Jednoga dana žaliće mnogi što ih više nema

Špancima, toj najmoćnijoj sportskoj sili trećeg milenijuma (Rafa Nadal, Fernando Alonso, košarkaši i jednako vredni, ako ne i vredniji fudbaleri), nije potreban Zlatni globus da bi ostali prvaci sveta. Njima je nezvanična potvrda da najbolje teraju loptu na planeti stigla malo posle onog, za njih apokalipstičnog, poraza od Čilea. Ceo svet im se uneo u lice, smeje se, vrišti iz dubine duše: "Mrtvi ste"!

Taj prema fudbalu i sportu generalno zlokobni usklik se poput zaraze u sredu veče raširio društvenim mrežama i preneo na internet i štamapana izdanja skoro svih medija, predstavljajući odraz kolektivnog stanja čovečanstva. Za nepoštovaoce Crvene furije predstavlja olakšanje ravno saznaju da na bojnom polju više nema fudbalskog čudovišta,  ali zato za Del Boskea i njegov, ovoga puta poraženi tim savršenu potvrdu da su moćni. Ili su bili moćni. Iz prostog razloga što samo onom ko je uočljivo bolji od vas priželjkujete da skonča u sanduku, da bude zatrpan i pokopan.

To što sad svi slave pad fudbalske monarhije – a on se, gle podudarnosti, desio istog dana kad je pravi španski kralj Huan Karlos abdicirao sa prestola – pre ostavlja utisak da se ova planeta kreće stranputicom kad bukvlano želi da sahrani neke od svojih najboljih fudbalskih sinova. Jeste Čile nadigrao Španiju, jeste Del Boske pogrešio što je Brazilca koji nema dve čestite utakmice za reprezentaciju gurao među startere pored živog Toresa (setite se samo koliko mu je El Ninjo doneo radosti),  jesu i Inijesta i Ćavi prešli zenit, međutim... Ljudi, dajte bar malo poštovanja prema istim onim igračima koji su nas sve uveseljavali skoro celu deceniju.

Da se ne lažemo, bilo kojoj fudbalskoj naciji da ste privrženi, ove dugogodišnje vladare sveta ste morali da cenite. Voli svako od nas iskonski ostrvski fudbal oličen centaršutom i trzajem glavom, ponekad i sa ivice kaznenog prostora, sviđa nam se i "arbajt, arbajt" Nemaca, ludački tempo od prvog do 96. minuta, slavimo i slavićemo italijanski "katanaćo" ili gospodske poteze kakve skoro 20 godina izvodi Andrea Pirlo, divimo se razigranim Brazilcima (kakvi god da su sad), ali niko nikad nije bio toliko savršen i nedodirljiv kao Španci od 2008. do danas. Fiesta u izvornom obliku!

Sad, odjedanput ta zabava, kao, ne valja. Našli se pametnjakovići da kažu kako je tiki-taka dosadila, da je mučna za gledanje, da više nije svrsishodna, da je pročitana i da joj došao kraj. Sve i da su u pravu, hajde da ne budemo licemeri, priznajmo prvo sebi da je taj koncept fudbalske lepote, ako ništa drugo, toliko prijemčiv ljudskom oku i da se svako od nas, u situaciji "jedan na jedan" sa TV prijeminkom oduševljavao kako Španci razvijaju napad i daju golove.

Čista umetnost!

Upravo je u tome akumuliran gnev ostalih reprezentacija širom planete. Ljudi nisu "videli" loptu šest godina, čak i ono malo vremena što bi je imali nisu znali kud sa njom i otuda su proistekle frustracije i želja da se sila iz druge dimenzije - uništi.

Uspelo im je. Svaka čast Čileancima, pre njih i Holanđanima, samo čak da ova generacija Španije izgubi i od Australije ne sme da bude predmet sprdnje u svetu, kamoli u rođenoj zemlji. Ako ništa drugo, zaslužili su Kasiljas, Ramos, Inijesta i ostali čudotvorci malo više obzira. Vratiće se sutra u klubove, opet će sa Realom i Barsom osvajati trofeje i pričaće se o njima kao velikanima, a onda će mnoge biti stid što su ih u noći njihovog najvećeg poraza nazivali "ciganima", "provokatorima", "folirantima", "impotentnima"...

 Ne, gospodo, oni su i dalje, makar do 13. jula, šampioni planete!

Uz to, igrali su fudbal budućnosti. Učinili su nas privilegovanim da posmatramo kako rođena u eri počivšeg Luisa Aragonesa, a zatim milovana Del Boskeovom rukom raste, penje se na vrh i na njemu vlada jedna od najboljih generacija u istoriji ove igre. Da, igre! Naposletku, ovo je samo sport i niko ne može večno da bude prvi.

Zato, kad sve ovo bude juče, kad slike iz Brazila izbelede, jednog dana, možda baš 2034, na primer u finalu Mundijalu u Madridu, posedaju u ložu stadiona Santjago Bernabeu, jedan do drugog Serhio Ramos, Karles Pujol, Đerar Pike, Ćabi Alonso, Serhio Buskets, Ćavi Ernandez, Andres Inijesta, Pedro Rodrigez, David Vilja, Fernando Tores... I dok se na terenu neki od njihovih naslednika spremaju da ponovo pokore svet, sa prvog sedišta pogleda ih kapiten Iker Kasiljas i namigne:
"Kakav smo tim bili".

(FOTO: Action Images)