Marakana je nikad praznija u poslednjoj deceniji: Da li je zvezdašima potreban novi Tole ili novi Grujić?

Kada se balon euforije probušio, posle dugo čekanog i nadasve očekivanog evropskog uzleta i na kraju bolnog ispadanja, stručni štab i čelnici Crvene zvezde govorili su da je pad posete posledica lošeg vremena, da će biti bolje kada se prolepša vreme.

Ispostavilo se da je to bio jako površan alibi, jer i zimsko prestrojavanje igračkog kadra nije donelo boljitak. Ni namanje. Umesto navijačke žurke i manifesta ljubavi prema klubu u problemu, tribine Marakane su hronično prazne. Na dve poslednje zvanične utakmice protiv Spartaka i Mladosti iz Lučana na najvećem srpskom stadionu zbirno se okupilo oko 5.700 ljudi. I to ako nategnemo i verujemo zvaničnim podacima.

Potražili su u zimskoj pauzi odgovorni sa Marakane i odgovor specijalizovanih agencija za ispitivanje javnog mnjenja. Dobili su još jedno veliko razočaranje. Čitali ste još u oktobru tekst na ovom portalu o strmoglavom padu posete na utakmicama Crvene zvezde i kako nikada manje navijača nije bilo od 2008. godine i onog perioda praznih frižidera igrača u predsedničkoj eri Toplice Spasojevića i Dobrivoja Tanasijevića.

Bar spolja sada Crvena zvezda izgleda kao ozbilljniji klub (nismo napisali ozbiljan), ali očigledno je da fanovima nedostaje ozbiljna crta motivacije. Izgubio se inat, prkos, navika da se atmosferom i brojnošću impresioniraju strani turisti koji će danima kasnije pričati o tome kako je Marakana jedno od top tri mesta koje morate da vidite u prestonom gradu Srbije. A stranaca je bilo i protiv Spartaka koji su se na kraju verovatno čudili i pitali šta je to spektakularno na utakmicama Crvene zvezde o čemu su čitali i dobili ozbiljne dojave od poznanika.

Stadion Crvene zvezde je u danima kada tim juriša ka duploj kruni postao manje atraktivna lokacija od Ade Cignalije koja nudi izležavanje i uživanje u aprilskom suncu. Ili još gore: manje je posećen i pored prilično jeftinih ulaznica od opskurnih beogradskih fensi lokala. Baš tako je bilo u subotu kada su crveno-beli po idealnim vremenskim uslovima i još boljem terminu dočekali Spartak. Do pre neku godinu nezamislivo, ali je sada jednostavno - tako.

Zvuči pomalo kontradiktrno, čak i onako naivno ratnohuškački, navijačima Crvene zvezde u ovom trenutku možda nedostaje novi Tomislav Karadžić. Dugo, tokom dominacije večitog rivala, fanovi crveno-beli su u Toletu videli klupski obojenog autokratu, uvek spremnog da saplete Crvenu zvezdu.  Jeste to bio jedan od albija pojedinih čelnika crveno-belih, ali na talasu tog populizma navijači crveno-belih, posebno oni fudbalski, postali su širom Balkana sinonim za vernost. Znala je Marakana da bude punija od Enfild Rouda, Olimpika, čak i Seltik Parka. I to po martovskom minusu kada je Crvena zvezda 2012. godine igrala protiv subotičkog Spartaka. Te subote, 3. marta 2012. godine je Marakana bila osmi najposećeniji stadionu u Evropi jer je 41.000 gledalaca došla da zagrmi ime Roberta Prosinečkog u ritmu užičkog kola. Dakle, vremenski uslovi nisu problem - tog problema nema.

