Kucamo na vrata... Klaudija Kaniđe (VIDEO)

Redakcija MOZZART Sporta odlučila je da vas svakog petka, u saradnji sa Facebook stranicom „Kucamo na vrata zaboravljenih asova“, obraduje pričama o fudbalerima koji su obeležili jednu eru, a potom su, ne svojom zaslugom, pali u zaborav. Biće to sjajna prilika da se oni stariji podsete velikih asova koji su bili podjednako zanimljivi na terenu i van terena, a oni mlađi ih upoznaju. Posetioci gorepomenute stranice su želeli, a mi se saglasili, da prvi u nizu „zaboravljenih asova“ bude Klaudio Kaniđa, ili narodski, Kokaniđa...

Golovi, pobede, trofeji i priznanja nisu jedini testament velike karijere. Recimo, Klod Makelele je večito bio u dubokoj senci slavnih saigrača iz Reala i Čelsija, ali nijedan od njih poput Francuza nije ušao u udžbenike fudbalske taktike, kao čovek koji je besprekornom igrom na zadnjem veznom definisao čitavu jednu poziciju (Makelele role). Čeh Antonjin Panjenjka je vrhunac doživeo u matičnom Bohemijansu iz Praga i bečkom Rapidu, ali je svejedno ušao među fudbalske besmrtnike 1976. u Beogradu, bukvalno u jednoj sekundi, kada je izveo ONAJ penal, oči u oči sa strašnim Sepom Majerom. Kada bi dribling mogao da se zaštiti patentom, Nigerijac Džej Džej Okoča bio bi milijarder (Toliko je dobar da je dva puta dobio ime! – čuveni slogan navijača Boltona), mada u karijeri nije osvojio nijedan značajan klupski trofej. Sličnih primera je mnogo...

Argentinac Klaudio Kaniđa je – u redu, nagađamo, ali mora biti tako! – osećaj da je stigao među velikane imao leta 1990, sa svega 23 godine, po završetku Mundijala, iako je na Svetsko prvenstvo u Italiji stigao kao ćudljivi napadač Atalante iz Bergama, poznat po spektakularnim potezima na krilu i u špicu, ali i običaju da nekoliko kola Serije A u nizu odigra u „stelt“ modu. Ipak, nosio je tada Gaučose do završne predstave, pošto je prvo na fantastičnu asistenciju Maradone izbacio Brazil u osmini finala, a potom u polufinalu leđima okrenut golu glavom pogodio malu mrežu Valtera Zenge i zavio Napulj u crno (doduše, neki svedoci antologijske utakmice kunu se kako su zagriženi navijači Napolija ćutke na stadionu držali palčeve Argentini, jer je „jednostavno nedopustivo navijati protiv Dijega“). Igrom sudbine, za Kaniđu nije bilo mesta u finalu, zbog prokletih parnih žutih kartona. U možda najgorem finalu u istoriji mundijala Zapadna Nemačka je slavila sa „kreča“, golom Andreasa Bremea (četvrtfinale smo namerno preskočili, da ne otvaramo stare rane, jer je nemoguće da je Dejo ono promašio).

Klaudio Kaniđa tog leta 1990. nije ostavio neizbrisiv trag samo golovima protiv ljutih rivala Gaučosa, već je osvojio fudbalsku planetu i izgledom, držanjem i imidžom, više svojstvenim rok zvezdama (tu je i neizbežni kokain, ali o tome malo kasnije...). Frizurom je podsećao na pevača nekog osrednjeg svit-metal benda koji se pritom malo zapustio na dugačkoj turneji po američkom srednjem Zapadu, a neuredna kosa krila je markantne crte lica, zbog koji je postao seks-simbol u Argentini i Evropi.

Slava mladog Argentinca je postala očigledna u sezoni 1990/1991, kada je maltene svaka liga u Evropi dobila „svog Kaniđu“. Svi plavušani duge i pomalo zapuštene kose dobijali su nadimak po napadaču iz Hendersona, farmerskog gradića u provinciji Buenos Ajres. Ta „čast“ u Jugoslaviji, u poslednjoj sezoni stare Juge, pripala je vihornom krilu Rijeke Fabijanu Komljenoviću. Već je bio etabliran prvoligaški igrač, ali od tog trenutka u legendarnim prenosima „Vremena sporta i razonode“ češće se čulo „Kaniđa sa Kantride probija po boku“ nego „Komljenović u karakterističnom prodoru“. Klaudiova izuzetna brzina, posebno u prvih 10 metara, bila je njegov zaštitni znak i zbog nje je u domovini i dalje poznat kao Sin Vetra (El Hijo del Viento). U najboljim danima je 100 metara trčao ispod 11 sekundi, dovoljno za nacionalno finale u najbržoj sprinterskoj disciplini.

