Naj sasvim potpuno sasvim najbolji intervju

Čitali ste prethodnih dana izvode iz velikog intervju Emanuela Adebajora datog za francuski So Fut u kojima je otkrio kako je nekoliko puta pomišljao na samoubistvo tokom karijere, kao i o odnosu sa bivšom zvezdom Arsenala Tomašom Rosickim koji je bio isuviše mekan.

Ipak, to je ništa u poređenju sa ostalim delovima obilnog intervjua koji su se pojavili danas u elektronskom izdanju. Sasvim otvoreno je napadač Istanbul Bašakšehira govorio o mnogim detaljima iz ličnog života, pa i o teškom detinjstvu u Togu, koje je proživeo.
“Roditelji su mi Nigerijci i tečno govorim taj jezik, ali sam ja rođen u Togu i sve u životu me vezuje za tu zemlju. Prva utakmica, prva ljubav, sve! Imao sam tužno detinjstvo”, otkrio je Adebajor na početku velikog intervjua.

Na šta konkretno misliš?
“Kada sam bio klinac, igrali smo mali fudbal (tri na tri) ispred kuće. Bio sam srećan, ali istovremeno i tužan jer smo bili velika sirotinja. Naš krov na kući je imao ogromnu rupu i kada je padala kiša svi smo patili. Kao najmlađi u familiji morao sam da postvaljam svuda šerpe i lavore i skupljam kišnicu. Nismo imali ni struju, ni kupatilo. Jedini način da se olakšate bio je da odete u klozet na plaži i javno 'obavite posao', što nije bilo lako...”

Čime su ti se roditelji bavili?
“Majka je prodavala meso na granici između Gane i Toga, a otac je bio diler deviza. Zarađivao je pet centi dnevno. To detinjstvo nije bilo sjajno, ali taj period više nije važan, bitno je šta sam kasnije postao. A zbog svih tih problema postao sam ovo što sam danas. Kada me ljudi kritikuju zbog promašenih šansi na utakmici samo im kažem: 'da si iskusio moje detinjstvo, shvatio bi da fudbal nije toliko bitan kao opstanak'. Kada sam se vraćao kući, raspravljao bih se sa familijom oko kupatila. Govorio bih im: 'ne mogu da se vratim iz Evrope i koristim klozet na plaži', pa sam koristio komšijski. Onda sam počeo da zarađujem neku lovicu i postajem čovek. Već sa 15 godina donosio sam važne porodične odluke, jer u Africi čim se pojavi nekakva lova, svako radi šta hoće i misli da je najpametniji. Često sam znao da se posvađam s majkom, braćom i sestrama oko para.” 

Prohodao si sa šest godina u crkvi?
“U Africi deca vole da trče okolo, ali ja nisam mogao dugo. Roditelji su brinuli posebno jer je neobično da dete od šest godina ne može da hoda. Potom su me odveli kod nekih vračara, nosili u džamije i na kraju u crkvu, gde sam prohodao. Pastor je rekao mojoj majci da me donese u ponedeljak i da će se do kraja nedelje moliti da prohodam. Takođe je rekao da, ako ne prohodam tada, nikada neću i da ću ostati takav celog života. Molili su se tri puta dnevno, a dok su se deca igrala napolju ja sam pogrbljen čučao na zemlji i slušao majčinu molitvu. Vrštao sam od straha, a onda se uspravio i ustao. To je bilo čudo! Briznuo sam u plač kada sam osetio da imam noge, zato sam hrišćanin. Nudili su mi da pređem u islam, ali nisam, još uvek nosim krst.” 

Mec je bio prvi evropski klub u tvojoj karijeri koja nije počela baš najbolje?
“Moj ujak Đima Ojavole igrao je za taj klub krajem 90-ih. On me je odveo u Mec. On me je prvi odveo i u Lome, klub iz Toga koji su mnogi nazivali akademija, iako nije uopšte ličio na akademiju. U početku sam bio prepušten samom sebi. Bio sam mršav, mali, u Gola trenerci i kopačkama. Trener mi je rekao - 'žongliraj', ali nisam mogao više od tri-četiri piuta, pa mi je rekao: 'Previše si žgoljav, ako dunem na tebe odletećeš, nisi za fudbal, idi kući'. Plakao sam tada kao da mi je neko blizak umro. Iste noći čekao sam ujaka pred njegovom kućom da odemo kod trenera. Bio je otvoren prema njemu: 'Ovo je moj nećak, svi kažu da je dobar, ali ga nisam video kako igra. Želim da trenira kod tebe, ako nije dovoljno dobar, možeš da ga oteraš'. Drugu šansu sam iskoristio jer je trener video da sam motivisan. A i morao sam da budem. Stadion je bio 15 kilometara udaljen od moje kuće, bio sam visok, ali sam sporo hodao, trebalo mi je po dva sata da dođem na trening, ali nikada nisam zakasnio.” 

