Napad da se smrzneš, odbrana koja te tera da plačeš: Mo, Brus i penali pod obavezno (VIDEO)

Svi zadovoljni. Jedni što su izvukli objektivno najslabijeg rivala. Drugi što imaju priliku da vrate milo za drago. A neutralci trljaju ruke, jer su dobili okršaj koji možda nije aktaktivan poput klasika Bajern - Real, ali bi trebalo da napuni oči ljubiteljima fudbala i podigne tenziju na putu do finala. Bez obzira da li će u Kijev otići Liverpul ili Roma.

Prva asosijacija je finale Kupa šampiona 1984. kad su Crveni nasred Olimpika pokvarili žurku, osvojili četvrtu titulu prvaka Evrope i, ispostaviće se, nabili Italijanima kompleks od kog se nisu oporavili. Otuda ne čudi što u Rimu jedva čekaju 2. maj, da u revanšu urade ono što nisu pre 34 godine - kad Edin Džeko još nije bio ni u planovima Belme i Mithada - i naprave još jedno čudo, posle izbacivanja Barselone.
„Imamo savršenu priliku da se osvetimo  Liverpulu za poraz na penale iz 1984. Možda i odemo sve do kraja, do trofeja. Sad u nas veruje ceo Rim. Rezultat iz revanša sa Barselonom nam je omogućio da i cela ekipa veruje, iako će dueli sa Englezima biti druga priča“, kao na iglama je Monći, sportski direktior Vučice.

Od kultnog finala, sreli su se još četiri puta i uvek je Liverpul bolje prolazio. Dobio je dvomeč u prvoj rundi nokaut faze UEFA kupa 2001. godine - kasnije osvojio takmičenje sa Žerarom Ulijeom - a naredne sezone bio bolji i u drugoj fazi Lige šampiona. Jasno je zašto Italijani gore od želje za osvetom.

Šta se dešavalo tog 30. maja 1984?

Roma je jedinu bitku dobila van terena. Kod predstavnika UEFA je izdejstvovala da se ne menja ranije određeno domaćinstvo finalne utakmice, pa je imala snažnu podršku sa tribina. Zvanično 69.693 gledalaca te noći čekalo je titulu evropskog prvaka. Domaćin je imao i sjajan tim, godinu dana ranije ovečan Skudetom, sa Brazilcima Falkaom i Tonjinjom, Brunom Kontijem malo ispred njih, špicevima Prucom i Gracijanijem... Na kraju te sezone osvojili su i Kup italije. Nedostajala je pozlata. Najvredniji trofej.

Liverpul, pak, u godinama žetve trofeja. Sa trećom uzastopnom titulom prvaka Engleske je stigao u Rim. Imao je u džepu i pehar Liga kupa osvojen protiv Evertona. Hrabrila ga je činjenica da je u Večnom gradu sedam godina ranije premijerno postao prvak Evrope. Možda zato nije mario za huk sa tribina, pa je prvu pravu priliku pretvorio u vođstvo.

Golman Franko Tankerdi je ispustio loptu u pokušaju da je uhvati, odmah zatim nije imao sreće, jer ga je pogodila u leđa posle šuta Majkla Napija, a to je dovoljno nesreće da bi Fil Nil oprostio - 1:0 već u 13. minutu. Roma nije odustajala. Nošena publikom stvarala je šanse i pred odlazak na odmor Roberto Pruco je pokazao da ume da bude gospodar vazdušnog prostora - 1:1 u 42. minutu. Malo mirniji nastavak, po koja šansa (Falkao sa distance, a Nikol posle dodavanja Sunesa), ušlo se u produžetke bez rizika, a utakmica se očekivano dokotrljala do penala.

Tamo je zablistao Brus Grobelar. Stiv Nikol je otvorio promašajem iznad prečke, na isti način uzvratio Bruno Konti u drugoj seriji, ostali bili sigurni, sve dok na kraju četvrte golman iz Zimbabvea nije izveo čuveni ples - njihao se kao spadalo na gol liniji - zbunio Frančeska Gracijanija, i ovaj „dunuo“ loptu iznad prečke, a Alan Kenedi doneo Liverpulu četvrti titulu prvaka Evrope. Brus Grobelar će zbog gega ući u istoriju, inspirisati Jiržija Dudeka da nešto slično izvede u Istanbulu 2005. i postati legenda kluba koji je još dva puta bio bolji od Rome u evrokupovima.

Opet su penali odlučivali.

Tek malo manje uzbudljivo beše u februaru 2001. Ovoga puta u četvrtom kolu UEFA kupa. Žerar Ulije je stvorio od Liverpula tim koji će u jednoj kalendarskoj godini prigrabiti pet trofeja (Liga kup, FA kup, UEFA kup, Komjuniti šild i Superkup Evrope), a na putu do magične noći u Dortmundu (5:4 protiv Alavesa) izbaciće Romu. I to kakvu Romu. U ozbiljnom naletu. Sa Fabiom Kapelom na klupi, Zebinom, Tomasijem,  Nakatom, Delvekijom i Montelom na terenu, do te mere ubedljivim da će na kraju te sezone postati prvaci Italije.

