MARAKANA PRIČA

Nije tema, samo kao skica za epitaf posrnulih velikana što bi večeras da vaskrsnu: Kada je poslednji put Keln dolazio u Beograd, jesen je mirisala na Bari i Tokio; Piksi je proglašen petom Zvezdinom zvezdom i nastala je čuvena fotografija u muzeju gde jedan do drugog na onim visokim barskim žito-zlatnim stolicama sede Rajko, Šeki, Džaja, Pižon i tadašnji kapiten; Keln je imao mnogo velike igrače. Litbarskog, Alofsa, Heslera, Jirgena Kolera, golmana Ilgnera... Crveno-belom šampionskom teselatumu nedostajala su dva zlatna kamička – Miha i Bina. Svi ostali bili su tu. I Dejo i Robi i Pančev i Radinović i Marović... I svi. UEFA je i tada imala one svoje liste najboljih klubova, samo to je bio neki skroz drukčiji fudbalski poredak. Eto baš pred taj veliki beogradski okršaj Zvezda je bila šesti ili sedmi klub Evrope - Keln deveti, deseti. Ambijent? Ambijent  za pamćenje... Pa jedna slika, krupan kadar krcate Marakane, čak je iskorišćena za kalendar 1991...

I znate manje-više svi kako se završilo i te večeri u Beogradu i posle u revašu na čuvenom Mingersdorferu. Teorija je mnogo, one su uvek zanimljive, a jedna kaže da je baš u noć 22. novembra ’89, negde visoko gore neko zapisao: Ime Crvene zvezde pod hitno ugravirati na fudbalski sveti gral. Onaj od srebra, sa ušima. I sve to dok je na semaforu stajalo 3:0 za Keln i dok je Šeki tukao redara u tunelu...

Ima jedan Zvezdin almanah, ili bolje reći romansirana istorijska retrospektiva - nešto poput fudbalskog romana s kraja prošlog veka u kome je tabela. Ne romansirana. To su činjenice. Odnosi se na učinak crveno-belih protiv timova najviše klase u periodu od kada je Zvezda postala velika u evropskim razmerama, pa sve do postbarijevskog ciklusa, do Kajzera i Barse. U klubove najviše klase ubrojani su oni koji su do tog momenta imali dve ili više titula prvaka Evrope – Real, Milan, Bajern, Liverpul, Benfika... Učinak kod kuće: 5-2-0, gol razlika 17:10. Učinak na strani: 2-1-4, gol razlika 5:11. Ukupno: 7-3-4, gol razlika 22:21, protiv najvećih klubova sveta.

I kao pojašnjenje uz datu statistiku ovako nekako stoji: Kao klub svetskih manira i kapaciteta, Crvena zvezda je oduvek prevazilazila granice i one velike države. Zato joj je bilo lako da bude daleko najbolja u Jugoslaviji.

Otkako je poslednji put na nekom evropskom izletu zvezdaše šibao februarski ili martovski severac na našem najvećem stadionu, fudbalski svet okrenuo se naglavačke. I Zvezdini i Kelnovi evropski potencijali bliži su bili kakvoj nadgrobnoj ploči negoli okršaju sa novom i starom elitom. Dosta toga vezuje Zvezdu i Keln. Evo Nemci dočekaše Evropu posle 25 godina, crveno-beli šansu da prezime u toj Evropi.

Velika je utakmica večeras na Marakani. Baš velika.

Za one mlađe, da malo podsetimo na nekadašnju Zvezdinu evropsku veličinu i slavu – 10 utakmica u kojima je Marakana (u revanšu) progutala rivale, uz sećanja velikih navijača crveno-belih:

UJPEŠT DOŽA, Kup šampiona 1970/71, prvo kolo

Kao retko kada u svojoj bogatoj istoriji Zvezda je visila na konopcima u Mađarskoj. Ujpešt je važio za jedan od najboljih timova na Starom kontinentu, sa zastrašujućom navalom koju su činili Janoš Gereč, Antal Dunai, Ferenc Bene, Laslo Fazekaš i Šandor Žambo. Na klupi je sedeo legendarni Lajoš Baroti. Odbrana crveno-belih bila je saterana bukvalno u svoj šesnaesterac...
“Uvek ću pamtiti njihovu navalu... Nema danas više takvih igrača. Ma, nabili su nas pet metara iza gola“, govorio je jednom prilikom Milovan Đorić. Na kraju “samo“ 2:0. Za Marakanu premalo...

