Kako se stvarao evropski Partizan

Bila – ponovila se. U Partizanu su spremni da kažu kako je „2017. najuspešnija u istoriji, još od finala Kupa šampiona 1966. u Briselu“. Kao argument će priložiti duplu krunu i prezimljavanje u Evropi, jer su oba uspeha ostvarena tek šesti put otkako postoji klub. Grobari će na to dodati novogodišnju želju:

„Nek’ i 2018. bude ista“.

Timu koji je samo godinu dana ranije izgledao neubedljivo u pokušaju da se prođe drugo kolo kvalifikacija za Ligu Evrope i koji je za Crvenom zvezdom zaostajao dvocifren broj bodova bila je neophodna transformacija svesti. Da izgubljene situacije pretvara u pobede. Da nauči da se takmiči. Da ne živi od juče do danas, nego da gleda u sutra. Proces atipičan za ovdašnje prilike započeo je Marko Nikolić, a dovršio Miroslav Đukić, pa se na crno-beloj strani Topčiderskog brda slavilo u maju i novembru ono što nije bilo nikad. Da u istoj godini klub pokori ovdašnju i dokaže se na međunarodnoj sceni.

 NIKOLIĆ REŠIO NAJVEĆI PROBLEM SVLAČIONICE

Prvi veliki zadatak na tom putu podrazumevao je oslobađanje sujete. Bio je to onaj period sezone kad je Parni valjak tražio način da po svaku cenu ostane u trci sa Crvenom zvezdom, jer da bi se stvorio evropski tim moralo se najpre pobeđuvati u lokalnim okvirima, ali se osim spoljnih mučio i sa unutrašnjim problemima. Naglašen ego napadačkog tandema Uroš Đurđević – Leonardo da Silva Soza bio je pretnja po svlačionicu.

Zahtevao je reakciju.

Posle dva uvodna prolećna kola na kojima se tim mučio protiv Rada i Borca, Marko Nikolić je uprkos pobedama uočio da nešto ne štima i ekipu je odveo na večeru u jedan od novobeogradskih restorana.
„Momci, sad imate priliku da jedni drugima kažete sve što želite. Da rešite između sebe. Da se pogledate u oči“, pričao je Nikolić igračima uoči 154. večitog derbija, a njegove reči zapravo su mogle da se tumače na sledeći način „rešite sami, da ne bih ja rešavao“.

Efekat je bio očigledan. Na narednoj utakmici Đurđević je dao gol vredan izjednačenja na Marakani, a do kraja sezone on i Leonardo gotovo na svakoj utakmici rešetali protivničke mreže i postali najubojiti tandem u novijoj istoriji Partizana. Posebno upečatljivo bilo je saznanje da se netrpeljivost između njih dvojice (na treninzima se moglo čuti „šefe, vređa me“, „ja ne mogu da igram s njim“, „neće da mi doda loptu“) čuvani daleko od očiju javnosti i isplivali su na površinu tek kad se prvenstvo završilo, kad nije bilo pretnje po ambicije tima.

Ta večera bila je nagoveštaj stvaranja hemije u celoj ekipi. I jakog navijačkog zajedništva. Partizan je pobeđivao, Grobari su se vraćali na tribne, kopernikanskim obrtom uzeta je titula, upalila se mašina i kad je na red došlo finale Kupa u Partizanu su bili toliko ubeđeni da će treći put te sezone savladati Crvenu zvezdu.

Posebno kad je marketing tim napravio desetominutni video materijal u kome porodice, devojke i prijatelji igrača hrabre crno-bele da naprave završni korak ka duploj kruni.
„Ušli smo u svlačionici i primetili veliki televizor. Mislim, garant će da nam puste neku taktičku analizu, da nam podele još neki savet pred duel sa Zvezdom. Kad ono – poruke da se smrzneš. Ja sam se dvaput naježio dok sam ono gledao. Čekam kad ću da vidim trudnu suprugu Mariju i šta ima da mi kaže. Otkriću vam, nisam jedini koji je plakao. A za dva minuta počinje utakmica. Kažem sebi: „sad ili nikad“. Kad nam je ubrizgana takva adrenalinska inijekcija morali smo da dobijemo“, seća se Bojan Ostojić jednog od upečtaljivijih trenutaka iz prošle sezone.