U Evropu bi možda nešto uradili da nisu poklonili dva gola Majklu Ovenu na Olimpiku, a ovaj poveo Liverpul ka prolazu, iako je sedam dana kasnije ceo Enfild drhtao (Oven promašio penal u 60. minutu), a Roma na pravdi Boga pokradena.

Dželat je bio španski sudija Hoze Marija Garsija Aranda (nama poznat, pošto nas je dvaput ispoštovao, protiv Holandije na Mundijalu u Francuskoj dosudio penal koji Mijatović nije pretvorio u gol, a u baražu za EP 2000. poništio Hrvatima gol na Maksimuru). Prelepim golom epizodiste Đanija Gigua gosti su poveli u 69. minutu i sledeći gol bi značio produžetke. Markus Babel je skrivio jedanaesterac, brkajlija Aranda pokazao na belu tačku, pa se predomislio, usledili su protesti Italijana i brdo žutih kartona (Tomasi, Gigu i Samjuel u razmaku od nekoliko sekundi), kasnije i crveni Tomasiju. Roma je pokradena.

Isti akteri sreli su se i sledeće godine. Ulog je bio veći. Roma jača, sa Totijem i Batistutom, Liverpul sa Heskijem, Džerardom, Hamanom, Hipijom. Grupna faza Lige šampiona. Njen drugi deo. Na Olimpiku nije bilo golova, na Enfildu je domaćin rano poveo preko Jarija Litmanena iz jedanaesterca (kao da su usud kad igraju ovi timovi), Italijanima je bio potreban gol za izjednačenje, ali umesto toga nespokoj 19. marta 2002. prekida Emil Heski, zakucava glavom loptu u mrežu i potvrđuje da je Liverpul noćna mora za Romu.

To je istorija.

Sadašnjost zavisi kako od Jirgena Klopa i njegovog ofanzivnog tako i od Euzebija di Frančeska naklonjenog opreznom, ali delotvornom fudbalu. Aktuelni Liverpul je najefikasniji tim Lige šampiona (33 gola na deset utakmica), Enfilda je utvrđenje koje nijednom nije popustilo ove sezone u elitnom kupu (samo dva primljena gola), a taj spoj ultranapadačkog i dovoljno kvalitetnog fudbala najbolje se video protiv Mančester Sitija. Možda zbog toga svi od Crvenih očekuju da rutinski završe posao.
„Nisam rekao „hvala Bogu, izbegosmo Bajern“ ili „hvala Bogu, izbegosmo Real“, „jupi, dobismo Romu“. Znam da su ljudi uzbuđeni, ali ovo je samo žreb. Najvažnije je da smo i dalje u takmičenju. Bilo ko da nam je zapao, rekao bih da imamo šansu. Takav je fudbal. A ako neko misli da smo imali najlakši žreb onda takvim ljudima ne mogu da pomognem, jer oni nisu pogledali revanš sa Barselonom“, uzdržan je Jirgen Klop.

Liverpul ima napad „prste da poližeš“. Taj trozubac Salah-Mane-Firmino u stanju je da matira bilo koga. Egipćanin je već dao 39 golova u sezoni, Brazilac je na 24, Senegalac ima 16. Uopšte se ne oseća zimski odlazak Felipea Kutinja, međutim, ako neko može da zaustavi tu silu onda je to - Di Frančesko. Bivši trener Sasuola napravio je pravi bedem od Romine odbrane, ove sezone nije primio nijedan gol u Ligi šampiona na Olimpiku. A gostovali su mu Čelsi, Atletiko, Šahtjor i moćna Barsa... Svi su zakukali. Zaplakali. U ovom trenutku Italijani odišu samopouzdanjem i možda baš iz pomalo podređenog položaja u kome su bili tokom cele sezone opet nešto naprave.

Za kraj „faktor Salah“. Italijanski novinari su njega i Edina Džeka prošle sezone poistovetili sa nekadašnjim tandemom Jute, zvali su ih „Stokton-Meloun“ zbog izvanredne saradnje u napadu. Sad su na suprotnim stranama kaznenog prostora. Liverpul je kupio nekadašnjeg prvotimca Fjorentine i Čelsija za „samo“ 42.000.000 evra osnovnog obeštećenja i još 8.000.000 kroz bonuse. Smatra se najvećim pojačanjem sezone u evropskom fudbalu, međutim, tek treba da dokaže da je za ovakve utakmice. Pod pritiskom velikih očekivanja, kad se „lomi“ sezona, na stadionima gde ga obožavaju i gde, ruku na srce, može samo da dobije.

Salaha će Olimpiko dočekati ovacijama. Samo, jedna je stvar aplauz publike. Nešto drugo kad se i takva golgeterska sila sudari sa Kostasom Manolasom. Zamislite samo kakvo bi čudo bilo da Roma ode dalje sa štoperom u koga je malo ko verovao. Kao što, uostalom, niko nije verovao da će Liverpul baš sa Salahom stići dovde.

FOTO: Action images