MUNDIJALSKI DNEVNIK (25): Nikako zbogom, već doviđenja fantastična zemljo!

(Od specijalnog izveštača MOZZART Sporta iz Brazila)

Danas otkucava 25. dan kako sam u Brazilu. Po predviđenom planu i programu, moj poslednji na mundijaskom debiju. Skoro mesec dana u Brazilu… Više nego dovoljno. Iako kažu da se mundijalsko ludilo tek zahuktava u nokaut fazi, meni je utisak da euforija polako opada. Mnogi navijači su već napustili Rio i Brazil, a uskoro će i oni dosadni dani pauze između utakmica.

Ali, naravno da u Riju ne može nikada da ti bude dosadno. Zabavu je lako pronaći. Bilo bi licemerno reći da mi se ne ostaje u Riju i da sada nije zanimljivo. Mogao bih ovde ceo život da provedem. To nije sporno. Naravno, kada bi uvek bilo ovako. Da radim i da uživam u tome.

Pretposlednji dan sam posvetio uživanju gledanja fudbala. Prvo na Kopakabani gde se pratio meč Brazil – Čile. Iako me zdravlje nije baš poslužilo jer me uhvatila neka prehlada i temperatura. Verovatno zbog onih FIFA manijaka koji su u medija centru namestili klima uređaje na 18 stepeni i unutra se ljudi danima smrzavaju. Šok je kada sa spoljašnih 33 stepena uđeš u tu ledaru. Kolege se na to žale danima, ali bez uspeha. FIFA je nepopustiva. Od tako hladne organizacije vam je makar hladnoća uvek zagarantovana…Ipak, nema te prehlade koja bi me sprečila da pretposlednji dan u Riju uživam na Kopi u gledanju fudbala. Prva utakmica koju sam kao čovek odgledao od početka do kraja. Fenomenalan je osećaj kada kažeš drugaru do sebe:
"Ajde na poluvremenu da se bućnemo u okean i popnemo se na neki talas."

Potom se zavališ u ležaljku i gledaš fudbal. Kod tezgaroša koji prolaze okolo možeš da naručiš i da jedeš i da piješ. Nema dalje od toga.

Posle Kopakabane - pravac Marakana. Meč koji sam čekao s nestrpljenjem jer volim i Kolumbijce i Uruse. Ali zbog nenormalne gužve po gradu posle brazilske pobede, zakasnio sam pola sata na utakmicu. Taksi se na ulicama Rija juče čekao i po 45 minuta. Inače, Kolumbijci su nastavili invaziju i prelavili su grad. Nije mi jasan ovako mali broj Urugvajaca. Mala je to država, ali očekivao sam više od njihovih navijača.

Dominacija Kolumbije i na terenu i na tribinama, čarolije Hamesa Rodrigeza. Urugvajci deluju kao razbijena vojska bez Luisa. Znam da im nije lako bez njega, ali su me razočarali. Najgora i najdefanzivnija igra neke južnoameričke selekcije u dosadašnjem delu Mundijala. Sa druge strane, u Kolumbiji još nisam video igrača za kojeg bi moglo da se kaže da je slaba tačka. Meni deluju kao – TIMČINA!

Za kraj, morao sam da napravim neku fotku sa Marakane za uspomenu. Spustio sam se dole gde je ulaz za fotoreportere, ali s mojom akreditacijeom me ne bi pustili da uđem. Zato sam čekao desetak minuta i samo se ugurao u grupu od nekoliko ljudi iz FIFA koji su prošli pored obezbeđenja. Došao sam do terena, vidim da su me redari spazili i da sledi molba da se vratim. Zato na brzaka jedan „selfi“ s Marakane za uspomenu na Brazil i četiri utakmice koje sam gledao na najčuvenijem svetskom stadionu.

Polako kreće pakovanje, poslednji dan sam ostavio za kupovinu nekih suvenira rodbini, prijateljima i kolegama. I uveče nazad preko Atlantika.

Nedostaje mi i Srbija. Dok je ne napustiš, ne znaš da ceniš neke stvari. Voleo bih da sam ostao do kraja, ali isto tako jedva čekam da vidim familiju, sestriće, najboljeg druga Nikolu, ove moje „ludake“ iz redakcije i da zaglavim s njima u Dijagnozi ili Mornaru, da se prepiremo o levom beku Kostarike, da pogledamo zajedno neku utakmicu na televiziji…

Verovatno ću nekada i setno zažaliti dok budem gledao te prizore na TV, ali kada se podvuče crta, presrećan sam zbog svega što mi se izdešavalo u ovih 25 dana. Čak mi sada nije toliko strašan ni onaj „debi“ u Sao Paulu,  jer se na kraju za svaki problem našlo rešenje.

Nosim prelepe utiske, nikada neću zaboraviti taj navijački šou po ulicama Sao Paula i Rija, Kopakabanu, Marakanu, Lais, susret sa Rikijem Kakom, ukus kaipirinje, Brazilce koji ispred hotela igraju fudbal do pet ujutro, malog Klea, favele, brazilske „bunde“…

Imao sam dovoljno vremena da upoznam mnoge ljude i stvari u Brazilu i pokušavao sam da vam ih dočaram kako sam umeo.

Doviđenja Brazil, nikako zbogom. Znam da ću te sigurno posetiti opet jednog dana.

(FOTO: Aleksandar Gligorić - MOZZART SPORT, Action images)