Kucamo na vrata... Robija Faulera (VIDEO)

Bog i – tačka. Ukorenili su se u Premijer ligi i drugi nadimci, ali se čini da niko za 23 godine nije smislio efektniji od onog koji su navijači Liverpula prišili Robiju Fauleru.

Bog!

I to u kakvom trenutku. Sredinom devedesetih, kad je Mančester Junajted sa Aleksom Fergusonom harao Ostrvom, pa pokorio  Evropu, kad se činilo da bi Alan Širer „mogao u mrežu da ubaci i šifonjer“ samo kad bi uspeo da ga šutne, malo pre nego što je Arsen Venger počeo da gradi nepobedivi Arsenal... Dečko iz grada Bitlsa uselio se u srca publike na Kopu, postao božanstvo u crvenom, a usput osvojio i srca ostalih ljubitelja fudbala diljem planete. Između ostalih i onih sa Facebook stranice „Kucamo na vrata zaboravljenih asova“, na čiji mig virimo u odaje fudbalera koji je mnogo znao, a na njegovu  i nesreću kluba koji ga je stvorio, malo osvojio.

Kop ga pamti po urođenom gol instinktu, raširenim rukama i osmehu „od uva do uva“ posle pogodaka, a istorija fudbala, između ostalog, kao potpisnika najbržeg het-trika u Premijer ligi. Tog 28. avgusta 1994. na Enfild je stigao Arsenal i proveo se kao bos po trnju, jer je napadač Liverpula za tačno četiri minuta i 33 sekunde ionako nikad veselo lice golmana Dejvida Simena učinio još neveselijim (3:0).
„Na tu utakmicu sam najponosniji u karijeri. Samo za jednim žalim: što ne mogu da se setim gde mi je lopta kojom sam postigao het-trik. Stoji negde u kući, čuvam i ostale kojima sam davao po tri gola na utakmici, ali je problem što nijednu nisam obeležio.  Da sam bio malo pametniji, napisao bih na svakoj datum, ime protivnika i rezultat. Ovako...“, nevoljno sleže ramenima čovek koji će 9. aprila proslaviti 40. rođendan.

 

Ako mu je za utehu, zapisivali su drugi. Devet het-trikova u karijeri, peto mesto na večnoj listi najboljih strelaca Liverpula (183 gola), šest trofeja (sve sa Crvenima), 30.000.000 funti zarade i – ono što je važnije od statistike i novca  – golovi koji se i danas prepričavaju. A nadavao ih se, posebno Liverpulovim najvećim protivnicima: Mančester Junajtedu (na teritoriji Engleske) i Evertonu (gradski derbi). Toliko da kad su Pitera Šmajhela pitali po kom detalju će najviše pamtiti Robija Faulera, legendarni golman Crvenih đavola je obrisao znoj sa čela i uz uzdah olakšanja priznao:
„Po onom kad je otišao u penziju“.

Fauler je odrastao u kraju grada pod nazivom Toksten, u kome je, kažu, vladala velika nezaposlenost. Još kažu da je kao dečkić navijao za Everton, međutim, kad ga je na školskom turniru – ima legenda da je na jednoj utakmici dao 16 golova, mada nigde nije dokumentovano – spazio skaut Liverpula Džim Aspinal život mu se promenio iz korena. Napustio je školu u 16, a već u 17. godini debitovao za prvi tim.  I odmah su ga zavoleli. Prva utakmica – gol. Druga – pet komada. I to na Enfildu. Zvezda je rođena!

Ispod nevinog dečačkog krilo se lice ubice. Golmana, naravno. Istančan osećaj za prostor i gol, sjajna saradnja sa Stivom Mekmanamanom, koji mu je gurao lopte sa sredine terena i do tančina izgrađen odnos poštovanja sa Stenom Kolimorom napravili su od Robija prvu zvezdu tima i najboljeg strelca Engleske sredinom devedesetih. Stoji još kao rekord podatak da je tri uzastopne sezone završio sa najmanje 30 preciznih hitaca. Bilo bi ih i više da jedne noći 1997. na tadašnjem Hajberiju nije pokazao kakav je, pre svega, čovek.

Opet Arsenal i Liverpul, opet on i Dejvid Simen i čuveni penal koji to nije bio...
„Još na terenu pričao je: sam sam pao, nije me ni taknuo. Čak me i pitao: šta da radim, da li samo da dodam loptu golmanu? Rekao sam mu: ćuti budalo, daj gol“, prisetio se njegov tadašnji saigrač Nil Rudok detalja koji će obeležiti Robijevu karijeru kao sportiste.

Naočigled celog sveta, priznao je da nije prekršaj, nagovarao arbitra da preinači odluku. Nije vredelo, ali se, ima i ta teorija, svojski potrudio da ne savlada Simena, pa ga je UEFA nagradila priznanjen za fer-plej te godine. Ljudski, nema šta.

Možda su baš zbog toga navijači Liverpula kupovali dresove, ali iznad „devetke“ tražili da se umesto FAULER odštampa – BOG.

