Nolitov vremeplov: Majka u zatvoru, posao u mesari i ribar koji ga je ubedio da pojuri san

Na treninge i dalje dolazi “minijem“. Nolito nije od onih koji se razmeću novcem. Jednostavno, nije navikao. Jer nije imao. Prvotimac Mančester Sitija klasičan je junak iz bajke o teškom odrastanju i konačnom ostvarenju snova. Dobrim delom zato što je ulogu anđela u jednom trenutku navukao Luis Enrike, čovek protiv kojeg će Nolito igrati kad se u sredu u Ligi šampiona sudare Barselona i Mančester Siti.

Ali da se vratimo na početak.

Nolito je odrastao sa babom i dedom. Majka je bila u zatvoru. Otac je iz “neke druge priče“ i Nolito ne želi ni da ga pominje. S majkom na robiji, možemo samo da zamislimo koliko je tata zgrešio. Bilo kako, Nolito kod bake Dolores i deke Manuela. Imali su oni 11 svoje dece, mnoga od njih su i dalje živeli u tom jednom stanu. Mnogo gladnih usta, malo para. Često su preživljavali od humanitarne pomoći.

Nolito je već kao 13-godišnjak morao da radi. U mesari. Svake nedelje tako je mogao da odnese 30 evra da pomogne sa plaćanjem računa.
“Nisam baš radio sa satarom, više kao prodavac. I čistio sam. Uveče bih išao na trening“, priseća se.

Deda Manuel ga je ohrabrivao i sve vreme mu govorio da ne odustaje od sna. Umro je 2008. godine i dočekao da Nolito potpiše za Barselonu. Unuk mu i danas posvećuje svaki gol. Manuel se sigurno smeje na nebu, iako nije mogao da zna da je taj potpis za B tim Barse bio samo početak Nolitove borbe. Bila je naporna. Dugogodišnja.

Prvu ozbiljnu šansu Nolito je već propustio. Kao 16-godišnjaka ga je dovela Valensija, ali se sa 19 Nolito vratio u onaj stan sa početka teksta. Bio je mlad, nezreo da živi sam, da bude profesionalac. Potpisao je potom za Sanlukenjo, igrao četvrtu ligu. Šira javnost je čula za njega tek kada je prešao u Esihu i postigao gol za 1:1 protiv Reala u Kupu kralja. Onog Reala sa Bekamom, Ronaldom, Robinjom...

I onda Barselona. I Luis Enrike. Manuel je ubedio Nolita da pojuri san, Luis Enrike mu je objasnio kako. Bez obzira na to što je pored Lea Mesija, Pedra i Davida Vilje stigao da odigra samo 14 minuta za prvi tim Blaugrane. Enrike ga je naučio šta je profesionalizam.
“Kladio se na mene. Jako. Naučio me je da na fudbal gledam drugačije, ubeđivao da mogu da uspem. Naterao me je i da smršam. Sigurno 10 kilograma. Mučio me je oko ishrane, za mene je to bila brutalna promena. Svaki dan mi je prigovorao. Ranije sam išao na trening, pa jeo, pa trening, pa klopa. Torte i koka-kola. Bio sam kao riba koja grize svoj rep“.

Rezultati su brzo stigli. Sjajno je igrao za B tim Barselone, solidno na pozajmicama u Benfiki i Granadi, da bi prekretnica stigla 2013. kada je konačno napustio Kataloniju i potpisao za Seltu. Za Luisa Enrikea. Na 100 utakmica za klub iz Viga 39 golova. Dres reprezentacije Španije novembra 2014. godine. I ponude bogatih klubova. Mnoge ponude.

Dve su se izdvojile kao najprimamljivije. Barselonu je ovoga puta odbio, jer nije hteo da greje klupu Mesiju, Nejmaru i Luisu Suarezu. Otud Mančester Siti. Selidba u Premijer ligu sa 30 godina.
“Godine su samo brojke. Nikad se nisam bolje osećao, a nije ni da sam napunio 40 godina. Fudbal se menja. Viđate i sada igrače koji sa 35 igraju bolje nego sa 25. Pa kažete: ’Dođavola, ovaj ima 35 godina i leti trči kao da je na j...m motoru’. Kad se budem umorio, otići ću, ali taj trenutak nije blizu“, samouveren je Nolito.

Previše je toga pregrmeo da bi odustao sada kada je konačno na vrhu. Ali nije se promenio. Najbolji drugari i dalje žive u provinciji Kadiz na jugu Španije. Jedan je ribar, drugi instruktor vožnje.
“Znam ko sam, znam odakle sam došao, ko se prema meni kako ponašao. I zadovoljan sam zbog toga“.

Detinjstva se, iako ga je proživeo u konstantnoj besparici, seća kao srećnog. Ispod stana u kome su živeli, mali teren i fudbal “pet na pet“. Teren je sada prazan, deca su za TV ekranima ili češće kompjuterima. U Sanlukar de Baramedi verovatno biraju Mančester Siti i Nolita. Jednog od njih. Jednog od retkih koji je sve izdržao i uspeo se na krov.

(FOTO: Action Images)