Naše novine predstavile su Ujpešt kao mašinu koja melje i kojoj je bolje ne stajati na put, što je rezultiralo “nešto slabijom“ posetom na našem najvećem stadionu za evropske prilike – nije pukla “stotka“. Ali Zvezda je zasijala. Govori se da je to bila jedna od najboljih partija Dragana Džajića. Do poluvremena 3:0! Zoran Filipović (7), Džajić (24), Stevan Ostojić (44). Svojim drugim pogotkom File je dotukao Mađare – 4:0.

Godinu dana ranije Doža je u prvom kolu Kupa UEFA izbacila Partizan... 

Čedomir Jovanović (67), Šabac
(Tada student u Nišu)

“Sećam se kao juče, oni su igrali u nekim ljubičastim dresovima. Iako smo izgubili prvu, bio je optimizam među navijačima da ćemo proći. Na 'Marakani' preko 80.000 gledalaca, sjajna atmosfera na tribinama. Tada su se na utakmice nosile zastave, transparenti, slike igrača... Bio sam student u to vreme, studirao sam u Nišu i iz Niša došao na utakmicu. Iako sam uglavnom išao na severnu tribinu, ne sećam se kako sam u toj utakmici završio na zapadu. Pamtim tu utakmicu kao najbolju Džajićevu u Zvezdi. Ne znam da li bi se on složio sa tim. Šta im je radio... Najbolja njegova partija koju sam gledao. Dao je jedan, namestio dva. Napadali smo na južnu tribinu, a on je gol dao tako što je dvojicu prebacio u petercu, okrenuo se i pogodio! Zoran Filipović File je tada igrao jednu od prvih utakmica za Zvezdu. Tada je File bio četvrti razred gimnazije i sećam se da je pred utakmicu izašla u Sportu reportaža o njemu sa fotografijom u školskoj klupi. Na utakmici su ga bodrili drugovi iz razreda, a on je dao dva komada! Dao je prvi i četvrti, a već posle tog prvog je atmosfera uzavrela na tirbinama. Osećalo se da ćemo proći. Posle meča totalni saobraćajni kolaps od Marakane do železničke stanice. Reka srećnih navijača se slivala sa Marakane prema centru, saobraćaj je potpuno bio blokiran, nosile su se Džajine slike, klicalo se... Utakmica koja se ne zaboravlja“.

KARL CAJS JENA, Kup šampiona 1970/71, četvrtfinale

Teško da postoji neka neispričina priča o čuvenom dvomeču sa Istočnim Nemcima... Daleko veća šteta od samog poraza u Jeni bio je crveni karton za Dragana Džajića. Neopravdan. Tako su ime prokletog sudije Karpentera iz Irske naučila gotovo sva deca u Jugoslaviji. I nikada ga nisu zaboravila. Završeno je sa 3:2 za Karl Cajs u prvom susretu, a onda je na red došao revanš... Ima lepih snimaka: Reke ljudi slivaju se ka Marakani duž čitavog Bulevara JNA (https://www.youtube.com/watch?v=5rW5Ep9IPRw). Koliko treba da tuda protekne 80 ili 100 hiljada ljudi... Neke mlađe generacije nikada neće saznati... Na terenu navijači sa Džajinom uramljenom slikom podižu adrenalin do maksimuma. Policijski vučjaci na sve strane. Moralo se dobro paziti na goste... Svi su željni osvete. Za Džaju! Za Zvezdu! Za polufinale Kupa šampiona! A Džaja je sedeo pored terena do jednog vojnika i grickao nokte. Grickao ih je samo do 15. minuta. Tada je Bata Đora pogodio sa penala – 1:0. Nemački bunker je razvaljen. Filipović 2:0, pa onda još Ostojić i Stane Karasi – 4:0. Pera balondžija što je okretao brojeve na drvenom semaforu sa okruglim satom radio je punom parom jače od pola sata. U poslednjih dvadeset i kusur mogao je da odahne. Zvezda se smilovala. Povukla je ručnu...

