Megin biser – Dilan Enis: Kada gledam Teodosićeve snimke, želim da naučim sve što zna

Košarkaške zaljubljenike prezime Enis verovatno prvo asocira na plejmejkera Los Anđeles Lejkersa Tajlera, koga NBA kritičari i dalje vide kao perspektivnog organizatora igre, iako mu karijera nije išla pravom linijom. Od ove jeseni Jadranska liga upoznala se sa izdankom porodice Enis i to Dilanom, prvom zvezdom Mega Bemaksa.

Otkako je zadužio prepoznatjivu opremu Mege, Dilan je izrastao u udarnu iglu i igrača koji privlači najviše pažnje. Kvalitetom igre, ali i pojavom. Upečatljiv zbog svog plavog čuperka, ali i dominantne figure, Dilan Enis je za vrlo kratko vreme pokazao impozantno košarkaško znanje, zbog čega je već sada privukao veliku pažnju.

Iza sebe ima šestogodišnju koledž karijeru u tri različite škole, dve teške povrede koje ga nisu pokolebale na putu da postane profesionalac, a u Megu je došao na preporuku Ivice Zupca. Nakratko je živeo život superzvezde, bio nadomak osvajanja NCAA lige, gde se takmičio protiv najboljeg Partizanovog igrača Najdžela Vilijams Gosa. Igrao je za reprezentaciju Jamajke, odakle vuče korene, iako je rođeni Kanađanin…

Zbog svega toga, ali i ostalih detalja iz uzbudljivog života našli smo se sa Dilanom u Meginoj košarkaškoj fabrici u naselju Braće Jerković, gde smo se dotakli brojnih tema. Krenuli smo od onih najlakših…

FUNDA MI JE OBEĆAO SRPSKU KUHINJU, MUZIKU I RAKIJU

Kako si se uklopio na život u Srbiji?
„Sviđa mi se ovde. Zasad je sve fantastično. Ljudi u Srbiji su me prihvatili širom otvorenih ruku, a još mi je lakše zbog toga što su momci blizu mene i što smo svi u klubu kao porodica. Nisam sam, tu je i moja devojka Megan“, počeo je Dilan razgovor za MOZZART Sport.

Koliko ti znači njeno prisustvo ovde?
„Mnogo. Lakše prebrodiš period adaptacije i navikavanja na novu sredinu kada je neko tvoj uz tebe. Jako me raduje što je sa mnom i što možemo da istražimo novo podnevlje zajedno“, kaže Dilan, dok se Megan smeška u pozadini.

Osim devojke, s kim provodiš najviše vremena van treninga?
„Miloš (Koprivica) je moj ortak i s njim sam stalno. Živimo jedan pored drugog i onda me stalno vozi u halu i nazad. Družim se dosta i s Andrijom (Marjanovićem) i Kostjom (Mušidijem). Doduše, svi su jako dobri sa mnom i sa svima volim da provedem vreme, koliko god je moguće“.

Kako izgledaju dani jednog mladog Kanađanina u Beogradu?
„Volim da idem u tržni centar, Delta i Ušće. Inače sam ozbiljan ljubitelj hrane, pa volim da probam mnogo različitih stvari, a najviše morske plodove“.

Da li se srpska kuhinja našla na tvom meniju?
„Ne, nisam još“, kaže nam Dilan uz osmeh i otkriva:
„Funda (Stefan Fundić) mi je obećao da će da me vodi u jedan mnogo dobar srpski restoran, gde ćemo da se častimo hranom sa vašeg menija i da probamo… Kako se beše zove“, pantomimom nas navodi da je u pitanju mala čašica, a kada smo mi upitali – rakija? – usledio je odgovor:
„Da, rakija, a-ha-ha. Rekao mi je da to mora da se popije odjednom, da nema odugovlačenja. Takođe mi je obećao da ćemo da slušamo tradicionalnu srpsku muziku… Ali, ima vremena za to, kada budemo dobili neki slobodan dan“.

Kakva su bila tvoja prva razmišljanja kada si dobio Meginu ponudu i da li si uopšte razmišljao o dolasku u Evropu?
„Posle završenog koledža razmišljao sam u svim smerovima, a jedna od opcija definitivno je bila Evropa. Razgovarao sam sa svojim agentima i kada je Miško Ražnatović inicijalno predočio mogućnost dolaska u Megu, nisam znao mnogo toga o klubu i gde dolazim“.

