Kucamo na vrata... Đalminje (VIDEO)

Istorija fudbala neće ga pamtiti kao što je pamtila Ronalda ili Romarija. Na kraju krajeva, ova dvojica su bili svetski prvaci, trofejne vitrine napunili do plafona. Đalminja im tu ne može ni prići. Ali ono što je prgavi mališa iz Santosa kraj Sao Paula radio sa loptom nikako nije manje vredno od onog što su radili prva dvojica. Ma koliko se mnogima, posebno onima mlađima, to može činiti netačnim. Uostalom, ko je imao privilegiju da uživa u njegovim majstorijama večno će ga pamtiti. Nije zato ni čudo što i danas usred Beograda, u Ulici kralja Milana, posluje prodavnica mobilnih telefona sa, za Balkan, neuobičajenim imenom  – Đalminja.

Nema Bekama, ni Mateusa, ni Roberta Bađa. Ali tu je Đalminja. Toliko je hipnotišući efekat imao svaki njegov potez da se i jedan član redakcije MOZZART Sporta prisetio kako je njegov prvi trener, da sad ne pominjemo ni ime kluba ni grad, svakog klinca na treningu motivisao baš uzvikom: „Ajmo, Đalminja!“ Doduše, verovatno bi sam sebe ugrizao za jezik da mu je neko od te dece zaista krenuo putevima Đalme Feitosa Dijasa. Jer koliko god Đalminja junior – otac Đalma Dijas mu je igrao za Santos – umeo da oduševi na terenu, toliko nije umeo da kontroliše temperament koji je ga je sasvim sigurno koštao mnogo veće karijere.

Da je, recimo, uspeo da istrpi odluku Havijera Irurete – čoveka sa kojim je Deportivo pokorio Španiju u onoj epskoj sezoni 1999/2000. – da ga izbaci sa jednog treninga verovatno bi se i Đalminja zajedno sa Ronaldom, Rivaldom, Ronaldinjom, Robertom Karlosom i ostalima popeo na krov planete na Mundijalu 2002. Luiz Felipe Skolari je ozbiljno računao na njegove fudbalske čarolije. Ubeđivao je javnost da je Đalminja preležao dečje bolesti. Ali se na kraju i sam uplašio nepredvidivog Đalminje i precrtao ga sa spiska. Njega i već omatorelog Romarija. I Đalminji je tada bila već 31, ali nisu godine bile razlog. Ne, bio je to bes. Kada ga je Irureta poslao u svlačionicu na tom čuvenom treningu, samo dva dana pre no što će Skolari objaviti konačni spisak putnika na Daleki istok, Đalminja je eksplodirao. Neki tvrde da ga je samo okrznuo, drugi da je šefa udario glavom. Skolari nije želeo da se to i njemu desi. Đalminju više nikad nećemo videti u dresu Brazila. Nacionalni tim pamtiće po trijumfu na maestralnom odigranom Kopa Amerika 1997. i golovima u kanonadama protiv Kostarike (5:0) i u polufinalu Perua (7:0). Bio je to pakleno jak Brazil.

Taj turnir u Boliviji je značajan još po jednoj stvari. Upravo su tamo predstavnici Deportiva ugledali malenog Đalminju. Bilo mu je tada nepunih 27 godina. Iza sebe imao je briljantnu sezonu u Palmeirasu. Odigrao je samo 22 utakmice, ali je postigao čak 12 golova i bio proglašen za najboljeg igrača brazilskog prvenstva. Bilo je jasno - južnoameričku konkurenciju je prerastao.

Dobro došao u Evropu!

Deportivo je na sto istresao otprilike 10.000.000 sadašnjih evra i Đalminja je stigao na Rijazor. U Korunji se tih godina igrao avangardni fudbal. Brz, inovativan, na vic. Fudbal koji ste morali da volite. U središtu ekipe Đalminja, koji je svemu davao umetnički pečat bilo da je štiklama ostavljao protivničke defanzivce ukopane u mestu ili im prefinjenim driblinzima pomerao mozak. Rabone su bile redovna pojava na utakmicama Deportiva. Slao ih je Đalminja iz punog trka, iz kolena, pored dvojice ili između trojice rivala. Bilo je svejedno. Bio je genijalac. Njegove lopte su izranjale iz zemlje iza protivničkih defanzivaca. Kada je imao svoj dan Đalminja je bio na nivou najvećih majstora svog vremena.

Vrhunac je bila ta pomenuta sezona 1999/2000. Đalminja je odigrao 31 utakmicu i postigao 10 golova. Terorisao je protivničke odbrane, a posebno su ga zapamtili u Realu. Tog 6. februara 2000. godine Deportivo je ponizio Real kao retko ko. Đalminja se od igrača Kraljevskog kluba pravio dvorske lude. Veče iz snova na Rijazoru. Katarza. I vrhunac Đalminjinog neporecivog talenta.

Ali često je kod genijalaca izražen taj samoubilački instinkt. Dve godine kasnije Brazilac je pritisnuo ono crveno dugme za samouništenje. Ono na kome je pisalo: „Nemoj!“ Bila je to njegova četvrta sezona sa Iruretom. Kasnije je Đalminja govorio da je Deportivo titulu osvojio uprkos Irureti, ne zahvaljujući njemu. Ništa neobično. Đalminja je imao dugačak jezik i kratak fitilj. Još dok je kao 21-godišnjak nosio dres Flamenga na terenu se pobio sa saigračem Renatom Gaučom. Svađao se i Aleksandrom Mostovojem, trenerima kidao živce time što je redovno propuštao treninge, crvene kartone je dobijao redovno kao tinejdžerke menstruaciju.

PRELAZZI: Đalminja, Valeron i Primera koje više nema! (VIDEO)

Ali svi ti incidenti – toliko česti i ozbiljni da bi bilo preblago nazvati ih nestašlucima – bivani su zaboravljani kada bi Đalminja istrčao na teren i mađijao.

Lambreta...

Tako su ga nazvali. Potez koji je Đalminja patentirao, iako ste ga kao klinci sigurno par puta videli i na malim terenima. Bar u pokušaju. U profesionalnom fudbalu to je bilo nešto zabranjeno, nezamislivo, neostvarivo. Lopta iza leđa preko protivnika?! Pa to ne može da prođe!

I onda usklik španskog komentatora: "Madre Mia!"

Uspelo je! Preko fudbalera Reala. Na jednoj od utakmica na kojima se odlučivalo o tituli. Bog fudbala! Tako su ga zvali. 

Budite s nama i sledećeg petka kada će vas MOZZART Sport i Facebook stranica Kucamo na vrata zaboravljenih asova obradovati novom zanimljivom pričom...

(FOTO: Action Images)