Kucamo na vrata... Žorža Vee (VIDEO)

Jači od Drogbe, brži od Etoa, sa tehnikom Jaje Turea u stanju da pređe ceo protivnički tim i postigne gol, bio je i ostao najveći fudbaler kojeg je Afrika podarila. Jedini je igrač sa Crnog kontinenta koji je uspeo da se okiti zvanjem najboljeg na svetu. Zlatna lopta iz 1995. godine u njegovim rukama nije samo luksuzni fudbalski trofej već dokaz pobede talenta, vere, vaspitanja i ostvarenje sna jednog dečaka koji je preživeo užase ratom razorene zemlje. Žorž Tavlon Mane Opong Osman Vea je jedna od najčudesnijih priča u istoriji fudbala. I definitivno nešto najbolje što je svetu dala nesrećna afrička država Liberija.

Žorž Vea je rođen 1966. godine u selu nadomak liberijske prestonice Monrovije. Otac mehaničar i majka ulična prodavačica su se razveli kada je bio mali i krenuli svako na svoju stranu. U straćari koja ne ispunjava najosnovnije potrebe života, odgajila ga je pobožna baka sa još 12 unučadi. Život Žorža Vee je bio surova borba otkako je potrčao za loptom. Sa 11 godina je počeo da zarađuje prodavajući sve što bi našao i sakupljajući plastične flaše koje je nosio na otpad. Fudbal je bio jedina radost i olakšanje, ali imati velike fudbalske snove u bednoj Liberiji nije baš najbolji put za dete koje se bori za goli život.

Kada je imao 13 godina, prisustvovao je jezivom prizoru u komšiluku u kojem su pripadnici vojne hunte generala Samjuela Doa masakrirale 13 oficira i saradnika ubijenog predsednika Vilijama Tolberta. Mali Žorž je kao i mnogi očekivao da slede bolji dana posle Tolbertove diktature da bi vrlo brzo saznao i osetio da je u državi počela još gora tiranija.

Fudbal je igrao sa krpenjačama po prašini i nije ni slutio gde će ga ta prelepa igra odvesti na kraju. Jednostavno, nije bilo normalno da neko iz Liberije napravi pristojnu fudbalsku karijeru. Zemlja siromaštva, kriminala, bolesti i korumpiranih političara nije pista sa koje uzleću sportisti.

Baka koja ga je odgajala mu je bila sve. Njen jedini smisao života je bio da unučad naprave nešto i pobegnu iz te napaćenje zemlje. Zato je pred Žorža i ostalu decu škola postavljena kao prioritet. Studirao je na strogom muslimanskom koledžu, završio kurs i zaposlio se kao serviser u jednoj telekomunikacionoj kompaniji. Fudbal je igrao onako usput... Kao tinejdžer je igrao za amaterske lokalne klubove, ali o nekoj velikoj karijeri nije mogao da sanja.
"Svaki slobodan trenutak sam koristio za igranje fudbala. Nismo imali ni trenera, zagrevali smo se na svoju ruku i izmišljali vežbe, a ono malo para što bi imali za sebe smo stavljali u fond iz koje bismo kasnije kupili lopte i opremu", prisećao se Vea teških početaka.

I tako je u 20. godini potpisao za Majti Barol, a već posle 10 utakmica za Inivinsibl Eleven. To su dva najveća kluba u Liberiji, ali su na poluamatareskom nivou. Ipak, mogao je da kući donese novac od kojeg će se porodica prehraniti. Zaraditi taj novac od nečeg tako trivijalnog kao što je fudbal u Liberiji – puna kapa! Novi predsednik Do je bio ljubitelj fudbala i vrlo brzo je snimio Veu. Čak je dao pare za odlazak Invisibla na turneju po Brazilu! Epski momenat za tamošnji fudbal. Ubrzo je Veu promovisao u kapitena reprezentacije.