Verujemo da se to brzo promenilo?
„Jeste. Odmah sam prionuo na istraživanje, guglao sam o Megi i Srbiji, a onda i razgovarao sa Ivicom Zupcem, koji igra sa mojim bratom Tajlerom u Lejkersima. On, a i dobro upućeni ljudi iz košarke u Sjedinjenim Američkim Državama rekli su samo lepe stvari o Megi i programu razvoja mladih igrača. Naravno i uspehu u radu. Brzo su usledili pregovori, a posle nedelju ili dve sve je bilo završeno“.

Šta ti je Zubac ispričao o Megi?
„Da je to mali klub s velikim ambicijama, koji svakodnevno raste. Rekao mi je da će se ljudi u klubu fokusirati na moj dalji igrački razvoj ako potpišem. Takođe, da klub nema veliku bazu navijača, ali da je ona sve veća. Nahvalio je grad, Megine trenere i sve što mi je rekao – nije slagao“.

MILOJE? TRENER KAO NIJEDAN DRUGI

Gde si našao prevagu po pitanju dolaska u Megu?
„Rad sa stručnim ljudima. Ja sam, kako se to kod nas kaže – gym rat (osoba koja mnogo vremena provodi u teretani ili u hali kako bi radila na sebi). Stalno sam u hali i stalno gledam stvari koje treba da ispravim, to je moj cilj. Imam zacrtane ciljeve i želim da ih ispunim. Gledajte, mnogi igrači kada dođu do profesionalnog nivoa veruju da su odradili svoje i da je to – to. Ali, nije. Ja želim da napredujem svakodnevno. Ovde imam individualno treninge ujutru, radim i dosta sa tegovima. Tako da dosta radim na jačanju sebe, ali i poboljšanju svojih košarkaških sposobnosti. Takođe, svakodnevno imamo i ekipne treninge“.

I, kakvi su dosadašnji utisci?
„Za ovih nekoliko meseci, koliko sam u klubu, dosta sam napredovao. Zadovoljan sam kako se stvari odvijaju i radujem se onome što budućnost donosi“.

Koliko ti je teško bilo da se navikneš na promenu sistema treninga? Pretpostavljamo da si bio upućen u to koliko je drugačiji sistem treniranja u Evropi, posebno Srbiji, u odnosu na to kako se radi u SAD?
„Da, definitivno. Ovde je sve – rad, rad, rad. U Sjedinjenim Američkim Državama se dosta pažnje posvećuje sportskoj nauci, analizama, oporavku igrača posle velikih napora, imate više slobodnih dana. Ovde stalno radite i samo radite. Zato i jesam ovoliko napredovao dosad. Adaptirao sam se kako treba i vodim dosta računa o svom telu, o hrani koju unosim, odmoru, oporavku, pijem dosta tečnosti. Uz božju pomoć nadam se da ću ostati zdrav i da ću napredovati još više“.

Da li ti je bilo teško da se prebaciš na novi sistem rada?
„Pazite, definitivno može da bude teško i naporno onima koji nisu navikli na tako nešto. Ja sam tako funkcionisao i u SAD i Kanadi. Svi će vam reći da je Dilan stalno u dvorani, da vežba, da radi na sebi. Moj dolazak ovde doneo je i više opterećenja u radu, ali to uopšte nije nešto na šta nisam navikao. Viđao sam one koji su se žalili na tu promenu i da im nije prijala. Ja sam odlično i zadovoljan sam“.

Dakle, sviđa ti se rad pod trenerskom palicom Dejana Milojevića?
„On je strašan trener, veliki košarkaški um, što mi se posebno dopada kod njega. Ima drugačiju perspektivu ne samo u odnosu na evropski, već i na stil košarke u NBA ligi. On se trudi da svi napredujemo, ali i da pravimo dobre rezultate“, iskren je Dilan, a onda nastavlja:
„Kod njega je jako dobro i to što startere tretira na isti način kao i momke sa klupe. Svi su jednaki, niko nema poseban status kod njega i to mi se sviđa. Nema najbolji i najlošiji kod njega, svi su pod istim svetlom i stvarno se vidi koliko se trudi da svakom igraču pomogne da napreduje“.