OSAM POMOĆNIKA I LIGA ŠAMPIONA

Iako nema direktne veze sa Evropom, osvajanje duple kruna je predstalvjalo polaznu tačku, snažan zamajac evropskim ambicijama Partizana. Pogotovo što je iza sebe imao 37 utakmica bez poraza na u lokalnim okvirima i sve je interesovalo koliko može kad napusti granice Srbije. A onda je preko granice (u mađarski Videoton), prvi otišao Marko Nikolić, što je predstavljalo šok za čelnike (kažu da je odlazak trenera najteže pao predsedniku Miloradu Vučeliću, da mu je bilo potrebno nekoliko dana izloacije u Kikindi da preboli težak trenutak), pa su osim jačanja ekipe morali da traže i novog trenera.
„Moj predlog je da to bude Ilija Stolica. Mlad je, energičan, zna posao, zna kako se vodi tim, namučio nas je ove sezone“, predložio je, između ostalog, na rastanku Marko Nikolić.

Ne samo zbog njegovog saveta, već i zbog kvaliteta samog Stolice, uprava predvođena Miloradom Vučelićem srpskog prvaka je krenula po tadašnjeg trenera Voždovca i činilo se da će on dobiti prilili da vodi ekipu u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Mladi trener je čak prekinuo odmor u Sloveniji, ostavivši suprugu i decu na letovanju, vratio se u Beograd i na sastanku sa predstavnicima Partizana rekao nešto što se u velikim evropskim klubovima podrazumeva, ali kod nas još nije zaživelo.
„Ako dolazim ja, onda dolaze i moji saradnici. Njih osam. Garantujem, ako ne ove, onda sledeće sezone sigurno ćemo igrati Ligu šampiona. Verujem tim ljudima, verujte i vi meni kad ih predlažem“, govorio je Stolica.

SASTANAK U BARSELONI: ĐUKA, POŽURI, DA JAVIMO DA SI NAŠ TRENER!

Iako čelnici Partizana na njegove fudbalske ideje, način igre i plan pojačanja nisu imali zamerki, zahtev da se ceo stručni štab Voždovca preseli u Humsku nisu mogli da ispune. Počela je potraga za drugim rešenjem. Trebalo je smiriti Grobare posle odlaska njihovog miljenika Marka Nikolića i dovesti čoveka čije ime „zveči“. Zato je generalni dirketor Miloš Vazura, kako sam priznaje, uz pomoć određenih menadžera, stupio u kontakt sa Miroslavom Đukićem. Prvi signal druge strane oličen je u šturoj poruci:
„Možemo da se vidimo“.

Dovoljno da generalni direktor Partizana kaže Ivici Ilijevu:
„Pakuj se, sutra putujemo u Barselonu na sastanak sa Đukićem“.

Nemoguća misija, govorili su mnogi. Zašto bi se čovek evropskih manira vraćao u ovdašnji fudbal. Pogotovo zbog načina na koji je iz njega oteran. Vazura i Iliev su verovali. Toliko su bili ubeđeni da su spremili taktiku koja je imala za cilj da Đukiću ostavi samo jednu mogućnost. Da kaže „DA“. Želeli su da ga „slome“ tako što će mu prvo predstaviti ambicije, igrajući na kartu toga da je čovek sporta i da će projekat novog Partizana „smekšati“ njegov tvrd stav o nepovratku u Srbiju.
„Pričali smo desetak minuta. Predočio sam mu planove i želju da u Evropi ostavimo trag. Kad je počeo da izlaže odmah sam znao da je to – to. Način na koji je pričao o Partizanu i viziji tima, sugerisao je da smo završili gro posla. A Miroslav je miran tip, govori polako, naširoko. Mislim u sebi: „Đuka, daj, skraćuj, završavaj, ne mogu da dočekam da javim u Beograd dobre vesti“, nekoliko puta je na ovaj način evocirao uspomene sa poslovnog sastanka u Španiji sportski direktor Ivica Iliev.