Priča o talentovanom momku koji ima više golova nego utakmica u klubu je prešla granice Liberije, pa je Žorž prvo odirgao nekoliko mečeva za jedan klub iz Obale Slonovače da bi u jesen 1987. po njega došao čovek iz kamerunskog Tonerea koji je bio profesionalni klub i za koji je ranije igrao čuveni Rože Mila. Vea je eksplodrao u jednoj sezoni i neko u Evropi je čuo za to. Taj neko će se kasnije ispostaviti kao istinski genije za pronalaženje talenata. Ime mu je Arsen Venger. Kao mlad stručnjak, tek je počeo u Monaku.
"Pozvao sam prijatelja u Africi i pitao ga da li ima nekog napadača da mi preporuči. Javio se posle par dana i rekao mi za Veu. Poslao sam nekog da ga pogleda i povratna informacija je bila da moramo što pre da ga dovedemo. Bio sam malo skeptičan, pa sam pogledao video materijal. Doveli smo ga za 50.000 funti", objašnjavao je Arsen kako je povukao jedan od najboljih poteza u karijeri.

Monako je dobio suvi talenat do tada neviđenih fizičkih predispozicija. Trebalo je od talenta napraviti modernog fudbalera. Vea je bio visok, brz i imao je sjajan šut. Ali i tehnički nepotkovan i taktički nepismen. Venger je znao da od takve prirodne sile ne može da pravi golgetera predatora kakvi su u to vreme vladali u Evropi. Počeo je da brusi dijamant i izbrusio centarfora koji je na neki način i deo revolucije u evropskom fudbalu. Romario, Vea, nešto kasnije i Ronaldo su bili napadači koji su se osećali podjednako dobro van šesnaesterca kao i u njemu. Imali su ogroman individualni potencijal i sami sebi stvarali šanse za gol. U vreme kada su i fudbalski stručnjaci i fudbalske analfabete predviđale da će Afrikanci zavladati fudbalom, Vea je bio stvar koja se pomno posmatrala i na njegov uspon se gledalo kao na početak dominacije afričkih fudbalera.

Vea je bio igrač oko kojeg je Venger stvorio divnu ekipu u kojoj su bili sjajna potugalska desetka Baroš, te mladići Đorkaef, Peti, Tiram... U leto 1991. ova ekstremno talentovana ekipa osvaja Kup Francuske pobedivši u finalu Drim tim Olimpika iz Marselja za koji su igrali Pele, Papen, Piksi još uzdrman od bolnog poraza na Svetom Nikoli od Crvene zvezde. Sledeće godine su dogurali do finala KPK gde ih je zaustavio Alofsov Verder. Vea je pogotovo blistao u evrokupovima i već tada se upisao u teftere bogatijih i jačih evropskih klubova.

Posle sloma Tapijevog Marselja, u Francuskoj se rađa nova sila. Medijski gigant Kanal+ upumpava ogroman novac u Pari Sen Žermen koji po Francuskoj počinje da kupi sve što poželi i naravno uzima Žorža Veu u leto 1992. godine. PSŽ u prvoj sezoni sa Veom završava na drugom mestu iza Marselja kojem će ta titula biti oduzeta zbog čuvenog Tapijevog skandala, a već sledeće sezone na Park prinčeva stiže pehar. Vea u tandemu sa Žinolom ima ključnu ulogu u uspesima Svetaca, a kao u Monaku i ovde blista na evropskoj sceni.

U poslednjoj sezoni u dresu Pari Sen Žermena, Vea je bio najbolji strelac Lige šampiona, a njegov gol protiv Bajerna ostaće upisan u istoriju fudbala. Novembarske večeri gledaoci na legendarnom Olimpijskom stadionu u Minhenu prisustvuju čaroliji. Žorž Vea poput orkana kreće ka golu Bajernu ostavljajući pustoš iza sebe. Helmer bespomoćno leži i guta prašinu, Žoržinjo takođe, Mateus pokušava da zatvori prostor, a mladi Memet Šol se izgubljeno okreće ne znajući gde je lopta koja u tom trenutku završava u rakljama Olivera Kana koji paradaom samo dodaje završni ton ovom fudbalskom remek delu.

