Mali čarobnjak

Fudbal je „živa materija“. Stalno se menja i teži ka novim visinama i pravcima. Tako je i sa onima koji igru čine tako uzbudljivom, lepom, iskrenom, zanimljivom. Zato je neverovatno kako se brzo menja percepcija o njihovim kvalitetima i značaju u svetu omiljene nam igre.

Bernard je možda i suvi primer igrača koji je u razmaku od samo nekoliko godina prošao put od zvezde u usponu, preko palog ratnika, do danas najtraženije robe Evrope. Fudbalski vaskrs momka koga je Šahtjor lansirao na fudbalsku mapu sveta najviše je zasluga Paula Fonseke, koji je iskoristio sve trenerske fore kako bi Bernardu udahnuo novi život i pretvorio ga u nosioca poslednje Šahtjorove šampionske sezone. Uprkos tome, zbog rata u Ukrajini i loše situacije u zemlji omaleni majstor igre na petoparcu odlučio je da iskoristi svoje opcije, istraži tržište na letnjoj pijaci i tako dođe u žarište interesovanja brojnih evropskih klubova.

Kraj Šahtjora kakvog smo poznavali? Rat čini svoje...

Čelsi, Milan, Monako (verovatno ispao iz trke posle dolaska Golovina), Benfika, Lester, Vest Hem, Volfzburg, Plameiras (...) samo su neki od zainteresovanih kupaca za fudbalskog mangupa od 168 centimetara. Dobro informisani, ujedno i najuticajniji brazilski dnevnik Globo Esporte tvrdi da je Bernard ozbiljno zapaljen za ideju da se preseli u London i zaduži opremu Čelsija. Šanse su dodatno porasle nakon odluke Aleksandra Golovina da ipak ode u Kneževinu i potpiše za Monako.

Istina, na Čizmi se šuška da je Bernard razgovarao i sa novim Milanovim direktorom Leonardom i tražio platu u rangu od 3.500.000 do 4.000.000 evra. Od Čelsija je, primera radi, tražio 6.000.000 evra godišnje, što ima logike gledajući snagu ostrvskog tržišta i platežnu moć kluba sa Stamford Bridža.

Razlog zašto je Bernard napustio Šahtjor kao slobodan igrač najviše leži u odluci prvog čoveka kluba Rianta Ahmetova da ne proda svoje igrače, ni po cenu toga da odu bez obeštećenja. sve je počelo 2014. godine, kada je rat u Ukrajini uzeo maha. Ahmetov je tada okrivio poznatog iranskog agenta Kiju Jorabhjana da koristi teška vremena kao razlog da nudi svoje, ujedno i igrače Šahtjora drugim klubovima i tako zarađuje masne provizije.

Šta je to što Bernarda čini toliko zanimljivim? Izuzev, naravno, činjenice da je slobodan igrač...

Kada ga je Šahtjor 2013. doveo iz Atletiko Mineira za tada ogromnih 25.000.000 evra, bilo je jasno da je gigant iz Donjecka video još jednu strašnu priliku za dobrom investicijom. Rudari, kako glasi i nadimak najvećeg ukrajinskog tima, iskopali su pravi grumen zlata. I to kao zamenu za tada izuzetno traženog Henrika Mhitarjana. Njega je uzeo Dortmund za 27.500.000 evra, sledećeg meseca Šahtjor je objavio veliki transfer iz Brazila.

Bio je to prvi znak da Bernard ne juri samo za parama, već da svoju karijeru želi da gradi postepeno. Dobro upućeni fudbalski poznavaoci prilika u Ukrajini tvrde da je Bernard od prvog trenutka važio za momka koji je donosio prave odluke. Ništa ishitreno, niti preko glave, već polako i odmereno. Ako znamo da je Šahtjor u godinama pre rata važio za najozbiljniji klub postsovjetske ere i verovatno najvećeg kandidata da osvoji Ligu šampiona, transfer je imao smisla, iako su ga još tada želeli Totenhem, Liverpul i već pomenuti Dortmund, koji se ranije odlučio za Mikija.

Iako je Šahtjor poznat kao rasadnik brazilskih talenata i da je u prvoj sezoni u novom timu imao pomoć Freda, Luiza Adrijana, Fernanda, Daglasa Koeste, Tajsona, Aleksa Tešeire, Dentinja i još nekoliko sunarodnika, Bernardova prva sezona završila se neočekivano loše.

