MUNDIJALSKI DNEVNIK (11): Rio bre! Desno Marakana, levo Kopakabana

(Od specijalnog izveštača MOZZART Sporta iz Sao Paula)

Sad je vreme za pravi Brazil! Kada kažeš Brazil, pomisliš na Rio de Žaneiro. Upoznao sam Sao Paulo koliko sam mogao za ovih 10 dana, video i osetio njegove dobre i loše strane i sa zadovoljstvom se preselio u Rio. Najveći svetski grad na južnoj hemisferi je zaista nešto nepregledno što ne može da se upozna ni za 10 meseci, a kamoli 10 dana. Ali drage volje sam se preselio u Rio. Jednostavno, muzeje, poslovne kvartove ili tržne centre mogu da vidim i u Beogradu. Nisam morao da idem u Brazil za to. U Sao Paulu se sve vrti oko ekonomije, 70 odsto brazilskog novca ce obrće u njemu, a čak 30 odsto u ulici Paulista. Ipak, to nisu atrakcije kojima sam se nadao. Zato sam jedva čekao Rio.

Od Sao Paula sam se oprostio gledajući meč Kolumbijaca i Grka na trgu sa hiljadama navijača. Za jednu stvar moram da napišem ispravku. Pisao sam ranije da Brazilci nemaju neke zanimljive navijače pesme i da slabo navijaju, pisalo je tako i po ostalim medijima, ali jednu pesmu stvarno moram da pomenem. Tek posle nekoliko dana sam shvatio koliko je popularna. Zove se „Eu sou Brasileiro“. U prevodu: „Ja sam Brazilac.“ Pevaju je na svim stadionima, a prihvatile su je i sve ostale navijačke grupe, koje je ili prekomponuju ili pevaju u orginalu. Pored pomenutog naslova, u refrenu kažu još „sa mnogo ponosa i sa mnogo ljubavi“. I to zaista jeste neki dobar opis Brazilaca. Mnogo su ponosni i donekle tvrdoglavi, ali u sebi nose mnogo ljubavi i većina ih je vrlo ljubazna i druželjubiva. Reči su lepe, ali melodija je to što joj daje čar. Ne treba da se dernjaš kao magarac, da se namrštiš i da ti nabreknu vene na čelu kao da ideš u rat. Brazilci ovu pesmu pevaju iz srca i iz duše. Lagano, sa blagim osmehom. Tek tako ima smisla. Drugačije ne može. I onda ne znaš da li je vesela ili setna. Kada svi zapevaju, sjajno se čuje i mnogo lepo to izgleda. Brazilka Lais me je naučila reči, kako se peva i ceo dan sam zvižduckao tu melodiju. Raspitao sam se i saznao da je to nezvanična himna brazilskih navijača. Pevaju je i pristalice svih klubova, belci i crnci, staro i mlado, muško i žensko. Kažu da je nastala za Mundijal 1990. godine u reklami za jedno pivo, a Brazilci su se njome zarazili na Mundijalima 1998. i 2002. godine. Od tada se nijedan meč u Brazilu se ne može zamisliti bez nje. Evo kako to izgleda. Ukusi su različiti, ne mora da vam se sviđa, ali meni uživo zvuči sjajno.

Na svu sreću, bila je subota pa sam do aerodroma stigao taksijem za samo 20 minuta. Radnim danima taj put traje oko dva sata zbog gužve. Pošto umesto pasoša imam neki putni list kao hitni dokument, morao sam dobro da se izobjašnjavam da me puste u avion. Konačno da i oni silni izveštaji policije budu od neke pomoći. A avion pun Argentinaca koji se nisu gasili. Jedan od njih je sedeo pored mene i 10 puta se preznojio za 40 minuta leta do Rija. Čovek se plaši letenja, stvarno mi ga je bilo žao. Jedino što mi je smetalo kod „selidbe“ jeste što se dešavala u vreme utakmice Italija – Engleska. A baš mi se gledalo... Veći deo prvog poluvremena sam odgledao na aerodromu gde su postavljeni veliki video bimovi, a ispred njih lejzi begovi i tu se gledaju utakmice dok putnici čekaju. I naravno čim sam ja morao da se ukracm u avion, pala su dva gola na meču, što je pilot brže bolje objavio u avionu. Na opšte oduševljenje raspevanih Argentinaca. Ne znam da li je to što vole Italijane ili što ne mogu da smisle Engleze.