Verujemo da ste dosta razgovarali o tome šta su zajednički ciljevi i šta bi trener Milojević želeo da vidi od tebe u budućnosti?
„Kada sam došao ovde pričao mi je da je pogledao dosta mojih utakmica s koledža, što mi je značilo i ostavilo je jak prvi utisak. Rekao mi je da je video da sam igrao dosta bez lopte tokom koledža i da to želi da promeni. Ne krijem da sam oduvek želeo da budem plejmejker, ali zbog svoje veličine u odnosu na ostale plejmejkere treneri su me obično prebacivali na poziciju beka“.

To se promenilo u Megi?
„Da. Pričali smo i rekao mi je da želi da mi da loptu u ruke i da želi od mene da budem i plej i bek, da napadam koš i postižem poene, ali i da razigravam saigrače. Dao mi je loptu bez pogovora, dobio sam više prostora nego što sam mogao da zamislim, što mi mnogo znači. Unapredio sam svoju igru dosta upravo zbog toga“.

To je ono što si želeo?
„Definitivno! Gledajte, kada izađete sa koledža svesni ste šta ste mogli da radite dok ste bili tamo. Sada sam na novom stepeniku u karijeri i gledam da sve svoje elemente unapredim dodatno“.

Dok smo radili pripremu za intervju, pročitali smo nekoliko tvojih, ali i izjava tvojih bivših trenera s koledža gde je otkiveno da si želeo da budeš plejmejker i da si zato napustio Vilanovu i prešao u Oregon. Da li je to istina?
„Nisam neko ko preterano razmišlja o pozicijama, ali gledao sam isključivo šta je najbolje za mene, gde bih mogao da budem najefikasniji i najkorisniji za tim. To što podjednako dobro mogu da se snađem i kao bek i kao plej dosta mi znači, to pokazuje raznovrsnost. Nije mi problem da igram na beku jer imam mogućnost da postignem više poena, ali zbog svoje fizičke građe sam u prednosti u odnosu na ostale plejmejkere i to je često umelo da donese određenu prevagu na terenu. Osim toga, biti kombo bek, osim isključivo jednodimenzionalnog igrača, ostavlja mnogo prostora za manevar“.

ŽIVOT SUPERZVEZDE, MARTOVSKO LUDILO, ŠESTA GODINA...

Mada nije zvanično, prema informacijama američkih novinara Dilan Enis spada u grupu najstarijih igrača u istoriji NCAA lige. Razlog tome je to što je koledž košarku igrao praktično šest godina. Ukratko – Enis je koledž karijeru započeo u Rajsu 2011. godine, ali je posle godinu dana prešao u Vilanovu, zbog čega je morao da pauzira jednu godinu (takozvano 'red shirt' pravilo u NCAA ligi). Neposredno pošto je trebalo da dobije dozvolu da zaigra Dilan je slomio stopalo, pa je u svojoj drugoj godini nastupanja u NCAA, trećoj generalno, odigrao svega 30 utakmica. U trećoj godini igranja, četvroj ukupno, Dilan je vodio Vilanovu do titule u Big East konferenciji. Zbog želje da dobije mesto plejmejkera prebacio se u Oregon, ali ga sreća nije poslužila. Posle samo dve utakmice u četvrtoj igračkoj godini, petoj generalno, ponovo je slomio stopalo i ostatak sezone nije odigrao, dok je njegov bivši koledž Vilanova te sezona osvojio NCAA titulu. U junu 2016. godine Dilan je dobio posebnu dozvolu za šestu godinu, kada je odveo Oregon do Fajnal fora NCAA lige.

Interesovalo nas je – zašto je želeo da igrao koledž košarku toliko dugo?
„Kada sam došao u Oregon trener Dena Oltman mi je dao ključ u ruke i rekao da ću biti njihov prvi plejmejker. Trenirao sam i radio jako kako bih unapredio svoje organizacione sposobnosti, a onda sam slomio stopalo. Tražio sam sebe, način da se što pre vratim u igru. Hteo sam da igram plejmejkera, ali već smo imali dvojicu koji su bili sitniji od mene i nisu mogli da igraju kao bekovi. Onda smo svi shvatili da je najbole za tim da budem na beku i ja sam razumeo situaciju. Ali, želeo sam da uradim nešto, da ostavim trag. Stigli smo do F4, to je bio poseban osećaj“.

