Majkl Skot za MOZZART: Svaka smrt donosi novi život

Koliko pozitivne energije može da stane u 203 centimetra visine i 86 kilograma težine? Možda bi nekom matematičkom formulom to moglo da se izračuna, ali ako se zna da su to merne jedinice košarkaša Crvene zvezde Majkla Skota, svaki pokušaj bi pao u vodu, pošto konačan iznos ne bi mogao da se izrazi brojkama. Jer, Majkl Skot je nepresušan izvor pozitivne energije, sinonim za optimizam, čovek koji na svet gleda kroz ružičaste naočare i svuda oko sebe širi osećaj sreće i zadovoljstva.

Za kratko vreme postao je ljubimac navijača, upravo zbog stava. Nimalo slučajno, jer ima specijalan "vajb" sa publikom. Ne pokušava veštački da joj se dodvorava, već se samo trudi da odradi posao na terenu, zabavi sebe i one koji su došli u dvoranu. I to mu baš ide od ruke!

Dokazao se kao sjajan "denser" na Zvezdinoj proslavi povodom osvajanja Kupa Radivoja Koraća, pokazao se i kao maestralan montažer video klipova u kojima glavne uloge imaju on i saigrači. Zbog neobične popularnosti koju uživa poslednjih nedelja želeli smo da Majkla Skota predstavimo na drugačiji način.

Međutim, nismo ni slutili gde će nas razgovor sa tamnoputim Amerikancem odvesti.

Razgovor sa Skotom smo, naime, vodili dok je primao terapiju zbog povrede leđa koju je u međuvremenu sanirao. Kada je ustao sa terapeutskog stola primetne su bile brojne tetovaže na njegovom telu. Pažnju nam je privukla neobična tetovaža lobanje iz koje izrasta biljka, a nalazi se na njegovim rebrima.
“Tu tetovažu sam posvetio ocu. Izvršio je samoubistvo. Zato u lobanji postoji rupa, jer je pucao sebi u glavu. Simbolika je u tome da svaka smrt donosi novi život, zato se na lobanju nastavlja mlada biljka“, rekao je Skot i u trenutku nas zbunio.

Bili smo nepripremljeni. Majk je to primetio i poželeo da opusti situaciju...
“Hej, pa svako ima svoju životnu priču. Ovo je moja“, rekao je Skot i jasno nam stavio do znanja da mu nije problem da priča o svom životu.

Otvorio je dušu:
“Moj otac je bio vrlo specifičan tip. Bio je disciplinovan, jako je vodio računa o zdravlju. Bio je besprekoran u tome, ne sećam se da je nekada bio bolestan. Takođe, bio je jako uporan i za njega nije bilo stvari koju nije mogao da uradi. Bio je veoma duhovan čovek, specifično se oblačio, uvek i u svakoj prilici nosio je odela i dobre cipele. Nikada ga nisam video da nije bio obrijan i uredno podšišan“.

Kratko je zastao i nastavio: 
“Jednog dana pozlilo mu je u prodavnici, otišao je kod lekara i ustanovljeno je da ima dijabetes. Nikome o tome nije želeo da priča, pa niko u familiji nije znao. Ja sam u to vreme bio u Libiji i nisam znao za njegove probleme sa zdravljem. Jednostavno, nije želeo da mi kaže kako se ne bih brinuo i kako bi u dalekoj zemlji mogao da ostanem fokusiran na ono zbog čega sam tamo i otišao, a to je košarka. Jednog dana mama me je pozvala preko Skajpa i samo mi saopštila: ’On više nije želeo da bude ovde’. U prvom trenutku nisam bio siguran o kome govori, ali sam brzo shvatio. Odmah sam se spakovao i vratio se u Ameriku. Tada sam saznao za njegove probleme sa dijabetesom, da je samoubistvo izvršio tako što je sebi pucao u glavu i to ne iz pištolja, nego iz puške“.

Majkl Skot je na sahrani svog oca održao govor.
“Mnogi su me pitali kako sam skupio snagu. Plakao sam i ja, mnogo, ali u tom govoru sam želeo da se setim lepih vremena. Pričao sam o tome kako se oblačio, jer je po tome bio specifičan i po tome su ga svi znali. Znate, u svim cipelama je imao inicijale, čuvao ih je u specijalnim vrećicama, a uvek je imao vrhunsku obuću. Bio je veoma duhovit, znate onaj tip ljudi koji će vas uvek nasmejati. Bio je smešan, a da se za to nije ni trudio. Jednostavno je bio takav, bio je neobičan. Zato smo tokom mog govora uspeli da se čak i nasmejemo“.

