Najmalerozniji fudbaler napušta Arsenal posle 42 povrede

Abu Dijabi više nije fudbaler Arsenala, a igrač koji bi se bez mnogo dvoumljenja mogao nazvati najmaleroznijim igračem svih vremena napustiće Tobdžije posle skoro čitave decenije u timu. Kada je sredinom januara 2006. godine Arsenal bio najbrži da dovede igrača Osera, tada još uvek tinejdžera, klub je i dalje igrao na Hajberiju. Za njega je plaćeno obeštećenje od 2.000.000 funti, a Arsen Venger je zadovoljno trljao ruke pobedivši Žozea Murinja i njegov Čelsi u trci za potpis mladog Francuza. Vengerov zemljak je obećavao, imao je sjajne fizičke predispozicije i nije se bojao. Iako je bio malo ofanzivniji igrač sredine terena, svakog navijača Arsenala podsećao je na njihovog idola Patrika Vijeru koji je godinama predvodio klub do brojnih trofeja.

Ipak, želja da se dobije njegov naslednik nije se ostvarila. Venger je Dijabiju video potencijal koji bi na duge staze mogao da čini oslonac ekipe, a dobio je momka koji je više vremena provodio po klupskoj ambulanti. Snovi su bili srušeni na način koji je najviše boleo upravo Dijabija, kako fizički tako i psihički.

Prvu povredu doživeo je na meču protiv Sanderlenda. Njegov jauk posle divljačkog starta Dena Smita označio je početak najmaleroznije karijere profesionalnog fudbalera. Od tog trenutka, još 41 put je bio povređen, a engleski mediji su precizno izračunali da je na svakih 80 dana morao da napušta trenažni proces.

Tokom devet i po godina u klubu, Dijabi je dres Arsenala obukao tek 124 puta. Isuviše česte povrede su ga od terena odvojile na ukupno četiri godine, ne dozvoljavajući mu da pokaže zbog čega je doveden. Povređivao je čak 16 različitih delova tela, od potresa mozga i povrede leđa, preko povrede kuka do šestostrukog izvrtanja skočnog zgloba. Maler kakav se retko viđa naterao je navijače Arsenala da ga skoro pa zaborave, a kada su njegove povrede postale još ozbiljnije, poput povrede ligamenata kolena, imao je preduge periode bez igranja u zvaničnim mečevima.

Čak i kada se 2011. godine dobrom formom nametnuo i tadašnjem selektoru Francuske Loranu Blanu tokom kvalifikacija za EURO 2012, nove povrede su ga odvojile i od Arsenala i od puta u Poljsku i Ukrajinu. Od tada Dijabi je tokom četiri sezone odigrao samo 16 utakmica, a čak 11 puta je istrčao na teren tokom sezone 2012/13. I kako onda održati veru u veliku karijeru? Njemu su povrede oduzele svaku nadu da bi mogao da igra na najvišem nivou.

Nikada se više nije vratio u formu koja se od njega očekivala. Ove sezone nije odigrao nijedan jedini minut. Strah mu se opravdano uvukao pod kožu, nevoljan da sebe još jednom vidi u gipsu. Venger je tokom prethodne sezone izjavio da bi ga zadržao u timu kada bi češće bio zdrav i da je uvek imao poverenja u njega. Navijači su, uprkos retkim prilikama da ga vide u timu, više puta pružali podršku rođenom Parižaninu.

Ipak, njihova ljubav prema igraču koji je mogao da gospodari prostorom između dva šesnaesterca nije bila dovoljna. Igrač za kojeg je i sam Vijera govorio da je veći talenat od njega, nije prošao u fudbalskom svetu u kojem se bez dobrog zdravlja ne može uspeti, ali se svaki iskreni Todbžija nada da će makar deo svog potencijala iskazati u nekom drugom klubu. Ma koji god to klub bio.

(FOTO: Action images)