Problem je u apatiji i blagoj, jako blagoj emociji koju izaziva ovaj tim. Posle godina apstinencije i prošlogodišnje titule donekle je razumljivo da crveno-bela javnost očekuje da ovaj tim odbrani znamenja, možda i osvoji duplu krunu. Jer, za razliku od Toletove ere, nema stvarnog ili imaginarnog rivala koji se ne libi da udara ispod pojasa. Čudno i nerazumljivo, posebno ako se u obzir uzme i razmatranje velikog broja armije navijača da Crvena zvezda ne sme da počiva na plastici, nego na - emociji. Kao Benfika gde navijači plaćaju mesečnu članarinu od 12 evra.
“Neka ide svako ko bi nas prodao, naša snaga grmeće složno napred, Zvezdo, budi šampion”, grmeli su navijači sa severne tribine tokom duela sa lučanskom Mladošću.

Očigledno je to šifrovana poruka namenjena nekome, možda pojedincima koji preskaču domaće okršaje i čekaju evropske spektakle ili derbi susrete. I taj nerazjašnjen odnos između pripadnika udruženja građana Delije sever i onih navijača sa zapada, analiziran na više načina posle košarkaškog meča sa Olimpijakosom, možda je jedan od razloga strmoglavog pada posete. Kao što ne postoji kantar za merenje ljubavi, tako ne postoji sprava sposobna da oceni individulanu odanost klubu. Legitimno je skakati u kopu i praviti atmosferu dostojnu Lige šampiona i sećati se turobnog vremena kada je Crvena zvezda zbog jakog i brojnog navijačkog korpusa preživela svojevrsnu sportsku kugu. Kao što je legitimno sedeti povremeno na zapadu, kritikovati, grickati semenke i opaljivati selfije. Možda nije u duhu ovdašnjeg jake navijačke strasti, ali je legitimno. Neko je tako naučen u kući, jer mu je otac sa te pomenute zapadne (ili istočne tribine) prvi put pokazao Pižonove ili Piksijeve majstorije.

Ima ona italijanska sportska poslovica (i nju smo često citirali) da navijač ne treba da se vezuje ni za tim, ni za pojedince u upravi, nego za dres. Zvuči onako romantično, ali u praksi, bar kada je Zvezda u pitanju, nije baš tako. Aktuelni tim ne briljira, daleko od toga, ali gledajući prolazno vreme zaslužuje više od prelazne ocene kada je reč o rezultatima na oba domaća fronta.

Ima šansu da posle deset godina objedini trofeje i donese duplu krunu na Marakanu, postiže golove, ali... Nedostaje ta potrebna treća dimenzija, satkana od romantike i pomenute emocije. A najbolju emociju proizovde igrači koji mogu da predstavljaju personifikaciju Crvene zvezde. Kao nekad Vladimir Petrović Pižon, ili kao doskora Marko Grujić. Znate ono, beogradsko dete, mangupčić iz kraja, koji je dobio retku privilegiju da igra ozbiljan fudbal u rodnom gradu i voljenom klubu. Takvi igrači, kojima će se i u periodu krize apaludirati, jer su ono što je Zvezda u biti, vuku sa sobom na stadion mnogo navijača. A takvi, uz veliko poštovanje na brojkama i igrama, nisu Donald, Le Talek, Kanga i Džon Ruiz. Oni su samo jedni od... Iz te perspektiva može da se gleda i nedavno bacanje u vatru 16-godišnjeg, novog rekordera Ivana Ilića. Bila je to najava da će Zvezda uskoro moći da pokaže robu iz sopstvenog magacina i da navijači treba da pohrle ne stadion.

Suve brojke posete Crvena zvezda će popraviti pošto će se treći ovosezonski derbi igrati kao domaćin (99 posto će biti tako). Biće tu i vrlo interesantnog plej-ofa, možda i utakmice u kojoj će biti overena titula. Suština se neće promeniti i pored rasta brojki. Biće ovo sezona sa najmanje emocija.

Nego, kako beše ide ona sentenca navijača najtrofejnijeg srpskog kluba: "Ne gledam Zvezdine protivnike, već moj klub"...

(FOTO: Star sport, MN Press)