Narednih dana Draganu Džajiću je presuđeno – suspenzija četiri meča zbog napada na sudiju u Jeni! Evropski mediji brujali su kako najbolje levo krilo Starog kontinenta neće igrati u finalu. Nije se postavljalo pitanje da li će Zvezda proći Panatinaikos. To se podrazumevalo. Velibor Vasović čak je u Jugu doneo vest da će Ajaks pisati UEFA i tražiti specijalnu dozvolu da Džajić zaigra u finalu kako bi fudbalski svet video ko je zaista najbolji tim Evrope. Ali avaj...

Bora Jakovljev (72), Vršac
(Tada ugostiteljski radnik)

“Sine, pa kako da se ne sećam te utakmice. Tamo su izgubili sa 1:0, ali nekako se osećalo da ćemo da prođemo dalje. Istina, bilo je malo bojazni, jer je tamo Dragan Džajić dobio crveni karton zbog navodnog pljuvanja sudije. Morali smo da igramo revanš četvrtfinala Kupa šampiona bez najboljeg igrača. Posle se pričalo da je to uradio Cole Janković. Atmosfera - uobičajena za Zvezdine utakmice. Ja sam standardno išao iz Vršca, bilo je tu mnogo navijača. Mnogo smo bili jaki. Oni su se “batrgali“ dok ih nismo probili... Đorić je dao prvi gol iz penala, a posle toga je bilo “aleluja amin“. Velika euforija , tada smo bili zreli da budemo prvaci Evrope. Šteta, što se desio Panatinaikos“, priča popularni Bora zvezdaš.

REAL MADRID, Kup pobednika kupova 1974/75, četvrtfinale

Zbog antologijskih okršaja Dragana Džajića i tada mladog španskog reprezentativca Kamača kojem su proricali najviše domete, ta čuvena utakmica često je bila u senci. Danima unazad svet je pričao samo o Džaji i Kamaču. Kako li će to izgledati?

"Kako mislite da zaustavite Dragana Džajića", pitala je Hozea Antonija Kamača novinarka koja je dobrano zagazila na teren tokom zagrevanja.

Golobradi devetnaestogodišnjak skakutao je na metar od aut-linije. Delovao je i prestravljeno i samouvereno u istom trenutku. Do početka utakmice ostalo je još nekoliko minuta, ali on je već bio na svom radnom mestu. Bolje nego da zakasni… Marakana se tresla. Buka nesnosna. Crveno-beli barjaci su svuda okolo. Iz ptičije perspektive delovalo je kao da su mravi na tribinama, a ne ljudi.

"Pogledaću ga pravo u lice, a onda ću uraditi sve što je u mojoj moći da ga sprečim da priđe našem golu", odgovorio je Kamačo dok mu je dah „sekao“ reči.

Sudija Barns stavio je pištaljku u usta, čitav Topčider je trepereo… Nastavak priče OVDE. 

Nenad Miljuš (56), Zagreb
(Tada učenik osnovne škole)

"Za učenika osmogodišnje škole utakmica između Crvene zvezde i Reala predstavljala je nešto neviđeno. Sećam se da sam se sa ocem jedva probio do istočne tribine Marakane. A tamo vidim gomilu ljudi koja nosi prasiće na ramenima. Ništa mi nije bilo jasno, otac mi je objasnio da ti ljudi sa prasićima hoće da dođu do ulaznica na kompenzaciju. Čudno jedno. Bilo je sigurno 100.000 ljudi na stadionu, možda i više. Stajali smo jedni drugima na glavama. Real je tada bio možda i najjači u istoriji, pod ingerencijom generala Franka. Dobili su nas sa 2:0, ali kada je revanš u Beogradu počeo svi na stadionu su verovali. Bilo je sigurno sto onih truba za uzbunu. Kada to počne da zavija - majko mila. Nosile su zastave iz mesnih zajednica, sa onim kopljima. Mnogo ljudi je unelo one signalne rakete, to je počelo da puca odmah nakon izvođenja penala i gola Olje Petrovića. Stvarno utakmica za istoriju i antologiju. Tada je naš golman pomenuti Petrović bio najefikasniji igrač na meču. Dao je gol iz penala (strelac) i Džajić, potom je ponovio podvuhvat u penal seriji. Ti penali su posebna priča. Kad su naši izvodili nije mogla muva da se čuje, a njihovi histerija".

