Miloš Ninković, Van Basten, Kaka, Žuninjo, Redondo… Ljudine!

U vreme kada je fudbal postao biznis u kojem se okreću milijarde, retki su slučajevi onih koji ga igraju iz ljubavi. Pogotovo u profesionalnom rangu.

Mnogi fudbaleri se kunu u sveti dres, povlađuju navijačima (neretko i huliganima), prave idiličnu medijsku sliku o sebi, ali malo je onih koji će zbog te ljubavi prema klubu biti spremni da osete udarac i po džepu. Pogotovo da se odreknu mesečne ili godišnje plate. Jedan od takvih retkih asova je Miloš Ninković, svetlost na kraju tunelu za mnoge Zvezdine navijače.

Iskusni vezista je letos došao na Marakanu vođen srcem, zaboravivši na logiku i realnost. Ostvario je dečački san koji u poslednje vreme sve više liči na noćnu moru. Odbio je mnoge bogate ponude da bi pokušao da vrati titulu na Marakanu. Jedini uslov mu je bio da ima zadovoljne sigrače koji će, ako ne redovno, a ono makar s vremena na vreme primiti platu i neće živeti na rubu egzistencije. Uprava Crvene zvezde mu je to obećala. Obećala i slagala kao više puta do sada, ali je zato došla u kompletnom sastavu na Ninkovićevu promociju da se podiči velikim transferom i zakiti perjem.

Nekoliko meseci kasnije, ta ista uprava je pobegla u mišije rupe dok Ninkoviću i ostalim prvotimcima prete huligani.

Ninkovićeva odluka da se odrekne kompletnih primanja u korist mađih saigrača je naišla na divljenje pravih navijača Zvezde. Ali izgleda da je Nine jedan od retkih u klubu koji smatra da Zvezdi mogu da se vrate slavni dani. Njegov primer je unikat u srpskom sportu. Bar ono što se javno zna, mada je verovatno bilo nekih sličnih slučajeva koji su ostali u medijskoj senci.

Ninković je povukao potez, kakav su u istoriji fudbala povlačili samo veliki asovi.

Prvi takav slučaj koji je izazvao veliku pažnju je bio slučaj Torina iz 4. maja 1949. godine. Grande Torina kako su zvali taj čudesni tim. Bio je to najgori dan u istoriji italijanskog fudbala. Avion sa kompletnim timom vraćao se iz Lisabona kada se zakucao u zid Bazilike Superga. Poginuli su svi igrači, stručni štab, novinari, članovi posade… Ukupno 31 žrtva! Bio je to najveći tim u istoriji italijanskog fudbala, jer su dominirali Kalčom, čak 10 njihovih fudbalera je činilo startnih 11 italijanske reprezentacije. Do kraja sezone, Torino je igrao sa mladim timom, solidarisali su se i ostali italijanski klubovi koji su takođe ostatak prvenstva odigrali sa omladincima. Torino je osvojio titulu, ali se nikada nije oporavio od te tragedije. Sledeće sezone su se svi igrači Torina odrekli plata u korist porodica nastradalih u avionskoj nesreći.

U bližoj prošlosti, najčuveniji primer je bio Marko van Basten. Legendarni Labud iz Utrehta je u to vreme bio najbolji napadač sveta, ali su povrede počele da ga uništavaju i morao je da završi karijeru na vhuncu slave. Posle treće osvojene Zlatne lopte (1992), krenuo je pakao sa povredama i operacijama skočnog zgloba. Dve godine je proveo po bolnicama i tražio je od kluba da ne prima platu dok se ne oporavi. Milan je to jedno vreme poštovao, da bi Berluskoni na kraju ipak naterao Van Bastena da primi deo plata. Holanđanin je inače Berluskonijev miljenik. Što zbog igara, što zbog ovog gesta.

Ista situacija je bila i sa Fernandom Redondom kada je došao u Milan i već na pripremama doživeo tešku povredu kolena, koja ga je odvojila sa terena tokom cele sezone. U tom periodu nije želeo da prima platu.

U isto vreme se na takav korak odlučio i legendarni Anđelo di Livio u Fjorentini posle finansijskog kraha kluba iz Firence. Sve ostale vedete su pobegle iz kluba, ali je Di Livio ostao i igrao bez finansijske nadoknade. U Romi se na takav korak odlučio Damjano Tomazi koji je godinu dana primao samo minimalac od 1.500 evra.

Potom slede još dva slučaja iz Milana. Američki štoper Oguči Onjevu je poput Redonda pokidao ligamente kolena i rekao da ne zaslužuje da ga plaćaju dok je van terena. Lep gest je napravio i brazilski bombarder Žuninjo Pernambukano kada je odlučio da se prošlog leta vrati u matični Vasko i igra za minimalac, uz obavezu da mu se isplate prethodna dugovanja. 

Poslednji primer je Riki Kaka. Brazilac je uradio sve da se vrati u Milan i smanjio platu sa 12 na četiri miliona evra po sezoni. Već na debiju se povredio i odmah odlučio da mu ne treba plata dok se ne oporavi, pa je Milan uštedeo 200.000 evra.

Kod nas je situacija drugačija. Ninković se plate nije odrekao zbog povrede, već zbog situacije koja je Kaki i ostalim fudbalskim asovima nezamisliva. Mogao je Miloš da igra negde u Francuskoj, Turskoj, Rusiji, prima platu svakog prvog u mesecu i da ne gleda kako njegovi mladi saigrači žive od danas do sutra i gledaju gde da se ogrebu za obrok. 

(FOTO: MN Press, Star sport, Action images)