Uostalom, sećate se da Kamerunci nisu mogli ni lasom da ga uhvate, pa su ga bukvalno "izuli iz kopački".

Ipak, Sin Vetra nije uspeo da se snađe u vihoru slave. Posle Mundijala u Italiji izgubio je dve godine u Atalanti, mada to nije pokolebalo Vujadina Boškova da ga 1992. dovede u Romu. Kaniđa je imao 25 godina, ulazio je u „pik“ karijere kako kažu na Ostrvu, ali rimske noći su mu nudile mnogo više opcija nego mirne večeri u Lombardiji, u samom podnožju Alpa. Ubrzo je imao separe u svim poznatijim noćnim klubovima „večnog grada“, a urbana je legenda da je u to vreme umeo da mu se pridruži (ne i da isprati njegov tempo!) glavom i bradom naš Igor Milanović, najbolji vaterpolista svih vremena, tada perjanica VK Roma. 

Posle dve godine Vučica je šutnula Kaniđu, jer je postalo jasno kao dan da ga je kokain potpuno uzeo pod svoje. Koketirao je sa kokom i ranije, ali taj porok je definitivno „primio“ od Dijega Maradone, svog mentora, brata, idola i „ljubavnika“ (tako je govorila, polu u šali, polu u zbilji, Klaudiova tadašnja supruga Marijana Nanis, manekenka poznata po dugom jeziku). Obojica će zaigrati za Argentinu na Svetskom kupu 1994, kada je u grupi Kaniđa sa dva gola doneo Gaučosima pobedu protiv Nigerije („Diegooo, Diegoo, allaaa“, čuveni Klaudiov uzvik koji je uhvatila kamera kod drugog gola, a El Pibe „mu na kvarno“ dodao iz slobodnjaka). Ipak, Dijego je ubrzo pao na doping kontroli, doduše zbog efedrina, a Argentina je tako bila osuđena na raniji put kući, iako je nagoveštavala velike domete. Negde u to vreme Zvonko Mihajlovski je ispalio onu antologijsku: „A onda je kudravi gaučos krenuo krivudavim stazama kokainskih noći...“.

Usledile su Klaudiove godine lutanja. Bogati klubovi su naravno bežali od igrača koji više nije bio Sin Vetra već Kokaniđa (imao je suspenziju od 13 meseci zbog korišćenja nedozvoljenih supstanci), a neki izvori (doduše, ne baš 100 odsto sigurni) tvrde da je izgovorio i: „Ako je kokain droga, ja sam narkoman!“. Na sve se nadovezala smrt majke za koju je bio jako vezan, potom i teža povreda, pa je zaključno sa letom 2000, kada je sa 33 godine neuspešno okončao povratničku sezonu u Atalanti, bio samo senka neuhvatljivog napadača.

Onda se dogodilo nešto neočekivano...

Ivano Boneti, njegov bivši trener iz Atalante, pozvao ga je 2000. u Dandi. Klaudiov temperament je bio nespojiv sa kišovitim severom Škotske, ali nekim čudom  - naravno, i zbog toga što je njegov kvalitet odudarao od proseka tamošnje lige - Kaniđa se preporodio. Blistao je u jedinoj sezoni za Dandi, a potom je za dve godine u Rendžersu postao kultni igrač i ljubimac Ajbroksa. To će mu doneti neočekivani povratak u nacionalni tim 2002. kod Marsela Bijelse (Pasarela ranije nije hteo da čuje za Klaudija zbog frizure?!), ali El Loko ga nije poslao na teren tokom Mundijala. Pošto nikada nije bio igrač za klupu, Kaniđa je u Japanu, tokom meča sa Švedskom, toliko gunđao arbitrima da su ga „častili“ crvenim kartonom i okončali njegovu karijeru „pod zastavom“.

Igračke dane je priveo kraju u Kataru 2004. i preselio se u sunčanu Marbelju, sa prelepom kćerkom Šarlotom koja je od tate nasledila dobar izgled koji i te kako ume da ga unovči u španskim i argentinskim TV i rijaliti programima.

Prema poslednjim informacijama radi povremeno kao skaut, mada ne odbija tezge u šou biznisu.

Piše: Dušan Latković;
Foto: Action Images.