Miha nek vodi solfeđo, kormilo u ruke Ljubinka Drulovića

Otišli su u Litvaniju kao da je u pitanju šampionat u karlingu. Bez mnogo očekivanja, jer su nas fudbaleri navikli da se razočaramo baš onda kada se najviše ponadamo. Ali, sve ono što smo videli na U-19 Evropskom prvenstvu ozarilo nas je kao sunce u novembru. I moramo da kažemo: Hvala!

Hvala novim evropskim šampionima koji su nam vratili veru u bolje fudbalsko sutra. Hvala i Ljubinku Druloviću koji nam je vratio veru da u posrnuloj nam Srbiji zaista ima ljudi koji se razumeju u fudbal. Uostalom, da u posrnuloj nam Srbiji ima ljudi koji se razumeju u svoj posao.

A podsetimo, ne tako davno je objavljivanje spiska putnika u Litvaniju propraćeno brojnim primedbama zbog toga što u timu nema Vukana Savićevića (čiji smo fudbalski potencijal već naširoko hvalili u tekstu o meču Crvene zvezde i Černomoreca, da nije bilo njega crveno-beli bi se već pozdravili sa Evropom) ili Nikole Ninkovića...

I? Gde su sada silni kritičari?

OFK Beograd, Rad, Vojvodina... Klubovi koji stvaraju igrače, na uštrb rezultata. Klubovi koji su nam, iako često omalovažovani zbog "palanačkog mentaliteta" i zbog toga što se "sklanjaju" pred beogradskim večitim rivalima, doneli najveće fudbalsku radost od kako smo se osamostalili. Pa možda i duže od toga.

Da ne bude zabune – Ljubinko Drulović je taj koji je prepoznao stanje u srpskom fudbalu. Taj koji je uvideo da klupski, a posebno ne interesi menadžera, ne mogu da budu iznad Srbije. Taj koji je šansu dao onima koje javnost ne vidi, ali on vidi. I koji znaju i koji hoće. I koji zaista, ali zaista, ostave srce na terenu.

Nije ovo kritika na račun mentaliteta fudbalera niti uprava Crvene zvezde ni Partizana (uostalom, Aleksandar Mitrovi, ali samo on, jedan je od najzaslužnijih za uspeh Orlića). Ali jeste kritika na račun fudbalske organizacije koja, bez obzira na tvrdokorne stavove ostrašćenih navijača, nesporno favorizuje beogradske velikane. Ovi ostali, valjda, ne mogu da istrpe pritisak velikih mečeva ako nisu igrali na Topčiderskom brdu?

Takvu tezu izabranici Ljubinka Drulovića i te kako su demantovali. Iako nas je pomalo i sramota da priznamo, ne sećamo se kada smo videli srpsku ekipu da igra sa toliko srca, da trči 90 minuta bez prestanka, iako je i njima duša bila u nosu, da, kako se to narodski rečeno kaže, "ne skine gaće" pred rivalom protiv kojeg mu niko ne daje šansu.

Sve smo to videli u Litvaniji. Iako je, recimo, protivnik u polufinalu Portugal, pre samo dva meseca deklasirao Srbiju sa 6:2. Ali, bio je to samo kontrolni meč. Meč u kojem je Drulović zaista sproveo kontrolu nad timom. I nije se bavio time da li kapiten Pavlovski peva himnu. Bavio se... Fudbalom.

Dao nam je golmana za budućnost Predraga Rajkovića (po poslednjem sudijskom zvižduku prvi mu je u zagrljaj poleteo rezervni golman Stefan Čupić što najbolje govori o odnosima u timu), "srpskog Ćavija" Marka Pavlovskog, dao nam je napadački tandem kakvom se Srbija dugo, baš dugo nada – Aleksandar Mitrović/Uroš Đurđević. Dao nam je još mnogo toga. Na primer, razlog da verujemo da i na ovim našim, kako često kažemo, "pašnjacima" i te kako ima momaka koji umeju da "teraju loptu". Samo im treba dati šansu. 

Dao nam je Drulović igrače, kao što je nekad davao matematički precizne pasove saigračima u Portugalu, Partizanu, nacionalnom timu... A davati je uzvišeno.

I zato se nadamo da se, kada (opet se nadamo) Siniša Mihajlović na jesen napusti kormilo A reprezentacije Srbije, u Fudbalskom savezu Srbije neće mnogo razmišljati kada se bude postavljalo pitanje novog selektora.

Uostalom, ako je postojala generacija koju vredi istrpeti (a to svakako nisu Radovanović, Fejsa, Stevanović i družina), onda je to baš generacija Ljubinka Drulovića.

(FOTO: Star Sport, Peđa Milosavljević)