Lagali nas lepo...

Završi se i ovaj cirkus. Pompezno dočekan, s podrškom većeg dela navijača, javnosti i stručnjaka, Siniša Mihajlović je otišao u sasvim drugačijem raspoloženju. S polupraznog stadiona u Užicu, s meča protiv nesrećno sklepanog B tima Superlige, dok su ostale ozbiljne reprezentacije igrale prijateljske mečeve pripremajući se za baraž ili u najmanju ruku vojevale odlučujuće bitke u baražu. Siniša je pobedio novinare, koji su dosad više puta pobedili njega. Otišao je sa stadiona Begluk, bez prilike da mu puna Marakana kaže šta misli o njemu. Marakanu od koje je u drugoj polovini mandata bežao kao đavo od krsta, da ne bi čuo znate već šta...

Miha je prvi selektor koji nas je doveo u društvo San Marina, Farskih Ostrva i ostalih Liliputanaca. Kada je postalo jasno da nećemo učestvovati na najlepšem Mundijalu u 50 godina, da je srpski fudbal zbog toga ostao "kratak" za desetak miliona evra, počele su da se nižu laži i uvijanja...

Iako je bilo i onih koji podržavaju Mihajlovića, velika većina je bila protiv i želela da mu što pre vidi leđa. Ali kod nas želje i realnost nisu isto. Oni koji su doveli Mihajlovića već godinama nemaju podršku, ali ih to mnogo ne tangira, opstaju na površini uz svoje dobro poznate glasačke mašinerije.

Hteli su da zadrže neuspešnog selektora jer odavno nisu imali takvu facu koja će primati udarce umesto njih. U tu svrhu su se služili manipulacijama, lažima, skrivanjem istine... Opipavali su puls javnosti pričama o produžetku ugovora, ali ni Mihajlović nije naivan i znalački je čekao ponudu iz Italije. Sve vreme, Srbija je slušala laži.

Miha je govorio da ne pregovara ni sa kim, da FSS ima prednost, ali su ga njegovi Italijani odali da je zeleno svetlo Sampdoriji dao još pre meča s Rusijom. Tole je to demantovao, usput šaljući patetične poruke da njihova ljubav ne mora da se završi baš sada i da ima šanse da ostanu u vezi još dve godine. Nisu mogli kao ljudi da kažu istinu. Jedan Bajern i jedan Jup Hajnkes to mogu da urade usred sezone, ali kod nas izgleda nisu smeli da kažu, plašeći se valjda da ne polome srca navijačima Srbije.

S porukom da ne zna da li će ostati njegovi zaštitinici Karadžić i Laković, Mihajlović je otplovio u najveću luku Italije. Isti ti za koje on smatra da neće dugo trajati sada žele opet da biraju selektora. Isti ti koji su najavili da će da se povuku pred pritiskom jednog kluba s Topčidera (a onda se i tom klubu izgleda nešto zaokrenulo, pa su svi junaci nikom ponikli i otišli u Jagodinu s Toletom u ložu), sada sve jače najavljuju da iz fotelje neće da idu. Ono što obećaše u drugom dnevniku RTS-a, sada porekoše. Doduše, iskrenost im nikad nije bila jača strana...

Sada očigledno ona priča o decembru ne važi, Tole će da nam bira još jednog selektora. Pred četvrto veliko takmičenje za njegovog mandata. Inače, od dosadašnja tri, plasirali smo se samo na jedno, što dovoljno govori o radu čoveka koji se diči Kućom fudbala i reflektorima napravljenim od tuđih para.

Opoziciju nemaju, osim Zvezdana Terzića čiji rad smo takođe videli i vidimo ga u OFK Beogradu. Zato će verovatno i da o(p)stanu. Lagali su nas sa pričom da posle Mihe nema ko drugi, kao što će sada da nas lažu pričom da i posle njih nema niko bolji. Što je i logično, kada su najuspešnije poput Antića ili Đukića proterali iz Srbije. Već polako spremaju svoje glasačke mašinerije, svoje kandidate, svoje političke gurue, svoje novinare koje svako zdravog razuma može lako da prepozna... Traže jaka leđa, pošto im Mihajlović više nije zaklon. Spremaju nove manipulacije. Uzdaju se u talenat ove generacije koju imamo, pa se nadaju da će im ona biti nova dobar paravan.

A Miha? Miha će opet moći da bude Italijan u Italiji. Veći Italijan i od njih samih. Mandat će mu se pamtiti po velikim očekivanjima i na kraju velikom razočarenju. Nadali smo se da će drčni Siniša iz Italije doći i sastaviti nam najbolju reprezentaciju, zavesti malo reda posle havarije iza Pižona, ali selektor se na kraju ponašao problematičnije od igrača. Išao je glavom kroz zid, terao inat, samo on je valjda video da imamo pet boljih zadnjih veznih (imena ćete se lako setiti) od Matića, čija cena trenutno iznosi između 35 i 50 miliona evra?! Njegov inat je išao u prilog onima koji su ga doveli, a čija popularnost i ugled ne mogu da se izmere.

Najavio je i da će se vratiti jednog dana. Nadamo se samo da nije sklopljen neki đavolski višegodišnji pakt da se vrati kod ovih istih, jer to bi značilo da se ovde godinama neće ništa promeniti i da nam mađarski scenario ne gine.

Na kraju možemo samo da kažemo Grazie Sampdoriji koja nas je oslobodila Mihajlovića. I da se nadamo da u klubu iz Đenove Siniša neće biti toliko arogantan, nadrkan i, zašto ne reći, loš. Da neće upropastiti nekog od talenata nekadašnjeg giganta (čija zlatna vremena svi pamtimo po Vujadinu Boškovu i natpisu ERG na dresovima) zbog samo njemu razumljivih zamisli.

A mi? Eh, da se pojavi bar još jedna Sampdorija koja bi odvela Tomislava, Zorana, Sava... Možda nam ne bi bilo bolje, možda ni njihovim naslednicima javno izgovorena reč ne bi predstavljala nikakvu obavezu, ali bar ne bismo iste fraze slušali od istih ljudi. Predugo to traje.

(FOTO: MN Press)