DINAMO BERLIN, Kup UEFA 1978/79, prvo kolo

Zvezda je igrala baš loše u jesen ’78. Izvesni beli Nemac Ridiger, nokautirao je crveno-bele u Berlinu. Bilo je 5:2. Niko Beograđanima nije davao šanse uoči revanša. So na ranu je tri dana pred taj drugi okršaj sa Istočnjacima sipao Borac. Tukao je Zvezdu u Banjaluci sa 2:1.

Dule Savić dan nakon tog poraza ide u posetu nekadašnjem generalnom sekretaru kluba, čuvenom Slobodanu Ćosiću. Ćosa se oporavlja od infarkta i pita za svoju Zvezdu. Kako je igrala...
“Očajno“, bez okolišanje će Dule. Ćosić se na to samo nasmešio, pa dao uputstva: “Burazeru, mi sigurno prolazimo. Samo reci bata Stanetu da pored tebe u špic stavi Borovnicu“.

A Dule će: “Kako? Pa gde ja da kažem Stanetu?! Gde smem“...

Branko Stanković, legendarni Ambasador, bio je poznat po svojoj strogoći. Za njega je dobar trening bio onaj posle kog igrači povraćaju. Ćuška, šamar i slično, toga je bilo umesto “dobro jutro“. Pa aj’ ti sad takvom tipu kaži ko treba da igra...

“Samo ti njemu reci i ne brini. Tako sam ja rekao i Miljanu da protiv Dože ubaci Bogićevića, Filipovića i Novkovića. Poslušao me i išli smo do polufinala“, dovršio je uz osmeh Ćosa.

Da li je Dule Savić pokušao “samoubistvo“ ili ne, nije poznato, ali Zdravko Borovnica dobio je šansu. Doduše, u nastavku. I dao je dva gola. Presudio praktično. Zvezda se vratila posle 2:5 u prvom meču i 0:1 na poluvremenu?! Konačan rezultat u Beogradu bio je 4:1. Te sezone crveno-beli dogurali su do finala Kupa UEFA gde im je trofej uzela Borusija iz Menhengladbaha...

Dejan Dmitrović (55), Beograd
(Tada srednjoškolac)

“Posle poraza u Berlinu (2:5) razočaranje je bilo veliko, ali Zvezdina publika se uvek nada. Nadala se i tog dana. Bilo je sigurno 60.000 ljudi na Marakani. Postoji nešto atipično za tu utakmicu. Sva četiri gola postigli smo ispod južne tribine. Nije preterivanje kada kažem da su se ljudi valjali od sreće. Evo ovoliko godina je prošlo, a ja još ne znam da li je četvrti gol dao Šestić ili Ridiger. Inače, kada je pao taj četvrti pogodak, čovek od sto kila, koji je stajao ispred, nas trojicu je pobacao u vazduh“.

GALATASARAJ, Kup UEFA 1989/90, prvo kolo

Sezonu ranije u turski fudbal po prvi put je uložen veliki novac i to je rezulturalo fantastičnim uspehom Galatasaraja – plasmanom u polufinale Kupa šampiona, gde se isprečila Steaua. S epitetom polufinaliste elitnog takmičenja i asovima poput Dževada Prekazija, Tugaja Kerimoglua ili našeg golmana Simovića, turski tim gajio je ambicije da može dalje preko Zvezde. Ali posle 1:1 na “Ali Sami Jenu“ jasno je bilo ko je ko i kakve realacije nastupaju u evropskom fudbalu.

