Ne baš obična tekma

"Nije to sasvim obična utakmica. U noći kada Srbi protiv Hrvata igraju fudbal mesec je krvav, dok vukovi zavijaju".

Ovom konstatacijom kolumnista Politike Aleksandar Apostolovski podgrejavao je atmosferu uoči martovskog maksimirskog boja ne sluteći da će se šest meseci kasnije stvari okrenuti naglavačke. Suočeni s kapricom selektora Mihajlovića, svesni da smo udaljeni od Kopakabane kao srpski fudbal od blagostanja, odavno smo se pomirili sa sudbinom da derbi s Vatrenima neće imati nikakav poseban efekat za ovdašnju javnost... Možda, ali samo možda nagovestiće stvari koje će se desiti u budućnosti... Ta kolektivna i nerazumljiva apatija koja je prisutna u periodu kada se očekivalo da nacija drhti i odbrojava minute do suočavanja s komšijama efektno pokazuje sva lica i naličija ovdašnjeg mentaliteta.

Od medijske šizofrenije početkom marta, analiza o svemu i svačemu što može da odluči tu utakmicu, došli smo u situaciju da okupljanje Orlova pred meč s Hrvatskom predstavlja tek drugorazrednu vest. Više se niko i ne bavi time hoće li Lazar Marković opteretiti Darija Srnu, može li srpska družina iz Benfike biti adut više Siniše Mihajlovića i kako će se Kockasti ponašati na travi Marakane... Spoznao je to i selektor našeg nacionalnog tima, savršeno upoznat sa podatkom da je pitanje svih pitanja: Kako i na koji način će biti raspoređeni zvižduci na tek dobro popunjenoj beogradskoj Marakani. Hoće li gnev biti usmeren na njega, Tomislava Karadžića, hroničnog "krivca" Vladimira Stojkovića ili možda Hrvate? Čudno, ali realno jer se klica nepoverenja prema srpskom fudbalu poslednjih meseci razbuktala. Toliko da ovaj meč u budućim almanasima FSS-a neće zaslužiti više od nekoliko rečenica. Neće se o njemu pisati, bez obzira na rezultat, na epski način, prepričivati svaki detalj... Za razliku od onih susretanja iz 1999. godine kada se tenzija i euforija osećala u vazduhu.

Kada kroz kultni tunel najvećeg srpskog stadiona bude izašao na pozornicu i oko sebe bude video prazne stolice Mihajlović će, ako to bude hteo da prizna, uočiti i svedočanstvo svog 16-mesečnog mandata. Od kulta nacionalnog tima koji je pokušavao da napravi nasilno, sa korbačem u ruci, ostala je samo taština praznine. Povratak "dezertera" Nemanje Matića je sasvim sigurno poslednji trzaj bombaredera iz Borova Sela da oko fudbalske reprezentacije napravi nešto pozitivno. Ali jedan Matić, ovenačan titulom najskupljeg srpskog igrača, nedovoljan je da utakmica s Hrvatskom bude ponovo okarakterisana kao više od igre. Biće to noć svojevrsnog referenduma, kada će pred brojnim gostima iz celog sveta srpska publika izjasniti o  sudbini Mihajlovića i predsednika FSS-a Tomislava Karadžića. U slučaju da neko iz skupe ergele Igora Štimca na početku bude "zabio" ishod će biti dobro poznat.
"Zamolio bih navijače da ne zvižde ovim momcima. Neka nezadovoljstvo usmerene na mene i Tomislava Karadžića. Tek ako ne budemo ostvarili rezultat koji želimo moći ću da razumem gnev usmeren na igrače", praktično je selektor Mihajlović izdao upustvo ljudima koji će petak veče provesti u Ljutice Bogdana.

