"A-ha-ha. Slušajte, ne volim ni ja kad stvari krenu loše, ali moraš da znaš kome se obraćaš. Jedan igrač će dobro reagovati na kritike, drugom moraš da priđeš drugačije, da se ne namećeš, da ga nateraš da on sam shvati gde greši. A verujte, fudbaleri savršeno dobro znaju kada nešto ne rade kako treba".

A to što navijači nekako više cene glasnije trenere?
"Čujem ljude kako, samo zato što neko viče, kažu: ’Ovaj je trener rođeni pobednik’. Budalaština. I laž. Ali se ponavlja, pa onda svi poveruju. Ne poznajem nijednog trenera, nijednog čoveka na svetu, koji voli kad izgubi. Samo ja lično smatram da trener mora da se potrudi da zna kako da se ponaša i u pobedi i u porazu. Ne bih voleo da vidim snimak kako pravim budalu od sebe kraj aut-linije. Ali ima ih koji vole. To je teatralno, to je dramatizacija, izražavanje koje nema pravu vrednost. To ne radi. Ljudi kažu da se tako prenosi pozitivna energija. Kao: ’Vidi kako proživljava utakmicu’. Ali da li zaista mislite da je neki drugi trener ne proživljava? Svi imaju iste emocije, svi su pod ogromnim pritiskom, treneri su istanjeni. Đavola prenosiš energiju igračima. To se sve radi pre početka utakmice kada im preneseš svoje znanje", odgovara mirni Del Boske.

Ne toliko voljen kao, samo primera radi, Jirgen Klop ili Žoze Murinjo, ali nekako opšte prihvaćen kao veliki fudbalski znalac. Stoga, hajmo u fudbalu. Imajući u vidu da je intervju rađen za engleski časopis, logično je postavljeno pitanje i o onome što bismo i mi u Srbiji okarakterisali kao "engleska škola fudbala".
"To više ne postoji", kao iz topa odgovara Del Boske i pojašnjava.
"Ne postoji više nešto što bismo nazvali autentičnim engleskim stilom. Previše se stvari pomešalo u Premijer ligi, stranci su učinili nemogućim održavanje samo jednog stila. Možda postoji neki tim koji je ’više engleski’, ali danas je mnogo teško na terenu prepoznati odakle je koji tim. Čistoća nacionalnog stila je izgubljena. Nema više toliko razlika između zemalja... Tako je i u Španiji. Evo primer Atletika, dvojica Španca u prvoj postavi, u Realu trojica".

Zbunjujuće reči od selektora zemlje koja je tako prepoznatljiva po svojoj tiki-taki. Ali Del Boske ni na sopstvenom primeru ne pristaje na stereotipe.
"To je pojednostavljeno shvatanje. Ako kažeš tiki-taka slutiš na tim koji drži loptu, igra napadački fudbal... A mi igramo prilično defanzivno, iako niko Španiju ne bi nazvao defanzivnom. Šampioni smo postajali tako što smo davali malo golova, ali primali još manje. A opet nas ljudi ne nazivaju defanzivnim... Još".

Uspehe Crvene furije u poslednjoj deceniji vidi kao nešto što joj je bilo suđeno. Jer odavno Španci imaju odlične igrače.
"Samo smo imali taj kompleks niže vrednosti od Nemačke, Francuske, nekog drugog... Sada taj kompleks više ne postoji", zaključio je Del Boske.

(FOTO: Action Images)