Usledio je dubok uzdah sa naše strane. Majkl se samo osmehnuo onim njegovim prepoznatljivim osmehom. Gde crpi toliki optimizam?
“Takav sam ceo život, to sam ja. Volim da kažem da je to dar od Boga. Nisam religiozan u smislu da osećam pripadnost nekoj religiji, ali verujem u boga, za mene je Bog ljubav i ljubav je božanstvo. Možda sam i zbog toga uvek bio srećan, bez nekog preteranog razloga. Oduvek se smejem i to se nikada neće promeniti. To sam delimično nasledio od moje majke. To je najpozitivnija osoba na svetu. Umela je često sa mnom dugo da priča telefonom dok sam studirao na Kent Stejtu. Posle neke moje slabije odigrane utakmice bio sam pomalo zabrinut ili neraspoložen, a ona je u razgovoru sa mnom uvek uspevala da mi pomogne da i u tome nađem neku pozitivnu stranu. Ni u razvodu svojih roditelja nisam video nešto loše, jer od oca i očuha sam preuzeo ono najbolje i od obojice mnogo toga naučio“, objasnio je Skot.

Ovaj intervju je najbolji dokaz da je za Majkla Skota čaša uvek do pola puna, a nikako obrnuto. Priču je, inače, počeo o svom detinjstvu u Indijanapolisu.
“Bio sam veoma živahno dete, jednostavno nisam mogao da budem miran. Obožavao sam prirodu, a najviše sam voleo da se penjem po drveću. Umeo sam da se verem po granama čitav dan i mislim da ne postoji stablo u mom kraju na koje se nisam popeo. Takođe, obožavao sam insekte. Bio sam opčinjen paukovima, hvatao sam ih i stavljao u neku posudu, a onda sam tražio druge manje insekte i skakavce i stavljao ih u istu posudu i sa nestrpljenjem očekivao da vidim šta će da uradi majka priroda. Odnosno, da li će pauk da pojede insekta. Mislim da se to nikada nije desilo, ne znam zašto... Nisam imao problema u školi. Obožavao sam matematiku, a mrzeo hemiju. Voleo sam umetnost, da pravim stvari rukama i da na bilo koji način izražavam svoju maštu. Kada sam bio u Kragujevcu rekli su mi da i vi ovde u Srbiji igrate ’između dve vatre’. E, u toj igri sam kao klinac bio neprikosnoven, ubedljivo najbolji“.

Skot nam je otkrio i da najviše voli da sluša soul muziku, pre svega Eriku Badu, dok mu je omiljena knjiga ’Tiha snaga’ koju je napisao nekadašnji trener Indijanapolis Koltsa Toni Dandži.
“Volim literaturu u kojoj se govori o unapređenju uma i tela, o snazi, kako kontrolisati sebe“, kaže Skot i pojašnjava gde sve pronalazi motivaciju.
“Jedne večeri sam na Jutjubu gledao treninge čuvenog boksera Flojda Mejvedera koji je jedan od najplaćenijih sportista sveta. Bio sam toliko motivisan onim što sam video da sam u 10 sati uveče izašao napolje i pretrčao šest kilometara u neverovatnom ritmu“.

MUTA NIKOLIĆ MI JE PROMENIO KARIJERU

Priča se potom vratila u košarkaške tokove. Skot nije propustio priliku da istakne da je prekretnica u njegovoj karijeri bila dolazak u Kragujevac.
“Muta Nikolić je definitivno promenio moju karijeru. On je prvi trener još od srednje škole koji me je pustio da igram. Verovao je u mene, dao mi je slobodu i tako mi omogućio da ne osećam pritisak i nervozu. Zato sam mu mnogo zahvalan. Značajno je doprineo da porastem kao igrač“.

Ipak, na prvi trofej morao je da sačeka. Do dolaska u Crvenu zvezdu i trijumfa u Kupu Koraća. 
“Bilo je sjajno. Lako je moglo da se desi da izgubimo, jer Partizan ima veoma jak tim. Njihova mentalna snaga kao tima je neverovatna. Oni su kao terijeri, ali da me neko ne shvati pogrešno, to mislim u najpozitivnijem mogućem smislu, jer su strahovito borbeni i mnogo uporni. Oni nikad ne odustaju. Moraš žestoko da se potrudiš da bi ih pobedio. Znao sam njihovu reputaciju i da će to biti žestoka borba. Međutim, način na koji smo mi igrali bio je sjajan. Verovali smo jedan u drugog i to nam se vratilo“.

Za kraj je poručio:
“Ovo je najbolji grad u kom sam bio do sada. Dom je dom, ali Beograd zaista obožavam. U Srbiji se osećam opušteno, jer ljudi imaju istu energiju koju i ja posedujem. Zato volim Srbiju, zato sam se i vratio iz Belgije - zbog ljudi. Ne znam kakvi su im životi, sa kakvim problemima se sve suočavaju, ali ono što sam video na utakmicama je potvrda da vole život i da ne razmišljaju previše o problemima“.