Kad se začuje truba sa juga: Kako je Radnik zapalio Surdulicu

Najkraći staž u Superligi, najmlađe rukovodstvo, najmlađi trener. Predsednik Stanislav Tončev rođen je 1989. godine, sportski direktor Darko Gašić 1985, trener Miloš Veselinović 1979. I Radnik u gornjem domu. Istina, nije konkurencija u Superligi na nivou ozbiljnih evropskih šampionata, ali nije ni da u Radniku imaju budžet koji im dozvoljava da se šire preko granica mogućnosti. Štaviše, predsednik Stanislav Tončev u intervjuu za MOZZART Sport govori kako sve izgleda u klubu sa najmanjim budžetom u ligi.

Manjim i od 500.000 evra. Paradoksalno, međutim, Sindikat nezavisnih fudbalera nedavno je pohvalio Radnik kao jedan od samo par klubova u Srbiji sa kojim nije imao procese oko neisplaćenih zarada igračima.
“Jeste, to je tačno, mada nažalost ni mi ne možemo da garantujemo da ćemo uvek moći tako. Uvek se o tome govori i na Zajednici Superlige, svi klubovi žive na rubu egzistencije. Jedino što nas razlikuje je što se stalno ponašamo domaćinski, uštinemo gde god možemo, pružamo se koliko smo dugački. Evo i zimus smo imali potrebu za dvojicom ili trojicom pojačanja, mogli smo da ih lažemo, pa da ih ne isplatimo, ali bolje 18 zadovoljnih nego 24 nezadovoljnih“, kaže Tončev za MOZZART Sport.

Ali hajde da bar na trenutak govorimo o lepšim temama. Njih je na pretek kad je Radnik u pitanju. Debitantska sezona u eliti i odmah mesto u plej-ofu. Osnovanom da bi trka za titulu i mestima u Evropu bila zanimljivija, a igrom slučaja taj plej-of je postao i nešto čime mogu da se podiče oni sa nešto manjim ambicijama. Radniku je pred početak sezone opstanak bio jedini cilj.

A kako je sve počelo...
“Prvo je bilo mnogo skeptika. Te nećemo uspeti da sredimo tribine sa 3.000 mesta, te ’oboriće’ nas reflektori, svi su pričali da ćemo da prodamo mesto u Superligi. Ali to je i do tog lošeg imidža koji srpski fudbal ima već godinama. Tako i sad posle preokreta u Humskoj kažu da smo ih pustili. Pa znaš ti šta bi nama značilo da pobedimo Partizan u Humskoj? Na poluvremenu da mi je dao neko 100.000 evra na ruke ne bi ga ni pogledao. Ej, Radnik da pobedi Partizan u Humskoj?! Pa to nema cenu“, uzbuđeno govori Tončev, dok mu se u glasu oseća istinska želja da u skorije vreme skine skalp nekom od beogradskih večitih rivala.

Ali da ne skačemo sa teme na temu, no da se vratimo početak i najmlađe rukovodstvo u eliti.
“Nisam tu samo ja. Sportski direktor Darko Gašić je 1985. godište, Miloš Veselinović 1979, tu su i generalni direktor Miodrag Đorđević i generalni sekretar Života Jović. Školovani, mladi momci, nikad nisu imali dodir sa fudbalom, jer nisam želeo nekog ko ima iskustva iz neke lokalne lige, a opet je stigao tamo da pokupi neke fore. Želeo sam ljude kojima kogu da verujem, sa kojima mogu u rat, jer znaš kako je - u fudbalu imaš prostor za mnoge mahinacije i nisam smeo sebi da dozvolim da se stalno osvrćem za nekim.  Ovako kad niko ništa ne zna - idemo svi zajedno od nule. Znate kako kažu - novi dirigent, novi orkestar. I imali smo probleme, kasnio nam je i kombi na utakmice, ali preležali smo te dečje bolesti i sad zajedno rastemo, a mnogo smo rizikovali“.