Najdžel Vilijams Gos nam je pričao o čuvenom Martovskom ludilu i celom događaju kada si deo završnog turnira, ali da li možeš da nam ispričaš kako je to izgledalo iz tvog ugla?
„To je nešto neopisivo. Jednostavno, najuzbudljivije vreme koje možete da doživite. Otkako sam krenuo da studiram želeo sam da igram Martovsko ludilo. Došao sam u Rajs i razmišljao sam o tome da je možemo da osvojimo našu konferenciju. Onda sam se prebacio u Vilanovu, tamo sam shvatio da imam mnogo veću šansu. To je sam finiš sezone, kada su svi u svojim najboljim formama i svi žele da pokažu koliko su spremni. Pošto su u pitanju eliminacione utakmice daju posebnu draž svemu. Tu nije važno da li rangirani kao prvi ili poslednji na listi, svi mogu da pobede i imaju podjednaku šansu za uspeh“.

Koliko je teško izgurati ceo taj period, kada je cela zemlja fokusirana na taj turnir?
„Da biste dogurali do F4, kao što smo mi uradili u Oregonu, morate da bude mentalno izuzetno jaki. Svi igrači moraju da budu na istoj talasnoj dužini, a posebno je važno da stariji igrači prenesu iskustvo mlađima. U Oregonu sam, između ostalih, bio i ja sa šest godina iskustva. Tu su bili i Džordan Bel, Kejsi Benson, Dilon Bruks… Svi su oni bili na trećoj godini i oni su imali iskustva od ranije, kao i trener Oltman. Imali smo tačno ono što nam je trebalo da bismo osvojili naciolni šampionat. Nismo imali dovoljno sreće, ali smo definitivno imali sve potrebne elemente da bismo uradili tako nešto“.

Ono što smo mi videli kroz prenose je jedno, ti ćeš nam svakako to lepše dočarati – kolika je zapravo ludnica među navijačima i ljubiteljima košarke u vreme Martovskog ludila?
„Uh, to je stvarno ludo. Možda čak i veće od NBA, ne mogu da lažem. Još i pre završnog turnira osećao sam se kao superzvezda. To je neopisivo. Tvoji profili na društvenim mrežama prosto eksplodiraju, šetaš ulicama Judžina i ljudi ti prilaze da ti traže autogram, da se fotografišu s tobom, da pričaju. Tvoje lice je na svim bilbordima i televizijskim programima… To je neverovatno iskustvo i voleo bih da svi koledž igrači mogu da iskuse tako nešto. Naravno, to nije moguće, ali kada vidite koliko je to kompleksna priča, od televizijske produkcije, preko svih reklama, akcija koje imate, intervjua… Tačno možeš da dobiješ uvid u to kako je igračima u NBA ligi ili Evroligi. To je ono što te čeka svakodnevno. Zato je Martovsko ludilo najuzbudljiviji sportski događaja ikada, po meni“.

Kada razmišljaš o svemu što se desilo tokom tvoje karijere na koledžu, posebno to što je Vilanova uzela titulu odmah pošto si ti napustio ekipu, a onda i bio nadomak pehara sa Oregonom, da li ti je žao što si ispustio svoju šansu?
„Kada mi se otvorila mogućnost da odem u Oregon ponudu sam prihvatio oberučke. Desilo se, eto, da je Vilanova baš tada uzela trofej i nije mi bilo žao zbog toga. Ne, stvarno mi nije bilo žao. Ja sam odlučio da odem i znao sam da je to pravi put za mene, znao sam da to želim da uradim i da je to najbolja stvar za mene. I danas se često čujem sa momcima iz te generacije i mnogo sam srećan zbog njih. Kada smo izgubili F4 sa Oregonom, ostao je gorak ukus u ustima. Dogurali smo tako daleko i zno sam da možemo da uzmemo titulu. Ali, nismo… Opet, mojoj deci i unucima ću jednog dana moći da pričam o tome da sam igrao F4 i to je prelepa uspomena koju nosim sa sobom. Bilo bi dobro, naravno, da sam mogao da uzmem titulu, ali i sam odlazak na završni turnir zvuči lepo“.

