Novi život Marka Poletanovića: Ni danas ne znam zašto sam sklonjen iz Zvezde...

Početkom ove decenije, Vojvodina je bila na dobrom putu da postane ravnopravan takmac Crvenoj zvezdi i Partizanu i da se bori za trofeje u Srbiji. Stara dama srpskog fudbala je od 2010. godine pod komandom Bate Butorovića pravila igrače i prodavala ih za solidan novac u inostranstvo.

Dovoljno je pomenuti transfere Dušana Tadića (Groningen), Slobodana Medojevića (Volfzburg), Željka Brkića (Udineze), Aleksandra Kataija (Oimpijakos), Miroslava Stevanovića (Sevilja), Dejana Melega (Ajaks)... Posle smrti predsednika Butorovića, Vojvodina se raspala na svim nivoima i postala prosečan klub zahvaljujući katastrofalnim rukovodećim kadrovima i nesposobnim upravama. Dolazili su gori od lošijih i krčmili ono što je Butorović stvarao, nisu snosili nikakvu odgovornost, a klub je ispaštao.

Voša je narednih godina preko funkcionersko/menadžerskih talova rasprodala ono talentovane dece što je stasalo u međuvremenu poput braće Milinković Savić, Srđana Babića, Nemanje Radoje, Mijata Gaćinovića, Mirka Ivanića... Jedan od talentovanijih igrača u zaostavštini Bate Butorovića je bio vezista Marko Poletanović.
„Otišao sam sa 19-20 godina kao najmlađi kapiten u istoriji Vojvodine. U klubu su tada prepoznali neke moje liderske crte i karakter. Mislim da sam zato izabran za kapitena. Bilo je to nešto posebno jer je to klub iz mog grada. Odrastao sam u Novom Sadu, a u Vojvodini sam igrao od desete godine. Kapitenska traka i osvajanje Kupa Srbije 2014. su bili najlepši trenuci u mojoj karijeri“, kaže Poletanović u intervjuu za poljski Sportove Fakti.

Poletanović je bio i član mlađih reprezentativnih selekcija, igrao je protiv Pola Pogbe i Harija Kejna.
„Igrali smo na EP za omladince protiv Engleske i Francuske za koje su nastupali Pol Pogba i Hari Kejn. Pogba i Kondogbija su bili „ubice“ na sredini terena i nije me iznenadilo kada su sledećeg leta osvojili Mundijalito. Kejn je bio OK napadač, ali niko nije mislio da će postati jedan od najboljih na svetu“.

Rođeni Novosađanin je iz Vojvodine prodat u Gent za milion evra, ali se u Belgiji nije snašao.
„Nisam imao sreće... Bio je to veliki skok. Čak i kada sam igrao dobro, uvek bih počinjao sa klupe i niko mi nije davao objašnjenje zašto je to tako. Bio sam mlad, samo 21 godina i svakakve glupe misli su mi se vrzmale po glavi. Bio je to baš težak period...“

Ni Gent, a ni pozajmica u Zulte Varegemu mu nisu doneli fudbalsku sreću, pa je u leto 2016. godine pokušao da oživi karijeru novom pozajmicom, ovoga puta u domovini. Došao je u Crvenu zvezdu koja je imala opciju da ga otkupi za 600.000 evra.
„Izgubili smo titulu tri kola pre kraja sezone. Neverovatno... U prvom delu sezone sam odigrao 22 utakmice. Skoro svaku po 90 minuta, ali u drugom delu sam sklonjen iz tima bez reči objašnjenja. Ni danas ne znam zašto... Svi oko mene su bili iznenađeni“.

Marakanu je napustio na mala vrata i zapustio se u ruski Tosno.
„Sve je bilo dobro u Rusiji na početku. Igra, tim, atmosfera... Tosno je mali grad blizu Sankt Peterburga. Igrali smo i trenirali u Sankt Peterburgu, na stadionu Zenita. Bilo je to sjajno iskustvo. Dobra liga, dobri igrači, moderni stadioni... I onda je novac postao problem. Na kraju je klub bankrotirao i niko ne može da ih juri za dugovanja. Najgore od svega je što niko ni danas ne zna šta se desilo i zašto je klub ostao bez novca. Od marta nismo primali plate i niko nam ništa nije govorio. Klub je nestao, kao i novac koji nam se dugovao. Ipak, najveća žal ostaje što smo osvojili Kup Rusije i izborili Ligu Evrope, a onda je sve nestalo...“.

Poletanović je sreću pronašao u Poljskoj gde igra za Jagieloniju i jedan je od najbolje ocenjenih vezista poljskog šampionata. Nekoliko puta je bio u timu kola, a na 22 prvenstvena meča je postigao dva gola i zabeležio četiri asistencije. Igra sve što mu trener traži: „šesticu“, „osmicu“, „desetku“...
„Nijedna pozicija nije problem. Iskreno, najbolje se osećam kao „osmica“ jer imam najveću slobodu. Nisam neko ko traži gol po svaku cenu. Na terenu više volim da pomažem saigračima“.

Sezonu bi mogao kruniše osvajanjem Kupa Poljske. Njegova Jagjelonija je u finalu protiv Lehije.
„Igrao sam dva finala nacionalnih kupova u karijeri i u oba pobedio. Interesantno je da su Vojvodini i Tosnu to bili prvi trofeji u Kupu u klupskoj istoriji. Nadam se da će se tradicija nastaviti. Lehija je bolje plasirana od nas na tabeli, ali mislim da nisu bolji tim od nas“.

Priča se da si privukao pažnju većih klubova.
„Bili su neki pozivi mom menadžeru, ali ništa konkretno. Niti me je briga za to. Najbitnije mi je da igram dobro“.

(FOTO: MN Press)