Posle razgovora sa Milošem Vazurom, kad su utanačeni finansijski detalji saradnje, prešlo se na pravljenje strategije u kojoj je uspeh u Evropi postavljen kao prioritet. Plasman u grupnu fazu UEFA takmičenja i što duži opstanak crno-beli su označili važnijim od trofeja u Srbiji, možda i svesni da se onakva sezona ne ponavlja. Bar ne često. Đukić je prihvatio, ali je trebalo i ekipi da prihvati njegove ideje, stav, pa čak i smirenost, nesvojstvenu balkanskom mentalitetu. Kad god bi Partizan kiksao u prvenstvu, a bilo je toga o-ho-ho – trener bi govorio:
„Ništa se strašno nije desilo“ ili „Ništa nama ne bi pomogao ni Solomon, ni Suma, ni Antonov...“

OŽEGOVIĆEVA TRKA SA VREMENOM I PONIŠTEN UGOVOR

Tim stavom počeo je da ubeđuje ljude oko sebe da situaciju drži pod kontrolom. I da mu svlačionica veruje.  Štaviše, Đukićev povratak u Srbiju je znatno olakšao pregovaračke pozicije članovima uprave sa potencijalnim pojačanjima. Jedna je stvar ako Zoran Tošić odbije 2.000.000 dolara godišnje plate u Saudijskoj Arabiji ili malo manje unosne ponude Galatasaraja i Trabzona, a sasvim druga ukoliko se u Partizan vrati zbog čoveka koji ga je što u mladoj reprezentaciji, što u prvom mandatu, lansirao u fudbalski svet.

Tošićev potpis odjeknuo je poput bombe i pokazatelj je kako ljudi u Partizanu funkcionišu pritisnuti uza zid. Na odlazak Marka Nikolića odgovorili su Miroslavom Đukićem, na kuknjavu egocentričnog Leonarda konačnim angažovanje Sejdube Sume (iako ovaj još nije opravdao status pojačanja), na kikseve Filipa Kljajića angažmanom Vladimira Stojkovića, Bambi je odmah projektovan u lidera tima umesto Sume i još je trebalo pronaći zamenu za Uroša Đurđevića. Tad je – kao i u velikom broju prethodnih slučajeva – na scenu stupio sportski direktor Ivica Iliev aktivnom učinivši želju s početka leta. Ognjena Ožegovića.

Bukvalno u „sekund do 12“.
„Dobro se sećam, bio je 30. avgust, pretposlednji dan prelaznog roka. Taman sam završio pakovanje kofera, imao sam rezervisane avionske karte Moskvu, poletanje u 19.00. Trebalo je da potpišem za jedan ruski klub. U podne su zvali ljudi iz Partizana. Obavestio sam oca. Pošto je Grobar oduvek, stao je pred mene i rekao: „Sine, odbićemo Ruse. Ideš u Partizan. Ovu priliku ne smeš da propustiš“. Tek onda nastaju peripetije, sa Rusima sam imao potpisan predugovor, morao je da reaguje sportski direktor Čukaričkog Vladimir Matijašević, baš se iscimao tog dana, slanjem zahteva da se ponište papiri i na kraju uspeo. Jedan od najzbudljivijih, ali i najsrećnijih dana u mom životu“, vratio je film na kraj leta Ognjen Ožegović.

GARANTUJEM VAM, POBEDIĆEMO

Dočekan je „na nož“. Isto kao i Danilo Pantić dva meseca ranije. Grobari nisu imali poverenja. Sportski direktor Ivica Iliev jeste. Na kraju je ispalo da su dvojica fudbalera od kojih se to možda i najmanje očekivalo završila tipičnu „đukićevsku“ akciju protiv Jang Bojsa i prokrčili Partizanu put do Lige Evrope. Na meču pred koji je baš šef struke potvrdio dve stavke. Prva: da kod njega nema privilegovanih.
„Pazite, svi me pitaju za Sumu. Neće igrati Suma. Moram da nagradim ovo dete Pantića, iskrvario je u Ivanjici. On počinje protiv Jang Bojsa“, govorio je saradnicima u stručnom štabu.