Odigrao je samo osamnaest utakmica i skupio dva gola i sedam asistencija. Premalo za momka koji je kao tipični brazilski plejmejker trebalo da nosi igru Šahtjora. Mada, niko mu na tome nije zamerio, gledajući da je živeo svakodnevnicu ratnog konflikta u Donbasu, pripajanje Krima od strane Rusije i da je na treninge i utakmice putovao u armiranim vozilima. Ne treba zaboraviti da je on ipak imao samo 21 godinu u to vreme.

Uprkos svemu uvršten je na spisak Brazila za Mundijal 2014. i odigrao dve utakmice u grupnoj fazi – protiv Hrvatske i Meksika. Bio je starter one kobne utakmice u kojoj je Selesao pregažen od kasnijeg šampiona Nemačke rezultatom 1:7. Menjao je povređenog Nejmara. Bernard je, baš kao i ostatak tima, ostao obezglavljen pod snažnim udarom Pancer divizije. Upravo je ta utakmica ostavila veliku mrlju na njegovu reprezentativnu karijeru, pošto kasnije više nije pozivan u istu. Na njegova leđa svalio se veliki deo krivice za užasavajuću igru Brazila, a nije bio spreman da nosi Nejmarov teret.

Zbog ratnih sukoba, velikog pritiska javnosti, navijača i fudbalskih kritičara, Bernard više nije ličio na ultratalentovanog momka za koga je Šahtjor izdvojio silne novce. Ali, ni tada nije odustajao, niti klonuo duhom, već je radio pametno i čekao svoju šansu. Istu je dočekao onog trenutka kada je na klupu stigao Paulo Fonseka.

Pod Fonsekinim vođstvom Šahtjor se vratio razvoju disciplinovanom pristupu fudbalu, a ono što je Bernardu bilo najvažnije, novi trener je u njemu video novu nadu, onu koju tada već bivši trener Mirčea Lučesku nije. Fonseka je nastavio da forsira sistem 4-2-3-1 i svojim ofanzivcima dao slobodu u igri. Dok ga je Lučesku ograničio striktno na poziciju plejmejkera, Fonseka je Bernardu dao istu ulogu, ali uz mogućnost da menja pozicije na terenu po volji. Tako je od Šahtjora stvorio napadačku silu sa sve trilingom Bernard – Tajson – Marlos, koji je svojim protivnicima vadio dušu.

Bernard je izrastao u ime koje su klubovi ponovo počeli da upisuju u svoje teftere i s mnogo volje i divljenja gledali su njegove igre.

Šta je to što bi Bernard mogao da donese Čelsiju, Milanu ili nekom trećem klubu? Nevažno je da li je u sredini ili na strani, lucidnom Brazilcu je samo potrebna sloboda! Na primer, zajedno sa Žoržinjom bio bi pokretačko gorivo Čelsija, s obzirom da Mauricio Sari forsira igru s mnogo poseda i kratkih dodavanja. A tu su Žoržinjo i Bernard strašni. Obojica imaju paklenu viziju terena i igre, bilo da razigravaju svoje napadače završnim dodavanjem ili napadački orijentisane bekove i krila „hrane“ dubinskim loptama.

I pored toga, Bernard se nikada nije nametao, niti je imao crtu lidera. Iako nesebično sa svetom deli tu malu fudbalsku magiju zbog čega i nosi nadimak Mali čarobnjak.

Bernarda fudbalski poznavaoci često karakterišu kao velikog emotivca i osetljivu osobu. Zbog toga je, verovatno, tako snažno reagovao na dešavanja iz Brazila 2014, što se značajno odrazilo na njegovu klupsku sezonu kasnije. Pomešano sa užasom rata, bio je potpuno van sebe. Ali, Fonsekina dinamična igra lansirala ga je ponovo na vrh liste želja brojnih klubova i sada kada je slobodan, zapalio je Evropu. Bilo je, realno, samo pitanje vremena kada će se to dogoditi. Šahtjorov uspeh na svim frontovima velika je zasluga Bernarda, a sada je Mali čarobnjak spreman za nešto novo, veliko i sjajno.

Da li u Čelsiju, Milanu, Vest Hemu... Evropa čeka njegovu magiju.