Meč lišen rezultatskog imperativa (bar za nas) ipak neće moći da prođe bez te "treće dimenzije". Ne, ovoga puta nisu u pitanju uobičajene stvari na balkanskom buretu baruta (mada će svakako biti pogrdnih skandiranja gostima), već podatak da će se jedni na druge nameriti momci koji bi dobrim rezultatom produžili život funkcionerima iz oba Saveza. O našem slučaju je sve rečeno, dok u Hrvatskoj takođe vlada veliko nepoverenje prema predsedniku Davoru Šukeru i selektoru Igoru Štimcu. Poraz od Škotske primorao je nadobudne komšije da im konačno pojedine stvari dođu iz zadnjice u glavu. Jer ma koliko oni sebe smatrali velikima, živeli od priča da su Vatreni istinska velesila, to jednostavno ne odgovara istini. Sve što su u dosadašnjem delu kvalifikacija uradili može se opisati maksimom – spolja gladac, unutra jadac. Bilo je tu mnogo prosečnih partija, provlačenja, konstantnih pogleda Fortune. Delimično su taj ceh naplatili momci iz Škotske, a drugi deo računa mogli bi da im ispostave Ivanović, Kolarov i družina. Sem tog potencijalnog nezadovoljstva s tribina, koja će biti usmereno ka klupi i loži Marakane, Orlovi neće osećati ni najmanji pritisak. Odavno su oni označeni kao gubitnici, kao neskladan orkestar dirigenta Mihajlovića, kao nedostojni naslednici davnih i ne tako davnih generacija (Antićeve na primer, prim. aut.).
"Iako utakmica ne odlučuje ništa, verujem da će dosta ljudi doći da nas bodri. Ako Marakana i ne bude sasvim puna, biće bar približno tome. Iz mog iskustva, tu nema velike razlike, jer polovina Marakane zvuči kao dva puna stadiona u nekom drugom gradu", poručio je golman Orlova Vladimir Stojković.

I iz ove izjave jasno se da naslutiti da se iza svih tih priča o atmosferi, ljubavi i mržnji, sakrila esencija fudbala. Pa i sasvim razumljiva požuda da se stane na rep omraženoj komšijskog kravi. Selektor Siniša Mihajlović, koliko god to paradoksalno zvučalo posle svega gore napisanog, ima i dalje mogućnost i privilegiju da sa sebe skine dobar deo blata u koje je uvaljan. Elem, bar ovde na Balkanu poslednji utisak je uglavnom najjači i na tu kartu će igrati učesnik antologijskih mečeva sa Hrvatima iz 1999. godine. Pobeda bi mu donekle rehabilitovala trenersku karijeru, dopunila praznjikav CV, verovatno i omogućila da onako drčno, pun sebe, konstatuje kako nije uzalud krao bogu dane na klupi Srbije. Ali da bi nasamario starog poznanika Štimca, koga kritičari već od početka mandata imaju na nišanu, Mihajlović ne sme da bude dosledan sebi. Sujetu, fiks ideje, potrebu da eksperimentiše kada za to nema baš nikakve potrebe, mora da ostavi po strani i u boj sa Kockastima pošalje najjači tim. Jer Miha se pred odlazak u Zagreb  poverio prijateljima da su mu sve taktičke zamisli pale u vodu posle povrede Lazara Markovića.
"On mi je bio ključ za utakmicu u Zagrebu. Trebalo je da igra protiv Srne, da ga opteretiri i ofanzivno limitira. Sad mi je sve palo u vodu", poručio je navodno Mihajlović posle saznanja da Lazar zbog problema s trubušnim zidom neće biti u kombinaciji.

Sada Mihajlović ima Lazara u "mesijevskoj" formi što smo imali prilike da vidimo u lisabanskom derbiju, ali i ostale adute u vrlo dobrom stanju. I zato bi bilo poželjno da Mihajlović konačno posluša glas drugih, da shvati kako su mu najveći kritičari želeli dobro uporno sabirajući sve njegove selektorske zablude. Najviše onu sa Maksimira kada je pobedio sam sebe bacivši u vatru Alena Stevanovića i Ivana Radovanovića. Za taj poduhvat ispraćen je sa zagrebačkog stadiona povicima "Siniša ostani".

SRBIJA – HRVATSKA
Beograd,  stadion: Crvene zvezde. Kapacitet: 55.000. Sudija: Feliks Brih (Nemačka).

Srbija: Stojković – Ivanović, Subotić, Nastasić, Kolarov – Matić, Fejsa - Marković, Đuričić, Tadić - Mitrović. Selektor: Siniša Mihajlović

Hrvatska: Pletikosa - Srna, Ćorluka, Šimunić, Vida – Rakitić, Vukojević, Modrić, Kovačić – Olić, Mandžukić. Selektor: Igor Štimac

Dosadašnji mečevi
18. avgust 1999.  Kvalifikacije za EP      Jugoslavija –  Hrvatska 0:0
9. oktobar 1999.  Kvalifikacije za EP      Hrvatska – Srbija 2:2 (1:2)
22. mart 2013.     Kvalifikacije za SP      Hrvatska – Srbija 2:0 (2:0)