Uglavnom, hteo sam da vrisnem sreće kada sam sleteo u Rio. Grad o kojem se maštao i ostvarenje sna. I opet autobusom sa aerodroma do hotela koji se nalazi u delu grada po imenu Flamengo. Kažu da nije opasan kraj, iako su me svi u Sao Paulu upozorili da je Rio mnogo opasniji od njihovog grada. Ovoga puta sam za svaki slučaj rasporedio deo para u kofer, deo u torbu sa lap-topom, deo u džep, a da izvinite - jedan deo i u gaće. Jer koga zmija jednom ujede...

Flamengo je deo grada iznad Botafoga, koji je iznad Kopakabane. Na putu do hotela, nisam treptao. Uzbuđen kao malo dete. Na prvi pogled se vidi da je grad siromašniji od „Sampe“, ali meni je lepši. Nema toliko solitera i poslovnih zgradetina. Palme gde god se okreneš. Stali smo na jednom semaforu, a na putokazu stoji: desno Marakana, levo Kopakabana. Jao koja lepota! Nema dalje, to je to! Bus me dovezao pravo do hotela, a kraj je prelep. Odmah preko puta se pika fudbal na nekoliko terena, dok je plaža oko 150 metara dalje. To je onaj Brazil koji sam čekao. Kopakabana je samo jednu stanicu metroom, Marakana nešto dalje. Mislio sam da neću moći da zaspim od sreće.

Ovaj hotel izgleda mnogo ozbiljnije od onog u Sao Paulu. Ali i mnogo sterilnije. Sve je luksuzno. Onaj u Sao Paulo je bio mali, simpatičan sa predobrim ljudima kojima nikada neću zaboraviti koliko su mi pomogli kada sam bio u teškoj situaciji. Ovde je matori recepcionar, objašnjava mi sve do sitnih detalja i upozorava da posete u sobi nisu dozvoljene. OK. Ali druže, šta ako se zaljubim u Riju? On se smeje i kaže da će biti kum na venčanju. Probili smo led. Nisam se ni raspakovao i već sam krenuo da malo lunjam oko hotela. Iskreno, nije me mnogo zanimala utkmica Japan - Obala Slonovače. Odmah pored je jedna lepa ulica sa barovima, restoranima, tavernama, a Argentinci sve okupirali. Večerao sam sa trojicom njih. Svi navijaju za različite klubove: Boka, Independijente, San Lorenco. Pitaju kakva je Bosna, ja im kažem lično mišljenje da su mnogo bolji. Pitaju me i što Vidić ne igra za Srbiju, ja ne znam šta da kažem, a glupo mi da ljudim pričam tračeve kojih sam se naslušao u „dobro obaveštenim krugovima.“. Pominju i Đokovića, a jedan me pita za nekog srpskog igrača Novakovića. Ja stvarno ne znam na koga misli. Kaže da je napadač u pitanju. Ili je on pobrkao nešto ili mi imamo nekog dobrog Novakovića? Siguran sam da je ovo prvo. A možda je mislio na Slovenca Milivoja Novakovića... Kažu i da je Matić „craque“ što u prevodu dođe kao „zver od igrača“.

Inače, čuo sam su u Srbiji paklene temperature, ali u Sao Paulu nisam imao taj problem. Danju je bilo toplo, ali uveče su mi bila potrebna dva ćebeta. U Riju je druga priča. Skoro 30 stepeni u 10 uveče. Idealno! Jedva čekam da se bućnem u okean...

PIŠE: Aleksandar Gligorić
FOTO: (Action images; Guliver / Getty images)