Rizikovali su u Surdulici i kada su doveli trenera Veselinovića. Posle devet kola bili su poslednji na tabeli sa svega šest bodova. U narednih 20 osvojili su 32 boda. Da su u startu tako krenuli borili bi se i za Evropu.
“Da, do skoro smo bili, ako računamo taj period od devetog kola pa na ovamo, drugi na tabeli, odmah iza Zvezde“, sa osmehom na licu vadi Tončev zanimljiv statistički podatak iz džepa, mada su poslednje serije Partizana i Čukaričkog poništile taj parametar.
“Svaki tim bi doveo nekog iskusnijeg trenera da vadi kestenje iz vatre, a mi smo se opredelili za fudbalsku priču. I sa dolaskom Veselinovića smo se preporodili. Snimili smo ga još prošle godine kad smo jurili plasman u Superligu. Sve smo dobijali, samo nas je Inđija nadigrala. Ništa se nismo pitali kod njih, a imali su slabiji tim od našeg. Jesmo se malo brinuli da mu nije još rano, ali Miloš znanjem stvara autoritet u timu. I tačno zna šta hoće. Evo Ćulum, Krstić, ne uklapaju se u sistem i idu, a odlični su igrači. Ali Veselinović zna šta mu treba i mi smo tu da pomognemo. I siguran sam da će napraviti veliku karijeru“.

Trener talentovan, ekipa ubitačno brza, ali tek je atmosfera ono što daje Radniku tu autentinčnost i privlači simpatije sa svih strana. Nažalost, retko ljubitelji fudbala u Srbiji mogu da to vide na TV ekranima, pa je okršaj sa Partizanom i one lude scene iz Humske bio idealna prilika da se oseti taj miris juga.
“U Surdulici bar 80 odsto grada obožava Radnik i pratili su ga ljudi i dok je igrao u četvrtoj ligi. Ako uporediš broj stanovnika i ljudi na stadionu možda smo i najgledaniji u ligi. A kad dođu Zvezda i Partizan? Pa to je opšte ludilo. Grad potpuno blokiran, kafane pune, čitav jug u histeriji, dolaze nam ljudi iz Bugarske i Makedonije. Da imamo stadion i sa 8.000 mesta lako bismo ga raspordali. Ali i ovih sada 3.500 sasvim je dovoljno da pokrpi naše potrebe. Mala je ovo sredina. Nemaš baš mnogo izbora ako tražiš neku razonodu. I onda svi žive za tu drugu nedelju, da dođe utakmica, da se okupe, pogledaju dobar fudbal“.

A Beograd i trubači u Humskoj?
“A-ha-ha. To su oni sami skrojili. Evo sad protiv Jagodine ih je bilo na sve četiri tribine, pa se ’dobacuju’, ma to je haos. I sami dođu trubači, ne zovemo ih mi. Ovo u Beogradu je bila druga stvar. Znate i sami kako je u provinciji, ljudi vide Beograd maltene samo kad su bolesni. A protiv Partizana i staro i mlado, od 20 do 60 godina, muško, žensko. Mislim da su i naši domaćini bili oduševljeni, kažu mi ljudi da je, ako izuzmemo onaj meč sa Steauom, ovo bila najbolja atmosfera. Nisu mogli da veruju šta se dešava. U čudu gledaju. Šteta samo što mi nismo nokautirali Partizan, a mogli smo. Imali šanse na 2:0, pa na 2:2“, priseća se Tončev.

Odmah posle te utakmice gradonačelnik Surdulice i Stanislavov otac Novica Tončev najavio je i napad na evropsku scenu. Tončev junior se, ipak, ne zaleće.
“Moj otac i inače važi za mnogo. možda i previše ambicioznog čoveka, ali uvek su se njegove najave ostavarivale. On je u Srpskoj ligi pričao da ćemo da stignemo do elite, a svi se smejali. Ali ja razmišljam fudbalski. U ovom trenutku je i ovo prevelik uspeh za nas. Evropa nije realna. Nemamo kapacitet da se to izdrži. Kroz koju godinu sve je moguće“.

Šta to treba da se sredi za tih nekoliko godina?
“Pre svega da se klub finansijski totalno stabilizuje, da može da živi sam od sebe, a nadam se da će za godinu ili godinu i po dana to i moći. Evo sada iz jakog timskog duha iskočili su Samjuel Ovusu i Miloš Stanković, mnogi pokazuju veliko interesovanje i na leto ćemo vagati ponude. Razmišljamo i da pravimo mini hotel za igrače, da uštedimo tako što im nećemo plaćati smeštaj, da ulažemo u školu fudbala koja sad ne stoji dobro, ali tu će se rezultati videti tek za tri ili četiri godine. Bilo kako, nije ovo priča kratkog daha i Surdulica sve više liči na pravu fudbalsku sredinu“, zaključio je Stanislav Tončev.

A dok se finansije ne srede: Nek se truba ori surduličkom tribinom!

Pratite MOZZART Sport i na našoj novoj Fejsbuk stranici

(FOTO: Star Sport, privatna arhiva Stanislava Tončeva)