Vilijams Gosu i tebi su se kockice poklopile na taj način da ste bili zajedno na završnom turniru prošle sezone, a sada ste obojica u Evropi, Srbiji i igrate za klubove praktično iz komšiluka. Da li ste pričali o tome kako vam se karijere razvijaju?
„Da, pričamo dosta. Često se dopisujemo, pričamo i preko Snepčeta. Obojica imamo drugačija iskustva, ali stalno jedan drugog hrabrimo, želimo jedan drugom da dobre utakmice… Imati čoveka protiv koga si vodio bitke na koledžu tako blizu sebe, na drugom kraju planete, i delite isto iskustvo, mnogo pomaže“.

VELIKA PORODICA, BRAT U NBA, EVROLIGA...

Megina ekipa je prilično mlada, što je i klupski koncept godinama unazad. Koliko ti je lakše ili teže bilo da se uklopiš u novi klub i da li si pre razmišljao o tome da bi na startu profesionalne karijere želeo starije ili saigrače tvojih godina?
„Još dok sam bio na koledžu promenio sam nekoliko timova. Iskreno, gledajući iz moje perspektive, dinamiku košarke mi ne menja to da li imam starije ili mlađe saigrače. Ko god da je sa mnom, reagovaću isto. Ali, sada kada sam u timu s dosta mladih igrača mogu da radim na svojim liderskim sposobnostima. Nekoliko momaka u timu igra profesionalnu košarku prvi put, neki su na drugoj godini. Kada sam odlazio s koledža zamišljao sam da ću biti među mlađima u timu, a ispalo je da sam po godinama među starijima, a-ha-ha. Navikao sam se već na to. Svi učimo mnogo toga novog, svi se trudimo da budemo bolji, cela ekipa pokazuje jak karakter i želju za napretkom i pobedom“.

Sada želiš da postaneš vođa ove generacije?
„Da. Dok sam odrastao shvatio sam da imam karakteristike lidera. Sada, kada sam ovde među starijima, čak iako sam i ja u svojoj prvoj profesionalnoj sezoni, trudim se da mlađim saigračima pomognem koliko god mogu, da obezbedimo što više pobeda i odradimo posao kako treba. Nadam se da ćemo u tome uspeti do kraja“.

Da li je istina da si košarkom počeo da se baviš sa četiri godine?
„Jeste. Moj tata je bio košarkaški trener, a brat je imao šest godina u to vreme. Igrao je košarku, gledao sam ga stalno i onda sam ja pokazao želju da zaigram. Nisam znao da driblam, tata me je stalno kontrolisao i govorio kada pravim greške u vođenju. Ja sam ponekad plakao zbog toga, ali me je naučio kako da ispravno radim stvari. Zavoleo sam košarku brzo, a cela familija mi je košarkaška. Znate, ja sam jedan od sedmoro dece u porodici. Osim Tajlera tu su još Brendon, Britani, Dominik, Tajlon i Brajson. Kao klinci stalno smo igrali košarku i to je ušlo u sistem“.

Pratiš li Tajlerove utakmice u Lejkersima i koliko se često čujete?
„Da, koliko god mogu zbog vremenske razlike. Čujemo se svakodnevno. On igra svoju četvrtu godinu u NBA i trudim se da upijem što više znanja od njega, ali i da ja njemu udelim savet. Ne samo košarkaški, već i da budem uz njega kao stariji brat. Ima on svoje uspone i padove, ali mu dobro ide. Često, kada ne mogu da gledam utakmicu, probudim se da bih na brzinu pogledao kako je igrao, pa onda ujutru gledam sažetak“.

Kakvo je njegovo dosadašnje iskustvo u NBA? Igrao je već u četiri različita kluba – Finiksu, Milvokiju, Hjustonu, Lejkersima…
„Uvek mi govori da moram naporno da radim kako bi se snovi ostvarili. Za četiri godine već ima četiri kluba i to niko nije mogao da predvidi. Ali, strpljiv je, razmišlja pozitivno i čeka svoju priliku, da ga trener prozove i pusti u igru. On i ja imamo isti mentalni sklop – samo želimo da radimo i napredujemo“.