Posle dve godine u Mecu i ispadanja iz lige stigao je trasnfer u Monako kod Didijea Dešana?
“Tog leta je postojala dilema - Engleska Ili Monako. Na kraju su me ubedili i brzo sam se našao u društvu fudbalera kao što su Morijentes, Roten, Nonda, Pršo i onaj mali kepec Ludovik Žili. Taj ne samo što je bio mali nego je imao i mali mozak. Imao je nešto više od metra visine, ali mi je dosta pomogao. U tom Monaku igrao je još jedan ludak Patris Evra. U prvoj sezoni sam dosta naučio od njih iako ništa nismo osvojili. Onda je Frančesko Gvidolin preuzeo tim od Dešana i rekao mi na prvom treningu: 'Ko si ti? Ne poznajem te'. Znao sam da neću igrati, ali sam ostao još nekoliko meseci pre nego što sam otišao u Arsenal.”

Kakav si imao odnos sa Arsenom Vengerom?
“Bili smo dobri. Sa njim nijedan fudbaler nije prijatelj, ali je dobar trener. Odlazak iz Arsenala izazvao je podeljene emocije. Nisam želeo da odem, igrali smo stalno Ligu šampiona, a Manečster Siti se još nije kvalifikovao. Ali, Venger mi je rekao da nisam više u njegovim planovima. To me je iznenadilo jer jedini koji me nije nikada voleo je bio Van Persi, a gađenje je bilo obostrano, i isključivo van terena. Na terenu smo bili profesionalci.”

Posebno je bilo zanimljivo u Mančester Sitiju gde su se kupovali fudbaleri kao na traci?
“Bio je to težak period. Roberto Manćini nije imao kontrolu u svlačionici. Iritirao je svih 25 fudbalera svojim glupostima i nebulozama. Bio je veliki igrač, ali užasan trener. Šta je osvojio do tada? U kojem god klubu da je radio kupio je 40 novih igrača. Kada je Murinjo preuzeo Inter posle njega imao je 40 reprezentativaca. Bio sam u Mančesteru kada su kupljeni Džeko, Baloteli, Tevez, Aguero… Pet prvoklasnih napadača. Da me je zamolio da odem, ja bih otišao. Ali mi je rekao: 'Trebaš mi'. Igrao sam, davao golove... Igrači su ga često ogovarali, pričali da neće da igraju za njega, slično kao sa Dešanom u Monaku.”  

Potom je došao transfer u Real, da li je to zaista druga dimenzija?
“Itekako. Svlačionica, sponzori, asistenti, dobrodošlica… U Madridu te tretiraju kao živog boga. Bio sam oduševljen kada sam stigao u trening kamp. Bilo je jutro, a oko nas gomila sportske opreme. Nisam mogao da verujem šta me je sačekalo u ormaru, od trenerki, majica, dresova, štucni… Mislio sam da je to za celu sezonu, a Lasana Dijara mi je rekao da je to samo za ovu nedelju, da sledećeg ponedeljka stiže nova roba. Jedino što sam trebao da ponesem tog jutra bila je četkica za zube, sve drugo me je čekalo u svlačionici. Majica za trening, majica za oporavak, pa majica za večeru… Mislio sam da je Arsenal veliki klub dok nisam došao u Madrid. Ako imate dete, prvog dana dobijete kolica od kluba. Sutradan dobijete najnoviji televizor jer je Samsung jedan od sponzora. Takav klub se ne napušta lako.”

U Real te je doveo lično Murinjo?
“Nisam želeo da napustim Mančester Siti jer mi je bilo lepo. Tuširao sam se kada mi je zvonio telefon. Na drugoj strani je bio Murinjo: 'Hej, Adebajor, kako si? Žoze ovde, Posebni.' Pitao me je da li želim u Madrid. Ponekad sam mislio da se treneri zezaju sa fudbalerima, pa sam hteo da mu kažem ne, ali ovakva ponuda se ne odbija. Tamo sam u Realu naleteo čak i na Šimona Peresa bivšeg predsednika Izraela.”

Šta si rekao tim predsednicima?
“Peres me je pitao kakav je osećaj igrati za Real jer je to bio i njegov san. Našalio sam se i rekao da je moj san da budem predsednik zemlje. Nisam mogao da poverujem šta mi je rekao. Čoveče, predsednik si Izraela i hoćeš da igraš za Real iz Madrida? Putuješ privatnim avionima sa telohraniteljima i sanjaš da zaigraš u Madridu? Predložio sam mu da se zamenimo na 24 časa, ali nije hteo.” 

Turska ima problem sa teroristima, a da li si se plašio transfera u Bašakšehir ako znamo da si preživeo napad terorista u Kabindi u januaru 2010. godine?
"Ako nam je suđeno da umremo, to će se dogoditi pre ili kasnije. Gde i kada, nemam pojma. Prijtelji mi kažu da vodim računa jer teroriste privlače stadioni, ali ljudi umiru i u restoranima takođe od strane terorista, pa svi jedu. Napadaju i aerodrome i hotele, ali svi putuju. Gde je danas bezbedno? Smrt nam je za petama. Zato se svakog jutra molim bogu kada ustanem. Podam dušu Gospodu, ostalo nije važno..."