Nekako s pola gasa i bez previše emocija u glasu Milojka Pantića, Vladan Lukić i Darko Pančev odradili su Galatu - 2:0. Tada su već svi videli da je došlo vreme za nešto mnogo veliko. Zvezdin šampionski tim prerastao je rivale u Kupu UEFA...

Vlada Zirkanović - Mauzer (51), Beograd
(Tada student veterine)

“Nije to baš utakmica koja spada u neke nezaboravne iako rezultat iz prvog meča nije davao za pravo da se opustimo. U to vreme Zvezdini pravi rivali su bili iz Italije, Španije, Nemačke... To je bio naš nivo. A turski klubovi su bili niža kategorija. Bio sam na zapadu, a ako se ne varam, na Marakani se okupilo oko 60.000 navijača. Ipak, sećam se da sam pred revanš pričao sa nekim ljudima iz kluba i da je bilo bojazni i potrebnog opreza. Znate, početak je sezone, ekipa još neuigrana, a Galatasaraj je tada počeo da ulaže u ekipu. Bilo je tada priča o ozbiljnim parama koje su Turci uložili u tim... I zato je svima pao kamen sa srca kada je Pančev dao gol za 2:0. Osetilo se olakšanje. Detalj po kojem ta utakmica može da se pamti je što su za njih igrala dva jugoslovenska igrača: Simović i Prekazi. Naravno, zviždali smo im, ali se više zviždalo Simoviću nego Prekaziju koji je partizanovac. Iz razloga jer je Simović pre Galatasaraja igrao za Hajduk iz Splita, a to je tada bila retkost. Da Srbin iz Srbije ode u Split?! Istina, Hajduk je imao srpske fudbalere i ranije, ali to su bili uglavnom domicilni Srbi iz okolnih krajeva oko Splita. Baš je bilo čudno da neko iz Kruševca ode da igra u Split za Hajduk“.

BAJERN MINHEN, Kup šampiona 1990/91, polufinale

Pričaju ljudi koji su bili na stadionu: Kada je negde u 80 i nekom minutu Volfart istrčao onu kontru i šutirao iskosa za 1:3 – Efenberg je uzalud spreman čekao loptu da mu se odbije na desnicu – uz zvonjavu Stojanovićeve desne stative nad Marakanom se mogao čuti zagubljeni lavež jednog policijskog psa podno severne tribine...

Mnogo puta je Zvezda tako pala. I ne samo Zvezda, nego i mnogi naši klubovi, pa reprezentacija... Bila je to nagrada svim prethodnim generacijama koje su na sličan način imale velikane u šaci, ali su oni uspevali da se izmigolje. A ekipa Ljupka Petrovića imala je taj predatorski nerv i gazila do kraja.

“Mihajlović u sredinu“...

Ima li neko da ne zna šta je bilo s loptom koju je Zvezdin tobdžija poslao “u sredinu“?   

Branislav Rupar (52), Trebinje
(Tada student iz Sarajeva)

