Kuvajtski fudbalski raj

 

U Kuvajtu, fudbalskom raju za srpske trenere, trenutno žive i rade 22 naša stručnjaka. Među njima je i Milenko Bjelić, trener golmana u klubu Naser, čovek koji je igračku karijeru započeo u OK Beogradu, nastavio u Proleteru, Liriji iz Prizrena i Zemunu, da bi neposredno po završetku, 1998. godine, uplovio u trenerske vode. 

Debitovao je u BSK-u iz Borče, nastavio da se usavršava u redovima Romantičara, odakle ga je put 2001. godine odveo u Libiju.

"Ostao sam u Libiji sve do početka rata i to u klubovima Naseru iz Bengazija, potom u Helali i na kraju u Tripoliju, klubu El Itihad. Uporedo sam tri godine radio i za reprezentaciju. Kad je počela pucnjava, vratio sam se kući i ubrzo dobio poziv iz Kuvajta i evo me ovde već dve godine", priča Bjelić.

Kakva je bila libijska liga u smislu organizacije?

"U arapskom svetu organizacija fudbalskih utakmica nije bogzna kakva, ali je ipak to bio lep period i značajno iskustvo za mene. Takmičilo se od 12 do 14 klubova i svi su se srčano borili za pobedu, jako su emotivni. Ostaće mi u posebnom sećanju 15-ak utakmica koje su odigrane pred 75.000 gledalaca. Dakle, nemaju uslove kao u Evropi, međutim, njihova ljubav prema fudbalu, posvećenost i istrajnost, zaista su na visokom nivou".

Koje su osnovne odlike libijskih fudbalera?

"Imaju sjajnu tehniku koju su stekli na ulici. Naime, na velikim parkinzima deca stave dva kamena kao golove i do jedan sat po ponoći igraju fudbal. Jedni igraju u patikama, drugi u cipelama, a treći bosi. Bilo je to masovno ludilo za fudbalom. Prosto je neverovatno kako ta deca žongliraju i kakve finte izvode. Ako Ronaldo i Mesi prodaju novi trik, za tri dana dete iz Libije taj trik sažvaće".

Je l bilo fudbalera iz inostranstva?

"Jeste i 90 odsto su bili iz Afrike. U vreme trenerske ere Branka Smiljanića bili su na probi neki naši igrači, međutim, nisu uspeli da se snađu. Uopšte, svi evropski igrači ovde nemaju prođu. Ista priča je i ovde u Kuvajtu i ne znam zašto je to tako. Valjda zbog drugačije ishrane, načina života i atmosfere u svlačionici. Recimo, igrači se ne skidaju u svlačionici, stalno su umotani, a treninzi se prekidaju radi molitve. U vreme ramazana trenira se noću, dođeš kući u dva po ponoći i tako se skroz poremeti uobičajeni ritam života. Uz sve to, važno je da napomenem visoke temperature, pošto se često igra na plus 40".

S kakvim budžetima su libijski klubovi baratali?

"Te 2001. godine kad sam se pridružio Vladici Popoviću i Vladi Pejoviću, liga je bila amaterska i najplaćenije je bio igrač sa 10.000 dolara po sezoni. Pet godina kasnije, došlo je do profesionalizacije i vrhunski igrači su zarađivali i do 400.000 evra godišnje".

Jesu li mediji pratili fudbalska dešavanja?

"Fantastično su izveštavali. Evo, Kuvajćani imaju dva sportska kanala gde se po ceo dan vrti fudbal, što kroz prenose utakmica, što kroz komentare u studiju, ponovljene snimke... Žao mi je što je u Libiji došlo do rata, jer su bili u velikoj ekspanziji i sigurno bi postali jedan od lidera u Africi. Ovako, sve se za njih vratilo 20 godina unazad".

Koliko klubova broji kuvajtska liga?

"Osam u prvoj i šest u drugoj ligi. U Golfu je fudbal strahovito uznapredovao i šokantno je kakvi su stadioni i kakvog su kvaliteta tereni. Tu prednjače Katar, Saudijska Arabija i Emirati, a tu je odmah i Bahrein koji je izgradio četiri stadiona kao organizator Golf takmičenja. Kuvajt je malo tanji i to iz razloga što nema profesionalnu ligu. Iako su amateri, najtalentovaniji igrači u regionu su Kuvajćani. Oni rade, studiraju, treniraju, a osnovna filozofija države je da deca treba da se školuju i sve je podređeno tome. Sport je, dakle, baziran na amaterskom principu i postojanju sportskih društava, kao kod nas sedamdesetih godina. Uprkos tome, ovde žive jako bogati ljudi, oni kao takvi nisu baš opsednuti sportom. Ako vam kažem da je prosečna plata 3.000 evra, sve je jasno. Rečju, ko se rodi ovde i dobije kuvajtski pasoš, više nema nikakve sekiracije u životu".

Postoji li institucija derbija?

"Naravno, to su mečevi Arabi – Kacija i Arabi- Kuvajt, kao i Kuvajt – Kacija".

Da li su tribine ispunjene navijačima?

"Do pre tri godine bilo je dosta publike, čak i žena i devojčica, da bi u poslednje vreme poseta znatno opala. Sve bi bilo drugačije kad bi kuvajtski klubovi imali pravo da igraju u Ligi šampiona Azije koje je atraktivno takmičenje".

Kako se kotira kuvajtska reprezentacija?

"Odlično i to zahvaljujući našem Goranu Tufegdžiću koji je širom otvorio vrata našim ljudima u ovoj zemlji. On je mlad momak i trener za koga se ne zna u Srbiji i posle tri godine rada u klubovima, dobio je priliku da vodi reprezentaciju. Zajedno sa trojicom saradnika Srba,  radi fenomenalno. Osvojili su Golf turnir, pobedili su Saudijsku Arabiju koju je vodio Rajkard, razbili su Bahrein koji predvodi Kalderon sa 6:1, a nedavno su sa jakim Iranom koji vodi Keiroš igrali 1:1".

U kojoj meri Kuvajćani prate evropski fudbal?

"Ludi su za Ligom šampiona i klubovima Realom, Barselonom, Mančester junajtedom i Juventusom. Utakmice se gledaju u jednom tržnom centru, gde se u nekoliko kafića okupi 300 ljudi, sa navijačkim rekvizitima. Kad padne gol imaš utisak da si na stadionu".

Družite li se sa kolegama iz Srbije?

"Kako da ne. Otvorili smo sezonu i svakoga jutra igramo odbojku na plaži, popijemo kaficu, popričamo i onda popodne odlazimo na trening, svako u svoj klub", zaključio je priču Bjelić.