Gol je uvršten na listu najlepših 60 u izboru UEFA, a najluđe je što će Vea ubrzo postići još lepši. Za klub sa kojim u tom trenutku pregovara o transferu...

Milan te sezone posrće u Seriji A i vrlo brzo ispada iz trke za titulu sa Lipijevim Juventusom. Berluskoni je ljut, ali mu Arijedo Braida šapuće na uvo da je Žorž Vea igrač koji će sledeće sezone sve promeniti. Silvio se razmišlja, a Galijani već tada ima svoju listu na kojoj su Bokšić, Kaziragi, Uedek i Šuker kao kandidati za dres Rosonera kojima je neophodno osveženje u napadu posle srceparajuće vesti da Marko van Basten i definitivno više nikada neće igrati fudbal.

Milan i Vea su se tog proleća 1995. susreli ranije nego što su planirali. U polufinalu Lige šampiona. Situacija postaje paklena jer svi pričaju o dolasku najboljeg igrača Parižana u redove sledećeg rivala, a Berluskoni je čak trijumfalno objavio da je sve završeno?! Kanal+ sipa otrov u etar i tvrdi da od posla nema ništa, preti tužbama Milanu i pominje cenu od 20.000.000 nemačkih maraka. Sve oči su uprte u Veu uoči dvomeča svetaca i Rosonera. Kralj Žorž kako mu je već tada glasio nadimak u Francuskoj uspeva samo jednom da uđe u šansu na dva meča, ali je zaustavljen čudesnom odbranom Sebastijana Rosija. PSŽ je eliminisan ukupnim rezultatom 0:3 u jednom od najlepših plesova Dejana Savićevića koji je simultankom začepio usta lajavom Bernaru Lami. Vea je bio pod rafalom kritika i prozivki, ali nije odustao od transfera u Milan.

Tog leta je Berluskoni dobro zavukao ruku u džep. Prvo je eksplodirala bomba u vidu Roberta Bađa iz Juventusa, a potom je stigao i Vea zbog kojeg su pomerane planine kako bi dobio francuski pasoš jer je Milan imao višak stranaca u ekipi.
"Doveli ste mi konobara umesto fudbalera", našalio se Fabio Kapelo kada je pretposlednjeg dana maja Vea u belom odelu predstavljen u Milanu.

Dolazi avgust i jedna od najtužnijih noći za navijače Milana, ali i svetski fudbal. Uoči početka prijateljskog meča sa Juventusom, u cipelama, farmerkama i kožnoj jakni, poslednji krug oko San Sira je otrčao Marko van Basten kojeg su proklete povrede poslale u penziju.

Najbolja Milanova devetka odlazi u istoriju, iste večeri za Rosonere debituje Žorž Vea sa brojem devet na leđima. Milan je pobedio na penale, a odlučujući udarac sa bele tačke je izveo Vea. Prvi i poslednji. Nikada više nije šutirao penal za Milan.

Da je šutirao i penale, Vein golgeterski opus bi sigurno bio i bogatiji. Ali statistika i brojke ne igraju nikakvu ulogu kada je u pitanju ovaj as. Njegov prosek golova nije zapanjujući. Samo dva puta je u sezoni prebacio granicu od 20 golova u svim takmičenjima. Ali golove koje je davao Vea, ostali nisu mogli. Došao je u Seriju A kada ta liga nije imala konkurenciju u Evropi, igrao protiv najboljih odbrana sveta i izluđivao ih. Njegova snaga i brzina, izmiskovani sa tehnikom, osećajem za gol i smrtonosnom završnicom su bili smrotnosno oružje od kojeg nije bilo odbrane.