“Sedam dana uoči revanša je vladala neopisiva euforija. Mi zvezdaši iz Sarajeva smo samo o tome pričali. Jedina tema razgovora je bio Bajern. A ovi ostali navijači Partizana, Željezničara, Hajduka, Sarajeva su se tada pravili da ne prate fudbal i nisu želeli da pričaju o tome. Bili su u fazonu da ih fudbal baš i ne zanima. Kupuje se Sport, Tempo, bitna je svaka vest. Ja sam tad bio student, ali ko da uči u toj ludnici. Ne možeš, samo ti Zvezda u glavi. Sećam se da smo iz Sarajeva krenuli sa šest-sedam autobusa, ogroman broj ljudi je išao i vozom, automobilima... Snalazio se ko je kako umeo. U autobusu zvezdaši svih godišta i nacija. Studenti, đaci, njihovi profesori, propalice, oni što rade i oni što ne rade... Cene ulaznica su bile pristupačne, ali trebalo je skupiti pare za put, trošak... Za razliku od Drezdena kad nije bilo ulaznice “ni za lek“, očekivao sam da će protiv Bajerna biti još gora situacija. Alipoučena iskustvom sa Drezdenom, Crvena zvezda je povukla poteze kako bi stala na put tapkarošima i obezbedila karte i za navijače iz provincije. Za Bajern je mogla da se kupi ulaznica i na dan utakmice! Zvezda je puštala karte u kontigentima tako da je svako mogao da dođe do karte. Ja sam nabavio ulaznicu za jug, pa sam je preprodao, doplatio i kupio kartu za sever. Bilo je neko “pasje vreme“, hladno, sitna kiša. Ali ko će tu da misli o vremenu i hladnoći. Na stadionu duša na dušu. Osećao se veliki optimizam da ćemo proći. Dali smo ga prvi, ali oni onda prave preokret. Ono po čemu ću posebno pamtiti utakmicu je šansa Nemaca za 3:1. Napadaju prema jugu, sevnula je kontra, Volfart tuče po lopti koja prolazi Diku. Ljudi, kakav je to muk bio na stadionu dok lopta ide prema praznom golu. Već je vidimo u golu, ali ona pogađa stativu, ne odbija se Efenebergu koji čeka na drugoj stativi već iza njega... I čuje se “uuuh“ iz 100.000 duša! E tad sam znao da ćemo proći! Mihajlović ga daje, ljudi se ljube i grle po tribini, plaču, čestitaju... Posle toga su svi utrčali na teren. Znam da se skandiralo Džaji koji je bio na zapadu. Ostali smo na terenu sat ili dva, svetla već počinju da se gase. Penjem se gore i još jednom se ovrnem ka terenu. A tamo ni travke! Sve počupano, ugaženo, ljudi odneli kao suvenir. Nema ni golova. Znam da je jedna prečka završila u Kninu, druga u Sarajevu, stativa u Nevesinju. Posle meča odmah na autobus i nazad za Sarajevo. Ovi koji su ostali u Beogradu su nastavili da slave...“

KAJZERSLAUTERN, Kup pobednika kupova 1996/97, prvo kolo

Nikad nijedan zapadnonemački tim nije tako nastradao od nekog jugoslovenskog ili srpskog kao Kajzerslautern... Posle 0:1 na “Fric Valteru“ crveno-beli su prosto zgromili ekipu Ota Rehagela – 4:0. I to posle produžetaka. Te noći fudbalski je u najlepšu ružu procvetao Dejan Stanković, dvostruki strelac kog je kao 18-godišnjaka Pižon hrabro poslao na teren u drugom delu kod rezultata 0:0. Podršku Dekiju pružali su Njeguš (gol), Pantelić (gol), Ognjenović, Živković, Sakić, golman Milojević... A dobro se pamti i ono: Rajnke, Kadlec, Breme, Ratinjo, Kuka...   

Jova Milenković (49), Beograd
(Tada student ekonomije)

“Prvo moram da kažem da Kajzerslauterna ne bi bilo da nije bilo gola Vinka Marinovića u Edinburgu protiv Hartsa (1:1). I kada smo dobili Kajzerslautern  nije bilo velikih očekivanja. Dugo nas nije bilo u Evropi, imali smo mlad tim, jer su Dejan Stanković i Perica Ognjenović bili deca. Nije niko znao da će oni biti veliki igrači. A Kajzer je igrao Cvajtu, ali tu su bili Kuka, Kadlec, Breme... Kao veliki navijač Zvezde, nisam se posebno spremao za revanš. Za nas je bilo normalno da igramo velike evropske utakmice, jer smo od 1971. do 1992. godine 11 puta dočekali proleće u Evropi. Nismo imali mnogo šansi u prvom poluvremenu, ali onda se desio neki “klik“. Kao danas se sećam da je Vladimir Šavija sišao do atletske staze i počeo da diriguje: “Cigani, ajde da naučimo jednu novu pesmu“. Tako su nastali stihovi “U srcu mome živiš samo ti“. Pola sata se pevalo, a Dejan Stanković nam je doneo produžetke. Posle sve znate. Mnogo ima tu zanimljivih detalja. Prvi: Oto Rehagel, njihov trener, odmah posle meča je rekao da takvo navijačnje nije video u životu, da u Nemačkoj samo navija publika iza gola. Ovde su svi pevali: “U srcu mome živiš samo ti“. Bilo je zanimljivo i posle utakmice. Zahvaljujući Perici Ognjenoviću otišao sam na “Piranu“ da slavim veliku pobedu sa igračima. Letele su marke, Darko Anić je bio šef parade. Bilo mi je čudno, kada su igrači krenuli kućama oko pola četiri. Pitao sam se u čemu je štos. Rekli su mi da je Pižon zakazao trening u devet. Ostao sam ja do jutra, i kada sam se sutradan probudio ishod žreba je bio poznat. Dobili smo Barselonu“.

