Modna revija gluposti u Humskoj ulici (VIDEO)

Dođu trenuci kad čovek gleda u jednu tačku. Ne progovara. Ništa pametno ne može da smisli. Samo mu „proradi želudac“.

Ako su Partizanovi navijači uopšte mogli da spavaju posle horora koji su im priredili fudbaleri u noći projektovanog bajkovitog sadržaja, mora da su sanjali slike strave i užasa, jer im iste redovno priređuju momci u crno-belom. Naročito Humskoj 1. Pogotovo u evropskim utakmica, jer - hvala Bogu - samo one bude pravi doživljaj sporta kakav na lokalnom nivou može da proizvede jedino večiti derbi. Jedino tad postoji ona prava emocija, ali nažalost crno-belih, obično se u tom kovitlacu priželjkivane euforije dešavaju razočaranja poput sinoćnjeg.

Teško je objasniti ko je sve kriv za sunovrat posle čarobnih 2:0, još teže opravdati suludo podizanje ruke Ognjena Ožegovića, a najteže shvatiti reči novog napadača Parnog valjka da je, eto, „mahinalno podigao ruku, ali da ga je lopta pogodila i u glavu“.

Prvo: zašto uopšte diže ruku dok stoji u živom zidu? Drugo: nije Ožegović početnik da ne zna kako se takve situacije opravdano kažnjavaju penalom? I treće: zar nije mogao da nauči na sličnim primerima isto tako glupih poteza, kakve su čak i na mnogo zahtevnijim utakmicama, poput onih na Mundijalima, pravili Milan Dudić (apsolutni šampion, jer je napravio dva penala igranjem rukom protiv Obale Slonovače), Nemanja Vidić ili Zdravko Kuzmanović?

Nema garancija da bi Partizan izdržao i bez Ožegovićevog rukometa, ali je kao dan jasno da je baš taj potez povukao ekipu u beznađe iz kog nije mogla da se vrati. Sve do konačnih 2:3.

Ognjenova ruka paradigma je onog lošeg dela crno-belih u poslednjoj deceniji na međunarodnoj sceni. Čak i kad bi imali konkurentan tim - za kakav veruju da poseduju sad - desio bi se potez iz kategorije infantilnih, ekipa bi se vratila na početnu tačku, a umesto temljene analize i iskorenjavanja grešaka uglavnom bi se čulo:
„Okrećemo se prvenstvu, moramo da izvučemo pouke“.

Uz utisak da do danas nijednu nisu izvukli.

Alarmantno je da se propusti slični Ožegovićevom dešavaju domaćim igračima. Njih ne prave ni Everton, ni Tavamba u sadašnjem, niti Kleo, Dijara, Moreira u nekim pređašnjim timovima - jeste Medo Kamara pocrveneo protiv Šamroka, ali zar to nije izuzetak koji potvrđuje pravilo - već uglavnom Srbi. Oni pored čijeg imena je pretpostavka da „osećaju“ klub, njegov značaj, istoriju i da ne bi smeli sebi da dozvole kiks. To nije greška u taktici, pogrešnom postavljanju, već čisto psihološke pririode.

Nedokučiva.

Kao na primer u jesen 2006, kad je italijanski golman Marko Amelija u više nego upadljivom žutom dresu prešao ceo teren i skoro neometan u 87. minutu dao gol za izjednačenje Livorna 1:1.
„Nismo ga videli da je došao u šesnaesterac“, urnebesna je izjava tadašnejg štopera Branimira Bajića, koja se i danas prepričava.

Dve godine kasnije skoro na istom mestu gde i Ožegović sinoć - kao da je ukleto - Milovan Sikimić je skrivio jedanaesterac u trenucima kad je Partizan doslovce gazio Fenerbahče i jurio ka Ligi šampiona, ali je jedan neoprezan start - koji je Kreg Tompson više dosudio zbog veličine turskog kluba, nego što je stvarno bilo povlačenje, ali svakako je Sikimić bio neoprezan - odvojio je crno-bele od sna.

Ima u toj svojevrsnoj modnoj reviji nezrelih poteza na pisti u Humskoj i modela koji nikad ne izlaze iz mode. Na primer, ono kad Aleksandar Miljković, kad nigde nikog oko njega nema, spušta loptu pred Desenu, maltene ga spaja s golom i to je 2:1 za Sampdoriju. Ili kad isti igrač u leto 2011. igra rukom (ni on nije baš naučio to pravilo da se ne sme tim delom tela igrati u kaznenom prostoru) protiv Genka i praktično ostavlja lepo skockan Stanojevićev tim bez šanse da se domogne Lige šampiona.
„Još ne mogu da verujem šta mi se desilo. Nije mi jasno kako je mene potrefilo da napravim penal.  lopta me je preletela i okrznula. Penal više nije bio nego što jeste. Lopta je izlazila sa terena, nije bilo opasnosti, nisam prekinuo akciju“, pravdao se to veče Miljković.

Svakavih bisera nagledali su se Grobari za ovih deset godina u Humskoj 1. Na primer, crveni karton Vladimiru Volkovu u revanšu sa Širakom kad je ceo stadion drhtao hoće li crno-beli sačuvati 0:0 u duelu sa „moćnim“ Jermenima ili penal i isključenje Nikole Gulana u trenucima kad domaćinu nedostaje samo gol da eliminiše Ludogorec 2013...

Pa onda udarac „s one strane pameti“ Branislava Trajkovića, takođe protiv bugarskog prvaka godinu dana kasnije, tek nekoliko minuta pošto je Petar Škuletić podigao Nikolićev tim iz nokdauna (2:2).
„Neka sad udaraju svi po meni, zaslužio sam svaku kritiku za potez koji sam napravio. Moram da priznam da sam napravio veliku glupost, a jedino što mi smeta u celoj priči je to što sam tim svojim potezom mnogima sačuvao gu..cu. Za sve je kriv Trajković i sve bi bilo drugačije da Trajković nije dobio crveni karton. Ako će im tako biti lakše i ako misle da je to jedina istina, neka im bude“, gnevan je bio tadašnji štoper Partizana posle isključenja.

A prethodno učešće u Ligi Evrope, okončano na tragičan način, pogotkom Raula Bobadilje u nadoknadi vremena, pamti se, između ostalog i po tri suluda poteza.

Dva je napravio Andrija Živković tako što je prvi žuti karton dobio napravivši faul iz kog su Nemci dali premijerni gol, zatim je u 81. zaradio i drugi (automatsko isključenje), da bi vrhunac večeri, tog 10. decembra 2015. dostigao Brazilac Fabrisio.
„Ja sam se okliznuo pre nego što sam hteo da skočim, ali videli ste da je Fabrisio otišao da da gol i nije se vratio, pa je druga stativa ostala nepokrivena i tako smo matirani“, opisao je tada treći pogodak bavarskog tima Ivan Bandalovski.

Trebalo je da bude za nauk, ali nije.

Baš kao što je dejstvo psihologa - ili kako se to modernim zove „lajfkouča“ - umesto da im pomogne, samo unazadilo crno-bele do te mere da su se od titule oprostili već u oktobru i da su promenili trojicu trenera u sezoni.

Šta je onda rešenje kad ni takvi stručnjaci ne pomažu?

(FOTO: Star sport, MN Press)