Miloš Jojić: Prvo što mi je Klop rekao bilo je - Željko je mozak, a ja sam stomak!

I pre kraja fudbalske jeseni znalo se da najbolji Partizanov i superligaški igrač Miloš Jojić neće dočekati proleće na crno-beloj strani Topčiderskog brda. Nije bila tajna da je na oku više ambicioznih nemačkih klubova, ali nije bilo malo iznenađenih njegovim transferom u Borusiju iz Dortmunda. Čak i u "njegovoj" Humskoj... Bio je zatečen i sam Jojić, dugo neozbiljno shvatan i često zapostavljan ofanzivni vezista srpskog prvaka i naše A reprezentacije.

Krajem januara potpisao je za jedan od najorganizovanijih klubova Evrope i možda najomiljeniji bundesligaški tim u Srbiji.  
"Sve se odigralo munjevito. Još jesenas sam čuo da se Borusija interesuje za mene, ali nisam imao pojma da li je i koliko ta priča ozbiljna. Skoro da sam bio zaboravio na nju kada sam usred priprema, tada već zvanično, obavešten da je stigla konkretna ponuda iz Dortmunda. Menadžer je sutradan otišao u Beograd na razgovore s Upravom. Dogovor je brzo postignut, ja sam se ekspresno spakovao i iz Antalije otputovao u Nemačku", vraća film nekoliko meseci unazad Miloš Jojić na početku prvog intervjua za srpske medije od preseljenja u Nemačku.

Da priča bude zanimljivija, popularni Zeka se još kao klinac "ložio" na Bundesligu, pa su i ptičice na grani znale da bi sve dao da baš u Nemačkoj postane "gasterbajter".
"Ovim transferom ostvario sam dečački san. Bukvalno! Oduvek sam voleo i pratio nemački klupski fudbal čvrsto verujući da je Bundesliga idealno mesto za mene. Svi su znali za taj moj san koji je, eto, postao stvarnost. Da zadovoljstvo bude još veće, potpisao sam za jedan od najvećih evropskih klubova. Važno je što sam pre toga stigao da ostavim trag u mom Partizanu. Bio sam šampion s crno-belima, dao gol Crvenoj zvezdi, rešio večiti derbi, iz Humske stigao do A selekcije i poneo titulu najboljeg igrača prošle jeseni. Miran sam napustio Srbiju“. 

Jojić je možda i previše samokritičan, ali ipak ističe da nije sumnjao da je igrač za top ligu i veliki klub. Neki jesu, pa su trljali oči na vest da je "prosečni i sporovozni maneken" završio ni manje ni više nego u redovima finaliste prošle Lige šampiona. Potom su još gutali knedlu kada mu se ime sve češće pojavljivalo među starterima Borusije.
"Nikada nisam komentarisao tuđa mišljenja, jer svako ima pravo na svoje, pa ne bih ni sada da trošim mnogo vremena na priče koje su kolale o meni. Reći ću vam samo da mi neki od tih kritičara, ne tako davno ubeđenih da nemam potencijal za veliku scenu, sada traže dresove! Nemam ih dovoljno, niti su ovi koje imam za svakoga. Razumeće me. Valjda..."

Mada je pravo niotkuda "upao" među poznatije, priznatije i plaćenije kolege, ljubimac Partizanovih navijača nije se čak ni samom početku bundesligaške karijere osećao kao Alisa u zemlji čuda.
"Prvi utisak s prvog treninga drži me evo već tri meseca. Borusija je oaza pozitivne energije. Lako je navići se na bolje, a ja sam bio sreće da iz srpske fudbalske institucije pređem u još veći klub i još jaču ekipu. Bez predrasuda i garda prema pridošlicama, ma odakle one stigle i ma koliko o njima (ne)znali. Saigrači su odmah prihvatili kao njima ravnog, s tim što je jedino Mhitarijan imao predstavu ko sam i odakle dolazim. Setio me se s prijateljske utakmice njegovog bivšeg tima Šahtjora i Partizana na pripremama, u vreme dok nam je Grant bio trener. Ni drugi utisak se nije promenio. Još tada sam video da svi Borusijini poznatiji starosedeoci nisu mnogo bolji od mene. Ni brži, ni fizički jači. Ni trener Klop mi ništa nije tražio da promenim. Pomoćni trener Buvač i kolega iz reprezentacije Subotić su bili tu da me upute u osnovne stvari. Eto zašto i kako sam se bez problema uklopio, iako nisam znao nemački".

Gde god se pojavi, trener Dortmunda Jirgen Klop izaziva poštovanje i simpatije zbog načina na koji vodi ekipu, jednostavnog i muškog fudbala koji forsira, sportske filozofije, izjava bez dlake na jeziku i živopisnog temperamenta. Osvojio je i doskorašnjeg vezistu Partizana.
"Klop je još više drugačiji i zanimljiviji od ostalih trenera nego što sam zamišljao gledajući ga na televiziji. Nisam radio s pozitivnijim i strastvenijim čovekom od njega. Jasno je da ima fudbal u malom prstu, ali neverovatno je koliko ga obožava. Borusiju i svoje igrače takođe. Čas nam je kao otac, čas kao drugar. Otvoren je i tolerantan, ali i autoritativan. S njim je sve lako i sve predstavlja uživanje".