ODENZE, Kup UEFA 2002/03, prvo kolo

Kao što je Kajzerslautern rodio Dejana Stankovića, tako je Odenze 2002. rodio još jednog velikog kapitena Crvene zvezde – Nemanju Vidića. U jednoj od najuzbudljivijih utakmica u novom milenijumu ekipa Slavoljuba Muslina vraški se namučila sa Dancima posle 2:2 na strani. Imali su Beograđani 3:1 golovima Žigića, Vidića i Đorđića u 27. minutu, sigurno gazili ka drugoj rundi, ali u 80. gosti dolaze do šokantnih 3:3. Taj rezultat njih vodi dalje.

Četiri minuta pre kraja Šarac se sprema da ubaci loptu u šesnaesterac Odenzea posle dosuđenog slobodnog udarca. Neki nervozni navijači već su na kapijama, psuju... Sever peva: “Daj, gol! Samo gol“... Šarac – kifla, Vidić skok do neba i cela Marakana je na sedmom nebu – 4:3. Zvezda ide dalje! Dajte merače za pritisak, da se takmičimo...

Nemanja Tasić (30), Beograd
(Tada srednjoškolac)

“Tog 15. oktobra 2003. godine u Beograd je stigao najgori protivnik – izuzetno tvrd i potpuno neatraktivan. Što se kaže: za Odenze smo znali samo iz kladioničarskih listi, i to kada smo tražili šifru da odigramo kec na Bronbi. Tada je još uvek važilo da Crvena zvezda sme da ispadne samo od klubova iz lige petice, sve van toga je katastrofa, iako je Zvezda tada imala izuzetno mlad tim uz dodatak Šarca i Mladenovića. Zbog imena protivnika, nije vladala velika euforija pre meča, a o tome najbolje govori činjenica da nismo pobegli ceo dan iz škole, nego tek posle trećeg časa. Karata za sever je bilo i na dan odigravanja meča, mislim da su koštale 200 dinara. Bilo nas je desetak u društvu, kupili smo tri karte, a za ulazak na stadion smo iskoristili dobro oprobanu taktiku. Prva trojica ulaze normalno, onda jedan od njih izađe napolje sa tri karte da uvede još dvojicu, i tako dok svi ne uđemo. Meč je odlično otvorio Žigić u četvrtom minutu i tada je počela ludnica na severu koja je trajala svih 90 minuta. Mislim da su čak Danci aplaudirali na kraju utkamice. Po nekoliko momenata ću pamtiti ovaj meč – po drugom golu Vidića i njegovom trku ka severu, po golu u stilu Maradone Bojana Đorđića, i po besmislenoj raspravi na poluvremenu kako tačno ide tekst pesme Marš na Drinu. Posle meča smo krenuli peške ka Jerkoviću, a rasprava o potencijalnim Zvezdinim protivnicima u sledećoj rundi, transfer politici kluba i našem potencijalnom odlasku na evropsko gostovanje ukoliko izvučemo neke Rumune ili Bugare se produžila do dugo u noć“.

DINAMO TBILISI, UEFA Liga Evrope 2009/10, 3. kolo kvalifikacija

Niko nije verovao u tim koji je sa klupe predvodio Vladimir Petrović Pižon... Partizan je u to vreme započeo svoju šestogodišnju dominaciju, imao dve titule u nizu i najavljivao treću, uz novi napad na Ligu šampiona. S druge strane, Zvezda je imala “tanak“ tim, dovodila pojačanja iz treće lige (Dejan Lekić) i već se gušila u finansijskim problemima. U takvom ambijentu izgubljen je meč u Tbilisiju 0:2.

