Kako se Zvezdaš uortačio sa Makeleleom, Galasom, Terijem…

Kada je negde tamo sredinom devedesetih odlučio da pokupi pinkle i odseli se iz rodnog Beograda, čija obeležja i dan-danas nosi na brojnim tetovažama, nije se vodio onom deplasiranom tezom – trbuhom za kruhom. Govor srca, emocije prema jednoj devojci, nisu mu ostavili dilemu da li da se nastani u Londonu i započne život iz početka.

Ni slutio nije da će vrlo brzo postati deo, istina mali, ali ipak deo svetskog i fudbalskog džet-seta. Brinuo je o bezbednosti Bila Klintona i princa Harija, čuvao leđa Pameli Anderson i Kajli Minog, bio pratilac Ajron Mejdena i na sve to osetio sva lica i naličija glamuroznog života papreno plaćenih zvezda Premijer lige. Za sebe junak naše priče Goran Dželatović kaže da je dosegao vrh u poslovima obezbeđenja i "bodigarda", a da mu je trenutni cilj samo da ostane na vrhu…

Ajfon mu je krcat fotografijama ličnosti na čiji pomen običnim smrtnicima zacakle oči, ali je svestan da je to onaj najlepši segment priče o profesionalnim telohraniteljima. Kada Dželatovića pitate o tome da li je u trenucima druženja sa zvezdama Premijer lige morao da koristi silu, odnosno pesnice, obavezno "podiže ručnu". Na taj način samo sprovodi u delo jedan od osnovnih postulata svog zanimanja – da je diskrecija zagarantovana.

Ali fudbal i fudbaleri su mu konstantno na usnama, kao i Crvena zvezda, klub sa kojim je zajedno rastao…
"Znaš kako sam se odlučio da odem u London? Zbog ljubavi! Čovek obično u takvim situacijama izgubi glavu… Pošto sam imao određenih iskustava iz poslova obezbeđenja u Beogradu, odnosno završene kurseve za telohranitelje, počeo sam da radim u jednom noćnom klubu. Tu dolazimo do ključnog detalja moje priče. Znate, u Londonu ne fermaju mnogo tamnopute ljude. Za njih su svi crnci isti. E na vratima tog kluba pojavio se jedne noći Klod Makelele. Nisu ga prepoznali. A pošto sam ja igrao fudbal i gledao Zvezdu samo sam im rekao: ‘Ljudi, pa to je Makelele!’ On je tad tek došao u Čelsi, ali uslugu koju sam mu napravio nikada nije zaboravio", ističe u razgovoru za MOZZART Sport Goran Dželatović.

Baš od te noći kada je postao ortak sa Makeleleom život ovog kršnog Beograđanina dobio je primese evropskog, ne američkog sna.
"Pazi, Makelele me je posle toga zvao stalno da idem s njim u provod. A zatim me preporučio Vilijamu Galasu. Ja sam se nećkao, jer sam odrastao na ‘severu’, uz pesmu ‘Ko voli Partizan, ko voli Čelsi…’ Bilo mi je mnogo da se družim s tolikim Čelsijevcima.  Međutim, kada je Galas počeo da igra za Arsenal, nisam imao dilemu. Arsenal je klub koji najviše volim posle Crvene zvezde. Ali ima vremena za tu priču".

Galas je u Goranu Dželatoviću imao vernog prijatelja, vozača, obezbeđenje. Nikada to nije zaboravio.
"Kad se samo setim detalja iz trening kampa Arsenala... Odvozim Galasa, izlazimo iz kola, a tamo je u tom trenutku trenirao Dejvid Bekam čekajući transfer. I tako, prilazi nam Beks i prvo ruku pruža meni. Možete samo da zamislite reakciju začuđenog Galasa… Ali Bekamovo i moje poznanstvo datiralo je sa koncerta ‘Spajs Gerls’.  Tada sam mu dao moju propusnicu kako bi ušao u VIP deo. Nije to zaboravio".

U mnogim holivudskim ostvarenjima na različite načine opisani su životi profesionalnih telohranitelja. Kršni Beograđanin samo se smeje na našu konstataciju, a potom objašnjava da se njegovo druženje sa zvezdama Premijer lige ne svodi samo na puko obezbeđivanje.
"Volim često da kažem da sam im ja u noćnom provodu i mama i tata. To su kršni momci, mogu oni da se pobiju sa svima, ali… Moja uloga je, pre svega, da im pomognem da ne uđu u problem, neprijatnost. To u praksi izgleda na ovaj način: pošto imam iskustva iz beogradskog života, ja sam taj koji odlučuje koja devojka sme da im priđe. Radim to po osećaju, jer devojke u Londonu vole da aferu sa bogatim fudbalerom prodaju tabloidima. Tako funkcionišu… Tu sam ja da to sprečim".

Dok se zbog čitalaca MOZZART Sporta prisećao raznih dogodovština iz londonskog klabinga, Dželatović se u nekoliko navrata ujeo za jezik.
"Pazite, ne smem sve da vam pričam, jer kada bih vam ogolio sve detalje o tome bi britanski tabloidi danima pisali. Na taj način bih prekršio kodeks profesije, moja agencija bi izgubila posao. Istina je samo da u noćnim izlascima fudbalera iz Premijer lige ima svega: alkohola, seksa, perverzija… Za drogu ne mogu da tvrdim".