Željko Buvač radi u senci šefa, ali Klop nikada nije krio koliko svoje uspehe duguje prvom pomoćniku, čoveku rodom iz Republike Srpske. 
"Prvo što mi je Klop rekao bilo je: ’Željko je mozak, a ja sam stomak!’. Toliko o Buvačovoj ulozi i uticaju na Borusijin fudbal. Jirgen je taj koji priča, normalno, dok je Željko, logično, povučeniji. Ali zajedno vode treninge. Strašan tandem! Rezultati savršeno ilustruju njihovo međusobno razumevanje i saradnju".

Mada je došao iz slabašne Jelen Superlige, iz kluba koji i kada dobaci do nekog UEFA takmičenja statira u grupnoj fazi pre sigurnog ispadanja, momak iz Stare Pazove brzopotezno je debitovao u jednom od najboljih klubova Bundeslige. Nanizao je desetak nastupa, dao četiri gola i s Borusijom osetio “barut“ Lige šampiona.
"Da sam ’crtao’ debi, ne bih ga tako naslikao. Jedni kažu da sam se upisao u strelce u 15, drugi u 16, a neki u 17. sekundi. Kako god, iz prve sam dao prvi gol za Borusiju, za vodeće mesto na listi rekordera u brzini datih golova među bundesligaškim novajlijama. Do kraja polusezone pogodio sam još tri puta i stigao do dvocifrenog broja nastupa u domaćim takmičenjima, usput pekao zanat u Ligi šampiona. Imam čime da se ponosim na kraju prve inostrane polusezone, kao i  razloga za optimizam u narednoj. Logično je da budem još bolji, sigurniji i uigraniji, pošto ovog leta odradim prve kompletne pripreme s timom".

Mada su sezonu završili samo sa jednim osvojenim trofejom, u avgustovskom Superkupu Nemačke, u klubu niko ne pravi dramu zbog izgubljene bitke za „salataru“, neuspeha u finalu nacionalnog kupa i opraštanja od Lige šampiona pre polufinala. Naprotiv!
"Vidim da su u klubu zadovoljni upravo završenom sezonom. Nisam je počeo s Borusijom, pa mi nije poznato šta su tačno bili ciljevi, ali čim nisu nezadovoljni znači da su ostvarili zacrtano. Završili smo kao drugi u Bundesligi, dva puta ’tukli’ šampionski Bajern koji na terenu ne deluje moćno kako izgleda posmatračima sa strane, uzeli mu trofej u Superkupu, a za jedan gol, u nestvarnom revanšu s Real Madridom, ostali bez polufinala Lige šampiona. I to sve u sezoni s toliko teških povreda važnih prvotimaca". 

POSAO KUĆA, POSAO, KUĆA...

Miloš Jojić u Nemačkoj živi još mirnijim životom od onog kojeg je vodio u Beogradu. Kao u čuvenom stihu...
"Stvarno je tako. Kada nisam u karantinu i ne igram utakmice, vreme provodim na relaciji kuća–trening kamp. Dok iz predgrađa Dortmunda stignem u klupski sportski centar, spremim se za trening, odradim ga, odslušam sastanak ako ga ima, odem na masažu ako mi je potrebna i vratim se natrag, prođe ceo dan. Prazne hodove između obaveza ispunjavam učenjem nemačkog jezika, čitanjem knjiga i gledanjem filmova. Kada poželim da odem na ručak ili večeru u grad, društvo mi uglavnom prave Subotić, Fridrih ili Durm". 

EVROPSKA CRVENA ZVEZDA

Projektilom iz slobodnjaka, u prošlom prolećnom večitom derbiju, Jojić je srušio šampionske snove Crvene zvezde. Sada priznaje da mu teško pada izvestan povratak titule u komšijsko dvorište, nakon šest godina.
"Sami smo najveći krivci za izgubljene bodove protiv Novog Pazara, Vojvodine i Napretka. S ovako jakim timom, posle onako dobrih priprema... Mada, titula ide ’najboljem timu’ u Evropi. Nije bilo jednostavno trkati se s nekim ko je tako lagano pobeđivao do meča s Partizanom. Čak ni serija jednog Bajerna nije toliko dugo trajala. Fascinatno..." 

MORAŠ DA SE POLOMIŠ NA TERENU!

Džodžić, kako našeg reprezentativca često oslovljavaju u Nemačkoj, čuo je za neviđenu odanost navijača žuto-crnih klubu, ali je tek u direktnom kontaktu s njima shvatio koliki su ta ljubav i podrška.
"Ajde što stalno igramo pred punim stadionom, sa skoro 81.000 sedećih mesta, nego što svi navijaju svih 90 minuta, a ne samo jedna ili dve tribine kao kod nas. Uz nas su i kada nam ne ide, kao posle izgubljenog kupa kada smo se jedva probili do našeg sportskog kampa od ljudi koji su došli da nas pozdrave. Čak i Levandovskog koji ide u mrski im Bajern! Ispratili su ga kako zaslužuje neko koji im je doneo toliko radosti.Ko ne može da stigne na otvoreni trening jednom nedeljno, kada se skupi po šest-sedam hiljada duša, taj u gradu čeka priliku za slikanje, čestitke, razgovor, autogram. Bez napadnog i bezobraznog prilaženja. Kako onda da se zbog njih ne polomiš na terenu? Nemoguće!"

Kompletan intervju sa Milošem Jojićem pročitajte u štampanom izdanju magazina MOZZART Sport koji možete kupiti u svim uplatnim mestima kladionice MOZZART po ceni od 50 dinara.