Sve što se događalo uticalo je da na revanš dođe svega dvadesetak hiljada navijača. I mnogi će se ubrzo pokajati što su sumnjali...

Crveno-beli su tog dana odigrali jedan od najboljih mečeva u novijoj istoriji i slavili sa 5:2! Isti taj Dejan Lekić dao je autogol za 0:1, a onda uvalio tri komada Gruzinama, uz peti za prolaz u 88. minutu. Sjajnu partiju – daleko najbolju u crveno-belom dresu - pružio je Slavko Perović (gol, asistanecija, iznuđen penal), dok je Vujadin Savić upisao debitantski nastup.

Posle je Beograđane na putu do grupne faze zaustavila Slavija iz Praga...

Marko Cakić (35), Beograd
(Tada vojnik u Požarevcu)

“Bio je to veliki uspeh ondašnjeg sastava Crvene zvezde, jer je ekipa bila osetno limitirana kvalitetom, a ni ishod prvog susreta u Tbilisiju nije preterano obećavao. Veče za pamćenje i preokret kakav se retko viđa. Sećam se da sam tada izašao iz vojske da bih došao na Marakanu, a društvo na severnoj tribini mi je pravio mlađi brat. Stadion nije bio pun, ali je dominirala pozitivna atmosfera. Pesma nije prestajala čak i kada je u drugom minutu Lekić autogolom dodatno pogurao Gruzine. Naprotiv, bivala je još jača. Nije bilo zvižduka, čak ni sa zapada. Upravo ta energija prenela se na teren i pogurala igrače do konačnog preokreta. Kad se samo setim tog adrenalina i euforije u finišu kada je Lekić od junaka izrastao u tragičara… Marakana je ekslodirala. Retko viđena radost“.

KRASNODAR, Liga Evrope, plej-of 2017/18.

Nije bilo Branka Jovičića, nije se znalo hoće li igrati Milan Rodić, ali... Osećalo se u vazduhu da je došao taj dan, da je suđeno da Crvena zvezda ode u grupnu fazu. Gol Radonjića, pa golčina Gelora Kange. A kada je Grankvist u 82. minutu iz poklonjenog penala smanjio rezultat stadion Crvene zvezde se pretvorio u veliki hram. I ateisti su se krstili na tribinama i čekali kraj. Sreća je zasluženo pomilovala Zvezdu. Borjan je skinuo zicer Grankvistu, odnosno šut sa pet metara. Slavlje je moglo da počne...

Stefan Petrović (25), student iz Aranđelovca

"Karte smo čekali ispred blagajne od osam ujutru, jer smo znali da je ovakva utakmica jednom u tri-četiri godine, a već tad je bio red ispred stadiona. Dok smo putovali iz Aranđelovca na dan utakmice, zaustavio nas je saobraćajac, koji nas je ubrzo propustio ne gledavši isprave, čim je video da smo u dresovima, rekavši da je upravo prošlo tri kombija iz Atine koji takođe idu na utakmicu. Već tad je euforija počela da dostiže vrhunac. Što se tiče atmosfere, očekivalo se nešto slično kao protiv Ludogoreca, opet sjajna koreografija i brujanje tribina od prvog minuta, pogotovo što je Zvezda krenula ultraofanzivno. Atmosfera je dostigla vrhunac nakon gola Radonjića. Drugo poluvreme - više od polovine stadiona još sedi na stolicama, a onda potpuno neočikavno bomba Kange i potpuno ludilo. Taj se osećaj ne moze rečima opisati, jednostavno mora se doživeti. Kraj meča sam dočekao na ivici nervnog sloma, kome je još više doprinosio sudija iz Nemačke. I na kraju odbrana Borjana koja nas vodi u Evropu posle 10 godina. Gledaoci su ostali na tribinama i pola sata nakon meča pozdravljajući igrače što ne pamtim da se desilo otkad uživo pratim Zvezdine utakmice. Sve u svemu prelepo iskustvo koje ću pamtiti i prepričavati buducim generacijama".

(Foto: MN PRES)