Malo reči za veliku karijeru (FOTO)

Simbol jedne generacije. Kapiten. Prvi u vrsti. A često poslednji kad se slavilo. Ispred Skupštine, na primer.

Danas odbojkaši svet nema šta da slavi. Tuguje.

Otišao je Dejan Brđović.

Prarano. U 50. godini. Izgubio je meč u kome se znalo da je u podređenom položaju. Da mora samo da se brani. Nije izdržao. Bolest dvanaestopalačnog creva je uzela maha. Toliko da nije imao snage da uzvrati. Onako, iz sve snage. Desnicom. Muški. Na suprotni kraj terena.

Ostalo je, pak, svedočanstvo o velikoj karijeri. O medaljama kojima je naša odbojka vraćena na evropsku i svetsku mapu. O predvodniku tima koji je iz mraka sankcija doneo medalju sa Prvenstva Evrope u Grčkoj 1995. Bronzanu. Mada, tad nam se činilo da sija kao zlato. Ispred nas - tj. njih - samo u to vreme velesile. Nedodirljivi Holanđani i još nedodirljiviji Italijani.

Tad se, zajedno sa Željkom Tanaskovićem, Žarkom Petrovićem i momcima koji su tek počinjali, Goranom Vujevićem, Vladimirom i Nikolom Grbićem, uselio u srca poklonika sporta. Odbojke, naročito. Pod patronatom Zorana Gajića gledali smo kako taj sport raste. Zajedno sa njim. Kapitenom.
„Odbojka se uvek nalazila u nekom zapećku. Možda napravedno. Mi se protiv toga borimo - rezultatima“, govorio je.

Pričao je, zajedno sa kolegama, na terenu. Tako da - vrišti. Od radosti, valjda. Još jedna bronza, naredne godine, na Olimpijskim igrama u Atlanti (opet ispred Jugoslavije samo Holanđani i Italijani, samo sad tim redom), pa stepenik više naredne godine na Svetskom prvenstvu u Japanu. Srebro.

Nije taj vrsni korektor (mada je počeo kao tehničar) dočekao zlato sa reprezentacijom, ali okruglo 300 utakmica za državni tim, nezaboravni dueli sa Italijanima u Pioniru i brižljiva ruka savetodavca Grbićima, Geriću, Batezu govorila je kakav je bio sportista. I čovek.
„Dejan je obeležio jednu epohu. On je deo generacije koja je našu odbojku odvela u svetski vrh. Teško mi je, još ne mogu da verujem da ga nema. Nismo bili zajedno samo u reprezentaciji, nego jedno vreme i u grčkoj Orestijadi. Strašan udarac“, jedva je pričao, kad je saznao tužnu vest, bivši selektor Zoran Gajić.

Dejan Brđović je rođen u Kraljevu 21. februar 1966. Put ka slavi započeo je u dresu Žiče, nastavio u Ribnici, odakle je 1984. stigao u beogradsku Crvenu zvezdu. Kao što će nešto kasnije uzdići reprezenatciju, tako je i od crveno-belih napravio ekipu za vrh tadašnje jugoslovenske odbojke. Trebalo mu je, doduše, pet godina, ali upornost se isplatila. Najpre treće mesto u sezoni 1989/1990, drugo 1992, ali tad je u vis podigao Kup Jugoslavije. Naravno, Vojvodina je bila neprikosnovena u šampionatu.

Zvezdi se, kao velikoj ljubavi, dvaput vraćao. U teškim trenucima. Po klub. I po zemlju. Sezona 1997/1998 - opet Kup Jugoslavije. Sezona 2002/2003 - titula! Prva za crveno-bele posle 29 godina čekanja. 

Biran je i za sportistu godine Sportskog društva Crvena zvezda.

Osim u Crvenoj zvezdi, pečat je ostavio i u grčkom Olimpijakosu (dve titule, jedan kup), AEK-u, Orestijadi, italijanskim timovima Auseldi, Asistelu, Loretu, Lubeu, da bi se 2003. vratio u Srbiju. Ovoga puta izabrao je Kragujevac. U dresu Radnilčkog proveo je tri godine. Do kraja blistave karijere 2006.

Tad se oprostio od aktivnog igranja...

Ne i od odbojke. Previše je to zarazan sport da bi digao ruke. Posvetio se trenerskoj karijeri, usput prenosio ljubav na naslednike, sina Aleksu (omladinski reprezentativac) i ćerku Aleksandru (igra za Crvenu zvezdu). Sedeo je na klupi Radničkog, zatim italijanskog Aistetla iz Novare i azerbejdžanskog Bakua Rabite, poljskog Šćešnija. Vodio je i devojke Vizure. Neko vreme, kratko, plovio je funkcionerskim vodama, kao direktor Crvene zvezde i Ribnice.

U rodnom Kraljevu ispratiće ga na večni počinak. Komemoracija povodom smrti Dejana Brđovića odrđažće se u sredu od 10.30 u Skupštini grada, sahrana je u 13 sati na groblju u Žiči.

Nek’ mu je laka crna zemlja.

(FOTO: MN Press, Star sport)