Mada deluje pitomo, dok govori ne podiže ton, Dželatović priznaje da je imao silnih neprijatnosti tokom decenijskog staža. Mislio je u pojedinim trenucima da mu život visi o koncu.
"Jednom prilikom sam ušao u sukob sa velikom zvezdom Čelsija. Naravno, neću vam reći njegovo ime. Bio je navalentan, stalno je nešto dobacivao Pameli Anderson koja je bila u VIP delu kluba koji sam obezbeđivao. Hteo je da prođe, a ja mu nisam dao. Smekšavao me pričom da hoće samo da je startuje, ali sam video da ga Pamela potpuno ignoriše. Usledilo je ono standardno pitanje: ‘Znaš li ti ko sam ja?’ Nisam se pokolebao, da bi on onda pozvao svoje obezbeđenje. Video sam crnca i realno pomislio da ga nose, a-ha-ha. Bio je za tri glave viši od mene. Bilo je napeto, srećom sve se završilo u granicama normale".

Vodio je računa i o bezbednosti Džona Terija, drugovao s Karltonom Kolom, ali ponosno ističe da je sve to minorno u odnosu na činjenicu da je u Londonu ispunio još jedan dečački san.
"Da, postao sam vlasnik Arsenalove godišnje karte, i to posle nekoliko meseci. Znate, u mojoj porodici se samo pričalo o Crvenoj zvezdi. Otac je u tome prednjačio, da bi me jednog dana sačekao sa rečenicom: ‘Sine, od danas navijamo za Arsenal, tamo je otišao Pižon Petrović’. Od detinjstva sam obožavao taj klub, a neku deceniju kasnije postao deo njihove tribine. Godišnju propusnicu mi je poklonio vlasnik restorana koji sam obezbeđivao, jer mu se otac razboleo. I danas se sećam prvog meča protiv Evertona".

Samo je nakratko zastao:
"Sećam se šetnje ispred Hajberija. Sve se crveni, a u susret nam ide nekoliko likova u dresovima Evertona. Ja onako stalno ‘nabrijan’ stao sam u gard i gledao ko je od njih najveći da ga poklopim. Međutim, njih niko nije ni pogledao. Od tog trenutka sam tek postao lud za Arsenalom. Sav se naježim kada u biltenima uoči važnih utakmica pročitam ime Vladimira Petrovića".

Naravno, život i rad okružen glamurom u Londonu doneo mu je privilegiju da upozna i brojne besmrtnike našeg sporta. Sa Vladom Divcem je često na večeri, poželeo je da odigra partiju fudbala sa Novakom Đokovićem, ali jedno ime stalno pominje.
"Jao, kada se setim ushićenja ovih iz Arsenala kada im je Piksi došao u kamp! Išli smo zajedno tamo, a kada se on pojavio, mogao sam da shvatim šta je i koliko uradio Dragan Stojković u karijeri. Pazi sad ovo: Piksiju je u jednom trenutku prišao Samir Nasri, poklonio se i poljubio mu ruku. Samo je izustio: ‘Vi ste bili moj idol, gledao sam snimke vaših igara’. Ja sam se naježio. S Piksijem se i danas čujem, ali tada sam rešio da mi Piksi potpiše veliku Zvezdinu zastavu od koje se ne odvajam".

"PONOS GRADA TI SI NAŠEGA"

Sledeća anegdota upravo je inspirisana ljubavlju prema Crvenoj zvezdi. Članovi kultnog engleskog benda Ajron Mejden nepomično su gledali kako se voli i poštuje klub na balkanski način.
"Bili smo u Egiptu, naravno obilazili smo piramide. Imao sam toliku želju da se slikam sa Zvezdinom zastavom koju mi je Piksi potpisao. I kada sam to uradio, ščepalo me je obezbeđenje, pružao sam dostojan otpor, ali bila su četvorica. Mislili su da je u pitanju državni simbol i oteli mi zastavu. Rekao sam im da se bez toga ne vraćam u London. Nisu hteli da popuste, dok je jedan od menadžera grupe obećao da će mi kupiti istu takvu zastavu. Samo sam ga pogledao i saopštio da tako nešto ne može da se kupi. Sve mu je postalo jasno".

Široj javnosti Dželatović je postao poznat tokom Olimpijskih igara u Londonu kada je s majicom Delija i natpisom "Ponos grada, ti si našega", čuvao košarkaški drim-tim.
"Da, tako je bilo! Američki košarkaši su me oduševili neposrednošću, nisu imali nikakve specijalne zahteve. Pomirili su se s tim da sam im ja i mama i tata u pojednim trenucima. Odlični momci, ne znam šta bih vam još rekao".

Naravno, priču o Goranu Dželatoviću moramo da završimo sa Crvenom zvezdom. Crtež Marakane iz ptičije perspektive na desnoj nadlaktici jasno govori šta za njega znači najtrofejniji srpski klub.
"Nisam bio huligan, ali sam bio ‘hard’ navijač. Pravio sam gluposti. Tako sam uoči odlaska na Maksimir rekao majci da idem na skijanje u Austriju. Ona mi je verovala dok nam komšinica nije došla u kuću i pitala je gde se nalazim. Žena me je videla na Drugom dnevniku i to u krupnom planu… Ali dobro, Zvezda je deo mog života. I ove godine smo ostali bez titule, ali smo kao navijači i dalje bez premca. To je jedan ‘rispekt’".