Druga: ono njegovo „iz mirnoće“ nije prazna priča.
„Momci, da vam kažem, i sutra će svanuti, radiće i pošte i prodavnice i škole i bolnice. I Partizan će postojati. Znači, nije ovo meč „biti ili ne biti“. Ali, vi možete da budete veliki. Znate kako? Ako se budete držali zajedno. Neću da igrate za sebe, nego da svi igrate za Partizan. Ako takvi budete – pobedićemo. Ja vam garantujem“, reči su Miroslava Đukića sa završnog sastanka pred odlučujući meč u Ligi Evrope, bez za tu prililiku suspendovanog Bambija Tošića.

Ko ume da čita shvatiće daje to isto tražio i Marko Nikolić one večeri u jednom beogradskom restoranu. Zato je Partizan uspeo.

Dvaput!

UEFA: NEMA EVROPE! A PARTIZAN KAŽE: BIĆE, BIĆE...

Partizan je sad u Evropi, a malo je nedostajalo da je ne vidi. Početkom 2017. umesto novogodišnje čestitke, iz Niona u Humsku je stigla vest kako je UEFA izbacila crno-bele iz takmičenja uslovno na naredne tri godine zbog duga od nekoliko stotina hiljada evra. Igrači preplašeni, planirana pojačanja u magli, budućnost neizvesna, ali u klubu - mir.
„Ništa ne brinite, igraćemo Evropu na leto. Sigurno“, samouvereno je tih dana govorio predsednik Milorad Vučelić, kad je malo ko verovao da je taj scenario moguć.

Ispostaviće se da je lavovski deo posla, da u prepisci sa UEFA dokaže nevinost, odradio je profesor dr Vladimir Vuletić. U početku ismevan zbog najave da priprema neoborive dokaze na 700 sitno kucanih strana A4 formata, potpredsednik crno-belih je u saradnji sa Zoranom Lakovićem, našim čovekom u UEFA i advokatom Zoranom Damjanovićem promenio početni stav Evropske kuće fudbala i odneo pobedu koja je kasnije omogućila izlazak i uspeh na međunarodnoj sceni.

ZAŠTO JE PRODAT LEONARDO?

Osim rezultatskog, 2017. u Partizanu će se pamtiti i po poslovnim uspesima i prodajama igrača u vrednosti većoj od 10.000.000 evra. Nikola Milenković je posle samo godinu i po u prvom timu otišao u Fjorentinu (5.100.000 evra), dok je status druge najskuplje prodaje pripao Leonardu da Silvi Sozi. Iako je bilo reči da Brazilac mora da ostane do kraja kvalifikacija, zbog njegovog detinjastog ponašanja realizacija takvog plana bila je neizvodljiva.

Koliko je bio neodlučan, Leo je pokazao po povratku sa priprema u Sloveniji, kad je bukvalno na dnevnoj bazi menjao planove u razgovorima sa Milošem Vazurom. Jedan takav rolerkoster odigrao se za manje od 24 sata između mečeva sa Budućnosti i Olimpijakosom.

Čelnici Partizana su u jednom trenutku pristali na sve njegove uslove, čak i za povećanjem plate, dogovorili produžetak ugovora i kad je sutradan Leonardo došao u klub na zakazan produžetak saradnje, počeo je da objašanjava kako mu se, ipak, ide u Saudijsku Arabiju.

Ako se zna da nije redovno trenirao i da ga je Đukić „hladio“ na pojedinim susretima, bilo je jasno da je prodaja najbolji izlaz iz zamršene situacije. Pogotovo za 4.000.000 evra, što je čist dobitak koji je omogućio crno-belima da „zatvore finansijsku konstrukciju“ do kraja godine.

(FOTO: Star sport, MN Press)