E sad: daleko od toga da je Robi Fauler bio cvećka. Naplaćao se kazni, nasedeo se na tribinama i kad nije bio povređen (a to šta su mu povrede uradile posebna je priča), sve zbog toga što je vodio neku svoju politiku. Pred navijačima Lestera je „mrtav-ladan“ skinuo šorts, UEFA ga je „rebnula“ jer se na majici ispod dresa slao poruke podrške štrajkačima na dokovima Liverpula, a za vjek i vjekov pamtiće se njegova dva prestupa iz proleća 1999. Najpre se na Stamford Bridžu podsemvao Gremu Le Sou, pozivao na seks zaprepašćenog levog beka Čelsija, kome su u tim trenucima supruga i deca bili na tribinama, pa je optužen za homofobiju.

A daleko veću buru izazvao je gest sa Mersisajd derbija i čuveno „šmrkanje“ gol-aut linije. Originalan odgovor navijačima Evertona (kakve li ironije, njegovog omiljenog kluba iz detinstva) na optužbe da se drogira, pa je Robi odlučio da se – pošto je zatresao mrežu Karamela sa penala – počasti „belim“.  To ga je koštalo zbirno šest utakmica pauze, a stvar je postala toliko ozbiljna da je morao da se pojavi na televiziji kako bi objasno da se samo - šalio!?
„Ljubomorni ljudi šire glasine da se drogiram. Čim ste fudbaler, narod misli da ste automatski glupi, ali ko je toliko glup da uradi nešto što će svi u klubu saznati. Verujte mi, da sam ja ili bilo ko drugi iz ekipe koristio opijate, siguran sam da bismo odavno završili na naslovnim stranama tabloida“, pričao je Fauler.

Doduše, ako mu je verovati, nevolje je pravio samo na terenu. Tvrdi da, za razliku od Klaudija Kaniđe i Faustina Asprilje, nije vodio raskalašan život. Najtežim „prekršajem“ na tom planu smatrao je farbanje kose u „plavo“.
„Bio sam dete, nikad nisam išao u noćne klubove ili radio stvari za koje ljud misle da fudbaleri rade. Odmah posle treninga žurio sam kući jer sam znao da moram da se spremim za naredno jutro i da budem prvi na treningu. Čak i kad sam došao do novca, nastavio sam da se vozim malim us... automobilm. Tako su me roditelji vaspitali“, pravdao se.

Jedini problem je bio što mu skoro niko nije verovao. Razlog: krajem devedesetih zabavljao se sa Emom Banton, jednom od članica mega popularne grupe Spajs grls. Kako su u to vreme i njegove kolege iz Liverpula (Mekmanaman, Rednap, Džejms i Mekatir) zajedno sa njim važili sa seks simbole u očima ženskog sveta Velike Britanije sve češće su se pojavljivali na stranicama žute štampe, koja ih je zbog sličnosti sa pomenutom grupom krstila Spajs bojs. Tako da poruka kako se vozio u nekoj krntiji nije baš doprila do ušiju navijača, svakodnoveno zagledanih u naslove i fotografije koje svedoče kako se oblače i gde izlaze najveće zvezde Liverpula.

Uprkos tome, Fauler je nemilice tresao mreže i njegova karijera je dostigla vrhunac proleća 2001. Pod komandom Žerara Uljea, koji će mu samo nekolko meseci kasnije doći glave, Liverpul je osvojio čak tri trofeja (Liga kup, FA kup i UEFA kup). Plus, obezbedio plasman u Ligu šampiona. Činilo se da je Fauler dotakao zvezde... A onda mu je incident na treningu – konstatovali smo da nije cvećka – kad je nasrnuo na pomoćnog trenera promeniti karijeru. Ulije je stao u zaštitu kolege i praktično oterao Faulera iz kluba (imao pokriće, jer su dobro igrali Oven i Heski).

Pogađao je on i u Lidsu, ne može se reći da je bio loš ni u Mančester Sitiju, mada ni te epizode, ni kasniji povratak na Enfild na insistiranje Rafe Beniteza, nisu bili plodonosni kao ranije. Mlađi su se potrudili da ga zasene, stariji verovali da će vaskrsnuti na mestu gde jedino mogao da igra, ali je posle jednocifrenog broja golova posle samo jedne sezone odlučio da opet ode i ustupi mesto hitrijima (Kajt, pa Tores).

Postalo je jasno da više ne može da izdrži premijerligaški tempo. Smucao se po Kardifu, Blekburnu, nižerazrednom Nort Kvinslendu. Nije vredelo. Egzotične destinacije poput Australije i Tajlanda su mu dobrodošle da malo „nabaci ten“, ali ozbiljnog fudbala nije bilo.

Doduše, ovaj vanvremenski junak Liverpula nije rekao poslednju reč. Povremeno organizuje humanitarne mečeve, na kojima onako bucmast odigra poneki minut, a u januaru je pokrenuo Akademiju za obrazovanje i fudbal koja nosi njegovo ime.  Uči decu kako da daju golove, ali i kako da istrpe bol.
“Od Tonija Adamsa i Martina Kiona (svojevremeno štoperski tandem Arsenala) sam na jednoj utakmici dobio toliko batina koliko nisam za celo detinjstvo. A bio sam nestašno dete”, smeje se Robi Fauler.

Bog.

Budite sa nama i sledećeg petka kada će vas MOZZART Sport i Facebook stranica "Kucamo na vrata zaboravljenih asova" obradovati novom zanimljivom pričom.

Piše: Aleksandar Joksić 

(FOTO: Action images)