Pratiš li NBA utakmice igrača koji su nosili opremu Mege – poput Nikole Jokića, Bobana Marjanovića, Ivice Zupca, Timotija Luvavua…?
„Naravno. Ne stižem sve, naravno, ali volim da pogledam sažetke. Pošto su svi oni nosili dres Mege osećam određenu povezanost s njima“.

Da li stižeš da ispratiš Evroligu? Kako ti se čini košarka s ove strane bare?
„Ludo je potpuno. Dok sam bio u SAD nisam znao dvojicu evroligaških igrača, a onda shvatiš da zapravo prepoznaješ mnogo likova, imena… Shvatam o čemu ljudi govore kada kažu da mnogo američkih igrača igra u Evropi. Zbog toga želim da se dodatno edukujem i ispratim Evroligu više. Moram da kažem da je Jadranska liga takođe jako dobra. Kada sam igrao u SAD nisam znao mnogo toga, ali onda sam došao ovde i shvatio koliko kvaliteta tu zapravo ima. Verujem da je ABA liga trenutno prava za mene“.

Razmišljaš li već sada o tome da bi mogao sebe da vidiš u nekom evroligaškom timu u budućnosti?
„Nemam neki omiljeni klub trenutno, ovde jedino navijam za Megu. Ali, volim da gledam Evroligu, posmatram kakva je atmosfera na utakmicama i to je definitivno sledeća stanica u kojoj bi sebe mogao da zamislim. Bilo bi super kada bih mogao da zaigram u nekom velikom evroligaškom timu, jer kada poredite NBA i Evroligu, nije tako drastična razlika. Mnogi pričaju kako je košarka u SAD mnogo više okrenuta ka fizičkom aspektu, a onda vidim da razlika nije prevelika u odnosu na ovde“.

PLAVI ČUPERAK I ŽIVOT NA JAMAJCI

Da li si ispratio Srbiju na Evrobasketu?
„Naravno. Otkako sam došao taman sam uhvatio da vidim kako igrate. Navijao sam za momke da osvoje zlato. Srećom, eto, Vlatko Čančar je uzeo pehar i mnogo sam srećan zbog njega, ali Srbija stvarno ima jako dobar tim. Nedostajalo vam je dosta igrača, a opet ste pokazali da imate toliko dobrih košarkaša. A kada dođete ovde onda shvatite koliko Srbija ima potencijala, iako je tako mala u poređenju s nekim drugim državama“.

Ko ti je posebno zapao za oko?
„Nije igrao Evrobasket, ali Miloš Teodosić je čovek koga sam obožavao da gledam još dok sam bio u SAD. Ljudi sada samo pričaju o njemu. Pogledao sam bio nekoliko njegovih snimaka sa Olimpijskih igara. Strašne lopte je delio, a ja u tom trenutku nisam znao ko je on. Malo sam istraživao i shvatio ko je. Sada stalno gledam njegove sažetke, momci ovde stalno pričaju o njemu i tome kako igra, a u SAD se govori da je možda i najbolji asistent u NBA. Dobro, sad se oporavlja od povrede. Ali, fantastičan je igrač, oduševio me je. Siguran sam da će ostaviti svoj trag u NBA“.

Da li možeš da zamisliš sebe u Miloševoj koži, da budeš igrač koji deli takva dodavanja?
„Kada pogledate njegovu košarkašku filozofiju, on je više asistent, a ja sam šuter. Ali, kada pogledam njegove snimke, kada vidim kako čita igru i prepoznaje svaku situaciju na terenu, kad je bukvalno tri koraka ispred svih ostalih… To je teško naučiti, ali ako bih mogao da gledam njegove poteze i razotkrijem kako sve to radi, mogao bih mnogo da naučim i napredujem“.