Povlačenjem u sredinu i izletima van šesnaesterca je razvlačio savršeno postavljene italijanske šablone kao žvaku.
"Žorž Vea je imao najveći uticaj na mene. Najbolji napadači su on, Ronaldo i Van Basten. Ali Vea mi je bio idol iz detinjstva. Trudio sam se da ga kopiram i pokupim ono najbolje od njega. On je čovek koji je izmislio nov način igranja za napadače", opisao je Tjeri Anri bolje od ikakvog statističkog podatka ko je bio Žorž Vea.

Fenomenalnu godinu iz Pariza, Vea je nastavio i u Milanu. Prosto je nezaustavljiv te 1995. godine i na kraju kao vehunac stiže Zlatna lopta! Vea je izabran za najboljeg igrača sveta. Kao prvi igrač van Evrope koji je osvojio laskavo priznanje, Vea je primajući Zlatnu loptu pokazao i kakav je čovek.
"On me je napravio ovim što jesam. Naučio me je da istrajem, da živim kao pristojan čovek, da budem fer. Pokazao mi je put evropskog života, ali je uvek razumeo moje afričke korene i poštovao ih. Pustio me da igram fudbal na svoj način. Ovaj trofej posvećujem Arsenu Vengeru", poručio je Vea u emotivnom govoru na svečanoj ceremoniji.
“Sedeli su tamo Kapelo, Lipi i mnoge fudbalske veličine. Bili su zapanjeni da jedan fudbaler  govori takve stvari i da napravi takav gest. On je fenomenalna osoba koja poseduje neke vrednosti koje igrači u Evropi nemaju", zahvalio se Venger svom učeniku.

Sa Veom, Savićevićem, Bađom i Simoneom u atomskom napadu, Milan je odmah uzvratio udarac Juventusu i povratio presto u Italiji, a Vea je sezonu završio kao prvi strelac ekipe.

Tek je počeo drugu sezonu u Milanu kada je postigao ONAJ gol. Standardni termin nedeljom u tri, a sunce probija krov San Sira tek toliko da proašara senku koja je pala na travnjak. Rival je Verona. Neko iz gostujućeg tima je baš loše iozveo korner i debelo prebacio i drugu stativu. Žorž Vea je primio loptu u svom šesanestercu i krenuo... Gde?  Direktno na gol Verone! Poput geparda sa loptom zalepljenom za crvene kopačke jede metre ispred sebe i dolazi na centar gde nailazi na jednog, pa na drugog protivničkog igrača koji se sudaraju u nemogućem cilju da ga zaustave. Ovaj drugi čak ne stiže ni da ga pročupa za dres. Decibeli sa tribina rastu kao da je u pitanju lansiranje rakete. Na dvadesetak metara od gola nailazi i na trećeg Veroneza i šalje loptu sa jedne, a njega pretrčava sa druge strane. Na kratko se odvojio od lopte i opet kao nekom magnetnom silom se spojio sa njom dok ulazi u šesnaesterac Verone odakle ispaljuje neodbranjiv hitac u suprotan ugao.

Proslavlja gol i čini se odmoran i svež kao da je laganim kasom malo trčkarao ispred kuće, a ne kao da je sprintao od gola do gola i na kraju zakucao loptu u mrežu. Umornije deluju saigrači koji su prišli da mu čestitaju... Tribine San Sira su u neverici šta su upravo videle. Mnogi veliki majstori su špartali tim legendarnim terenom, ali niko pre njih nije uradio OVO.

Pored magičnog gola protiv Verone, Vea je te sezone bio u centru pažnje i zbog jednog incidenta. Tačnije, jednog slomljenog nosa. Milan i Porto su se sastali u Ligi šampiona, a neretko prljavi štoper Žorž Košta sa izgledom gangstera više nego fuddbalera nije birao sredstva da zaustavi Veu. I tako ga je u jednom trenutku namerno nagazio dok je Vea ležao posle postignutog gola i polomio mu prst.

U revanšu je situacija potpuno izmakla kontroli, a Košta je uz rasne uvrede pokušavao da isprovocira Veu i izbaci ga iz takta. Završeno je tako što je pobesneli Afrikanac uhvatio Koštu u tunelu, prebio ga k'o vola i polomio mu nos, a Portugalac je odmah potrčao pred TV kamere da se požali.

