Misija Gorana Zakarića: Šta su mu ostavili prethodnici, s kakvim nasleđem se bori?

Tek što je stigao, shvatio je Goran Zakarić gde je došao. Promovisan u danu kad je Miroslav Đukić napustio klub, a na klupu seo Zoran Mirković, novi krilni vezista Partizana mogao je na licu mesta da se uveri šta ga čeka u Humskoj ulici i kakvi su zahtevi postavljeni pred člana crno-belih, bez obzira na ime i prezime.

A čim ga je sportski sektor čekao duže od dva meseca, mora da vidi velike mogućnosti u zvanično najboljem pojedincu Premijer lige Bosne i Heregovine. Posmatrajući statistiku minule sezone (18 golova, 11 asistencija) očekuju i navijači ogroman doprinos doskorašnjeg prvotimca Željezničara, koji nije baš ni toliko mlad (26 godina), pa će morati, čim se malo privikne na uslove nove ekipe - sa sarajevskom nije trenirao sedmicama zbog suspenzije - da pokaže od kakvog je materijala.

To breme su mu nametnuli prethodni fudbaleri iz liga bivših republika SFRJ pristizali kao „čuda od igrača“, a malo ko je od njih ostavio trag u Humskoj 1. Za 12 godina, koliko postoji Superliga Srbije, samo su dvojica angažovana iz klubova sa prostora bivše države napravili takve rezultate da se mogu smatrati pojačanjiama. I to kakvim. Lamin Dijara i Mladen Božović. Ostali, a bilo ih je o-ho-ho, tanka pita što bi rekao narod, pa bi i za Zakarića i za Partizan bilo korisno kad bi broj pogodaka malo popravio.

Teško je objasniti šta je (sve) tačno sputavalo fudbalere iz Crne Gore, Makedonije, Slovenije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske da se do kraja ispolje na Topčiderskom brdu. Da li to što su takmičenja slabijeg kvaliteta od naše, da li što je Partizan za klubove iz kojih su dolazili u većini slučajeva svemirski brod, da li su ih zanela svetla velikog grada ili „bušila“ svlačionica... Štagod da je, čini se da se samo senegalski špic i crnogorski golman mogu nazvati pogocima sa prostora nekada velike Jugoslavije, ako se kao graničnik uzme 2006. godina i da se pritom ne računaju igrači poput Slovenca Safeta Jahića ili Makedonca Ace Stojkova koji su došli iz Grčke i Belgije.

Bez dileme, najbolji od njih bio je Lamin Dijara. A došao je, ostaće za sva vremena zapisano, na probu!? Bilo je podsmeanja, konstatacija „ako je ovaj fudbaler“, a onda je na test utakmici Senegelac oduševio Ivana Tomića, tadašnji sportski direktor se konsultovao sa trenerom Miroslavom Đukićem, pozao menadžera Zorana Stojadinovića i za 60.000 evra, prosleđenih Zrinjskom, otkupio ugovor špica na kog Mostarci nisu računali posle pozajmice portugalskom Beira Maru.

Sve posle toga je istorija. Dijara je postao je jedan od najupečatljivijih i najomiljenih stranaca u očima Grobara. Za pet godina, uz napomenu da je jednu proveo u Al Šababu na pozajmici, dao je 75 golova, a kad se računaju i pripremni mečevi prebacio je stotku. Iza njegovog imena stoje četiri titule, tri kupa, pogoci u večitim derbijima i finansijska korist od pozajmice u Ujedinjenim Arapskim Emiratima od oko 1.700.000 evra. Trenutno je Crna Mamba u Drugoj ligi Turske, često dolazi u Beograd, a o tragu u Partizanu svedoče i podaci o najboljem strelcu prvenstva 2008/2009 (19 pogodaka) i mestu u idealnom timu lige za pomenutu sezonu.

Odmah iza Dijare, po koristi i učinku, pozicionirao se Mladen Božović. Došao je u zimu 2008. za 150.000 evra iz podgoričke Budućnosti, brzo istisnuo prezimenjaka Darka sa gol-crte, branio standardno i kvalitetno 87 utakmica u svim takmičenjima, na čak 50 nije savladan, postao reprezentativac Crne Gore, osvojio dve duple krune, pa još jednu titulu pride.

U istoj sezoni kad i Dijara (2008/2009) izabran je i popularni Bonja u najboljih 11 prvenstva. Kasnije je branio u Mađarksoj, Rusiji i Grčkoj, a posle isteka ugovora sa Larisom nema klub.

I to bi bilo to što se tiče onih koji su opravdali očekivnja... Lista onih koji nisu je poduža.

Otvara je Risto Lakić na poziciji desnog beka. Stigao je samo nekoliko sedmice posle Božovića, ali se pojavio samo u prve dve utakmice trenerskog mandata Slaviše Jokanovića (u drugom poluvremenu večitog derbija na Marakani 1:4 i 20 minuta protiv Smedereva pre nego što je zamenjen) i nestao sa mape. Trenutno je sportski direktor Budućnosti.

Ništa bolje nije prošao ni Sreten Sretenović. Došao je iz Olimpije 2012. na poziv tadašnjeg sportskog direktora Ljubiše Tumbakovića za obeštećenje od 100.000 evra, odigrao jednu jedinu utakmicu u prvenstvu, još dve u Kupu Srbije, pa je prodat u Južnu Koreju. Karijeru je okonačo prošle sezone u dresu Borca iz rodnog Čačka.