Možeš li da nam otkriješ priču iza plavog čuperka u kosi?
„A-ha-ha, to je sjajna priča. Vodi korene još iz vremena kada sam prvi put slomio stopalo. Kada se povredite stalno radite iste vežbe i fizikalnu terapiju ponavljate iznova i iznova. Kada mi je prekipelo rešio sam da mi treba promena. A onda mi je palo na pamet – što ne bih promenio nešto s kosom? Kao mlađi sam stalno menjao frizure. Pitao sam Megan da li bi bilo dobro da napravim plavi čuperak, a ona se ponudila da sama to uradi. Bio sam u fazonu – ne bi to bilo dobro, jer bi mogla da mi ofarba kosu u ljubičasto ili roze, a-ha-ha“, nasmejali smo se svi, a onda je Dilan nastavio:
„Uspela je da me ubedi. Kada me je ofarbala, čuperak je izgledao narandžasto, ali ja sam bio zadovoljan. Kako mi je porasla kosa rešio sam da ponovimo i onda je ispalo plavo. Kada sam došao na šestu godinu rešio sam da to ponovim i rekao sam sebi da ću ga se rešiti za dva-tri meseca. Ali, kako smo imali odličnu sezonu, svi su me znali kao Dilan s plavim čuperkom. Deca su me kopirala, ostali đaci… Ljudi su mi čak prilazili da mi kažu kako me znaju zbog tog čuperka. Sada je to moj znak prepoznavanja“.

Doduše, istu frizuru ima i Denis Šreder iz Atlanta?
„Da, to je jedino bezveze. Sada je gotovo, ali nije toliko strašno. Ja imam svoj fazon, čak smo devojka i ja napravili majice sa tim znakom (plavi čuperak), ali i našim licima kao u crtanim filmovima. Interesantno, ljudi su želeli da ih kupe i toliko su se brzo rasprodale da smo Megan i ja zaboravili da ostavimo sebi po primerak“.

Vučeš korene sa Jamajke, roditelji su ti poreklom odatle, igrao si čak i za njihovu reprezentaciju. Kakvo iskustvo nosiš?
„Igrao sam za njih tri godine. Dolazio sam na trening kampove, igrali smo protiv Portorika i Venecuele, čak smo odigrali i nekoliko prijateljskih utakmica protiv Kanade, što je bilo posebno. Upoznao sam mnogo dobrih ljudi. Adrijan Forbs mi je bio kao stariji brat, onda i Patrika Juinga Mlađeg, koji mi je takođe bio mentor. Nedavno se tim povukao, što je splet nesrećnih okolnosti, jer smo imali dosta talenta. Tu je čak bio i Samardo Semjuels. Otkako se ekipa rasturila uspeo sam da dobijem dozvolu da se prebacim i zaigram za Kanadu. Sada sam zvanično u mogućnosti da igram za Kanadu. Moja braća i sestre i ja smo prva generacija rođena u Kanadi, moji roditelji su oboje s Jamajke“.

Kakav je život na Jamajci? Ljudi često pričaju o tome koliko je egzotično mesto, ali malo ko je zapravo stigao do tamo…
„Kada sam bio mali, mama mi je često pričala o životu tamo, nešto malo vidiš na televiziji, nešto pročitaš… Ali, tamo je jako lepo, opušteno. Toliko želim da opet odem na odmor tamo. Kada sam bio sa reprezentacijom bio sam tamo dve ili tri sedmice i mogao sam da vidim gde su mi roditelji odrasli. Prelepa zemlja, posebna“.

Gde vidiš sebe u budućnosti?
„Pre svega želim da ostanem zdrav. Presrećan sam onim što sam dosad postigao u Megi, timski rezultati još nisu toliko dobri, ali verujem da možemo mnogo bolje. Želim da ostanem zdrav, to je san svakog igrača. Verujem da bih mogao da vidim sebe ovde u narednim godinama, a onda bih želeo da zaigram u nekom velikom košarkaškom sistemu. Prošao sam mnogo testova u životu, proživeo sam dve teške povrede. Ta druga povreda ume da bude posebno teška, ali kada imaš prave ljude oko sebe, sve je mnogo lakše. Zadovoljan sam životom sada i videćemo šta budućnost donosi“, zaključio je Enis.

PIŠE: Nikola Stojković (nikolaS_sN)

(FOTO: bcmegabasket.net / Ivica Veselinov, MN Press, Action Images, Star Sport)