Ta sezona i sledeća će za Milan biti prilično loše, mnoge stvari će se promeniti, ali Vea nikada nije bio slaba karika. U leto 1998. iz Udina u Milan je stigao novi trener Zakeroni i za sobom poveo svog miljenika i gol mašinu Olivera Birofa. Vei je stavljeno do znanja da je Nemac prva napadačka opcija. Birofovi nebeski skokovi su opet vratili Milan na vrh, ali i u toj šampionskoj sezoni Vea je imao veliki uticaj i postizao neke od ključnih golova kao naprimer u derbiju sa Juventusom.

Dolazak Ševčenka sledećeg leta je bio znak da je Kralj Žorž završio svoje u Milanu. Ostao je još polusezonu, oprostio se golom za pobedu protiv Intera u 90. minutu i u januaru prešao u Čelsi.

Bila je to ona era čudnih Čelsijevih transfera. Zadržao se šest meseci na Stamford Bridžu, potom isto toliko u Mančester Sitiju, pa još jedna polusezona u Olimpiku iz Marselja i to je bio kraj. Karijeru je zaključio u Aziji. Počeo je u Africi, zablistao u Evbropi, a završio u arapskoj Al Džaziri gde je otišao samo zbog novca.

Poslednjih godina karijere više je bio posvećen svojoj Liberiji i humanitarnom radu nego nekom ozbiljnom fudbalu. Kada je bio na vrhuncu slave, u Liberiji je besneo građanski rat koji je odneo preko 100.000 života. Njegova popularnost je bila tolika da su građani Liberije krajem devedesetih želeli da postane predsednik države što je on i najavio tokom jednog govora u UN 1996. godine. Ali zemljom je vladao surovi diktator Čarls Tejlor. Tri dana posle pomenutog govora, oko 70 pripadnika Tejlorove milicije je upalo u Veinu kuću u Liberiji. Pretukli su njegove rođake, silovali ženske članove familije i odneli sve vrednosti iz kuće. Poruka je bila jasna.

Vea se borio protiv svega što su propagirali Tejlor i ostali korumpirani političari. Donirao je ogroman novac u humanitarne svrhe i pomoć najugroženijima. Pojavljivao se u narodu, angažovao se na razoružavanju zaraćenih strana, vodio kampanju protiv učešća maloletnika u ratu, borio se protiv širenja HIV virusa...

Konačno, 2003. godine posle pada Tejlorove tiranije i njegovog odlaska u Hag, Vea je ušao u politiku i bacio rukavicu u lice moćnicima koji su razorili Liberiju. Na vlast su se tada vratili pripadnici starog režima i Vea im je stao na crtu. Kandidovao se na predsedničkim izborima 2005. godine i pobedio u prvom krugu, ali posle kampanje širenja straha i terora koju je sprovodio njegov protivkandidat, poražen je u drugom. Istog tog protivkandidata je 2014. godine počistio na izborima za Senat Liberije osvojivši 78 odsto glasova.

Vea je idol Liberije i kako kažu lepak koji drži tu zemlju da se totalno ne raspadne. Njegova karijera je dokaz da ova zemlja može da proizvede i nešto lepo osim užasnih ratova i epidemija teških bolesti poput ebole. Liberija je prva afrička zemlja koja je stekla nezavisnost, a Žorž Vea je prvi Afrikanac koji je postao najbolji fudbaler na svetu. Narod ove napaćene zemlje čeka dan kada će Vea zagospodariti Liberijom kao što je to radio na terenu protiv Bajerna ili Verone. Veruju da Kralj Žorž sve može sam. U fudbalu je zaista mogao...

Budite sa nama i naredne nedelje kad ćemo se u saradnji sa Fejsbuk straniciom "Kucamo na vrata zaboravljenih asova" družiti sa još jednim velikim imenom svetskog fudbala.

Pratite MOZZART i na Vajberu

(FOTO: Action Images)