Kako stranci vide večiti derbi: U Srbiji u fudbalu niko ne pobeđuje

Pet minuta pre početka beogradskog derbija, huligan Partizana obrijane glave i prekrivenog lica, kreće u juriš. Obučen u crno, lak je, sa upaljenom bakljom u ruci. Iz suprotnog pravci juri stariji, teži čovek, takođe obrijane glave, u crnoj majici sa “Red Devils“ logom. U punom trku ovaj mlađi čovek bakljom udara starijeg u glavu. Koncetrisan na kroše koji je protivniku zario u bradu ovaj drugi se ni ne osvrće na varnice. Obojica padaju na betonske tribine, između plastičnih stolica, na sektoru za sedenje sevaju udarci i baklje. Početak derbija Crvene zvezde i Partizana...

Ovako počinje opširna reportaža uglednog američkog I-Es-Pi-Ena (ESPN) sa 148. večitog derbija. Reportaža koja se – a moralo je tako da bude – pretvorila o tekst o huliganima i navijačkoj kulturi - ili nekulturi - sasvim drugačijoj od one na koju su navikli u uređenim zemljama. Većina se zgražava, svima je jasno da nikada neće biti prihvaćena, ali ima i onih kojima se dopada. Šon Dafi, autor knjige "Fudbal je život", koji se odomaćio međ navijačima Partizana pa sa tvrdokornim jezgrom i ide na mečeve, ranije je bio verni pratilac Liverpula, ali mu se moderan fudbal ogadio zbog sve te komercijalizacije i umivenih stadiona. 
"Pogledaj ih. Umetnost je to što rade", kaže Dafi komentarišući ambijent na večitom derbiju.
"Sirovo je. Fudbalski navijači takvi i treba da budu. Baldisaće od umora do kraja utakmice". 

Fudbaleri se sa svoje strane nisu potrudili da ponude temu za pisanije. Prilično objektivan tekst autora Endija Mitena stoga se i završava rečenicom: "Rezultat? 0:0. Nema pobednika u zemlji u kojoj u fudbalu niko ne pobeđuje".

Ne misli se tu samo na loš kvalitet derbija i na probleme sa huliganima kojima je posvećen najveći prostor sa nama dobro poznatim podsećanjima na sve propale napore države da ukroti ultrase. Dragan Mladenović, bivši fudbaler Crvene zvezde, jedan je od sagovornika koji govori o onome što tišti srpski fudbal. Ali i o čarima večitog derbija. Recimo, tunelu koji od svlačionica vodi do terena. Ispod severne tribine stadiona "Rajko Mitić".
"U tunelu smo gledali igrače Partizana i pitali ih koliko se plaše. Smejali su se i pravili da su u redu. Ali dok su iz tunela izlazili u zmajevo gnezdo mogli smo da vidimo kako im boja nestaje iz lica. Brzo bi protrčali do svog dela terena", prepričava Mladenović.

Partizanovi navijači su još i dobro prolazili. Oni su znali šta ih čeka.
"Kad su nam u goste dolazili Lacio i Roma smrzli su se. Mislili su da su čuli buku u Rimu, ali to je bilo ništa u poređenju sa Marakanom na kojoj svaki navijač peva, a akustika je savršena jer je stadion u rupi".

Sam stadion Rajko Mitić autor teksta opisuje na sledeći način.
"Gledano spolja ne izgleda impresivno. Betonska spoljašnost, ostarela, prekrivena grafitima. Ali deluje zastrašujuće. I nikako se ne uklapa u okolni pejzaž – zelenilo i ambasade u jednom od najfinijih delova Beograda. Unutra samo jedna nadstrešnica, koja kao da ima zadatak da odbije kišu da uđe, a buku da izađe. Kako se početak utakmice bliži postaje toliko glasno da je lako zaboraviti da su igrači uopšte na terenu. Čak i oni gledaju šta se zbiva na tribinama. A ono što će se upravo desiti biće u glavnim vestima širom sveta..."

Usledila je naravno opšta tuča zbog koje je dominantan zvuk postao "zvuk plastične stolice kako udara u štit žandarma". Ne baš idealan razlog da se nađeš na naslovnim stranama. Najblaže moguće rečeno.
"Gledao sam fudbal u 70 zemalja i napisao knjigu od derbijima širom sveta, ali nikada nisam video toliko policije na jednom meču. Titula je do sada bila u vlasništvu Fejenorda i Ajaksa, ali ovo je sasvim drugi nivo", primećuje Miten.

Dragan Mladenović ne krije da se loše oseća zbog slike koju su navijači poslali u svet.
"Ultrasi moraju da se zapitaju da li hoćemo da igramo u Evropi po njihovim pravilima? Ili ćemo da se držimo svog i da trpimo kazne? Ako voliš fudbal moraš da vidiš ovaj derbi, ali ne želim ovo za moju decu. Moja generacija je zbog ratova izgubila deset godina i sada živi kroz svoju decu. Ili odu i pridruže se Srbima u Čikagu ili Melburnu, Beču ili Cirihu. Ja samo želim bolju budućnost ovde, jer ljudi ovde vole fudbal".

Fudbal u Srbiji međutim nema mnogo dodirnih tačaka sa onim vrhunskim koji se igra na evropskom nivou... Pojašnjava još jedan bivši igrač Crvene zvezde Ranko Đorđić.
"Ovaj region je prebogat talentima, deca vole sportove, posebno ekipne. Kao i sa pečurkama. Nama niču pečurke za najbolja jela, ali ako je iz zemlje izvadiš pre no što sazri  nije to isto", plastično aludira Đorđić na sve ranije odlaske talentovanih igrača sa Balkana.
"To je tragedija. Ne idu više ni sa 21. Idu sa 16. I ne idu samo u Englesku i u Španiju, već bilo gde. Fudbal je ovde mnogo istrpeo".

Oko rešenja se svi sagovnorici slažu. 
"Moramo da imamo jadransku ligu u fudbalu", kategoričan je nekadašnji prvotimac Partizana Gordan Petrić.

Uzalud. Ne odlučuje on. Pitaju se navijači, a oni su protiv. Mržnja je nepremostiva prepreka. Ne samo između huligana u regionu. Ni komšije sa Topčiderskog brda se ne vole.
"Nismo se ni presvlačili na stadionu Partizana. Obučemo se na našem stadionu, autobusom odemo preko parka do njihovog, a tamo nam 30.000 duša priča da su nam majke k..ve", kaže Mladenović, iako priznaje da sa derbija nosi veoma lepa iskustva.
"Jedne godine je Partizan imao baš moćan tim, igrao je 0:0 protiv madridskog Reala. Pred derbi je Vlade Divac, navijač Partizana, rekao: ’Možda treba ja da uđem na teren da čuvam Žigića’. Bio sam cimer sa Žigićem i rekao mu: ’Sutra, kad daš gol, proslavi kao košarkaški igrač’. Tako je i bilo", podseća Mladenović na čuvenu anegdotu.

Danas se sve manje priča o fudbalu. Sve više o huliganima.

(FOTO: Action Images)