Imao je potencijal, ali je nedovoljno utakmica upisao Aleksandar Kosorić. Angažovan iz Slavije iz Srpskog Sarajeva za 120.000 evra januaru 2009, kao zalog za budućnost, odigrao tek dva meča, ali uprkos velikom talentu imao tu nesreću da mu konkurenti za štopersko mesto budu najpre kapiten Nenad Đorđević i Goran Gavrančić, a od narednog leta još jedan član najbolje odbrane iz kvalifikacija za Mundijal u Nemačkoj, Mladen Krstajić. Uprkos tome, napravio je pristojnu karijeru, posle godinu dana potpisao za Rad, a kasnije osvojio Kup BiH sa Željezničarom i šampionsku krunu sa Spartaksom iz Jurmale, da bi ga u dresu letonske ekipe videla opet beogradska publika u nedavnom meču sa Crvenom zvezdom.

Defanzivnu liniju zamišljhenog tima pojačanja iz bivših republika zatvara Aleksandar Subić. Levi bek doveden za 70.000 evra iz banjalučkog Borca, posle jeseni 2015. se potpuno izgubio, odlazio na pozajmice u tuzlansku Slobodu i niški Radnički, a ostala mu još godina ugovora, za koju se ne zna gde će je odraditi.

Na poziciji desnog krila, u formaciji 4-3-3 pojavio bi se Danijel Marčeta. Njega je sportski direktor Ivan Tomić doveo na probu u zimu 2009. zajedno sa Vladimirom Torbicom iz Spartaka.  Znalo se da će samo jedan od njih dvojice proći, a izbor je pao na fudbalera tadašnjeg slovenačkog Triglava. Verovatno pogrešna odluka, imajući u vidu da je Torbica u međuvremenu postao legendarni kapiten Subotičana, a da je Marčeta odigrao samo dve utakmice (po poluvreme protiv Javora i Napretka) pre nego što je završio na pozajmicu u škotskom Falkirku, a kasnije kao slobodan igrač se otisnuo za Kopar.

Poslednji dan letnjeg prelaznog roka 2007. ostaće upamćen po potpisima Marka Ćetkovića i Slavena Stjepanovića, tandema Zete, koji je crno-bele koštao u paketu 600.000 evra. Očekivalo se da, pošto su bili najbolji igrači golobovačke ekipe, bar nešto od toga pokažu na Topčiderskom brdu... Avaj. Ćetković se bez datog gola vratio u Crnu Goru (Mogren), kasnije ga je put vodio preko Poljske, Tajlanda, BiH, Albanije nazad do otadžbine, gde je član šampionskog tima Sutjeske, dok je Stjepanović ubrzo prešao u Vojvodinu, a trenutno je u moldavskoj Dačiji, gde završava treći mandat.

Osim Lakića i Sretenovića, iz ove grupe igrača karijeru je završio i Nikola Vujović. Snažni krilni napadač može da se pohvali golom za 2:0, vrednim overe pobede u 136. derbiju. Pišu mu se i dve duple krune, ali generalno, skroman je učinak imao nekadašnji prvotimac Mogrena, otkupljen za 200.000 evra januara 2009.

Šta tek reći za Vašingtona da Silvu? Brazilac je dominirao terenima u Makedoniji, što je impresioniralo Ivana Tomića da ga dovede u istom prelaznom roku kad i Vujovića. Cena – 250.000 evra. Učinak „Crnog Žigića“ (visok 202 centimetra) skoro nikakav. Morao je da ide na pozajmicu u Borac, kasnije odbijao da napusti klub sporazumno, da bi se na kraju skrasio u  nižerazrednom brazilskom Nasionalu iz Uberabe.

Naravno, poslednje mesto u napadu rezervisano je za Lamina Dijaru, ali ne možemo da ne pomenemo još dvojicu ofanzivaca. Dragan Čadikovski je došao iz Maribora za 100.000 evra u zimu 2008, ali se pored Dijare nije naigrao, mada je jedan od retkih igrača na kojima je Partizan zaradio, jer je odlazak u Južnu Koreju vredeo 500.000 evra. A seća li se neko učinka Teofilusa Solomona iz Rijeke, zadržanog samo pola godine u prethodnoj sezoni? Bez gola.

Stoga, poslednjoj akviziciji Goranu Zakariću je jasno u koju grupu igrača bi morao da upadne...

Taj zamišljeni tim pojačanja Partizana iz ekipa sa prostora bivše SFRJ izgleda bi ovako: Božović – Lakić, Sretenović, Kosorić, Subić - Marčeta, Ćetković, Stjepanović – Vujović, Vašington, Dijara.

UČINAK FUDBALERA PARTIZANA ANGAŽOVANIH IZ REPUBLIKA BIVŠE SFRJ OD 2006.

MLADEN BOŽOVIĆ – 87 utakmica/50 bez primljenog gola

RISTO LAKIĆ – dve utakmice/bez gola

SRETEN SRETENOVIĆ – tri utakmice/bez gola

ALEKSANDAR KOSORIĆ – dve utakmice/bez gola

ALEKSANDAR SUBIĆ – 15 utakmica/bez gola

DANIJEL MARČETA – dve utakmice/bez gola

MARKO ĆETKOVIĆ – šest utakmica/bez gola

SLAVEN STJEPANOVIĆ – sedam utakmica/jedan gol

NIKOLA VUJOVIĆ – 15 utakmica/tri gola

VAŠINGTON DA SILVA – 22 utakmice/pet golova

DRAGAN ČADIKOVSKI – 17 utakmica/dva gola

TEOFILUS SOLOMON – deset utakmica/bez gola

LAMIN DIJARA – 151 utakmica/75 golova

FOTO: Star sport, MN Press