Ivanjičko mešano... Milina! (VIDEO)

Nije to sredina u kojoj biste očekivali da nabasate na toliko tamnoputih igrača. I zbog toga što je talas afričkih imigranata tražeći bolji život nekako zaobišao Srbiju, ali i zato što Ivanjica više nije opština u kojoj, kao što je bio slučaj pre par decenija, maltene nije bilo nezaposlenih. Gradić podno Golije poslednjih godina prinuđen je da se bori za svaki dinar kao i većina drugih u Srbiji. I baš tu, u mnoštvu malinara i radnika zaposlenih u industriji nameštaja, već deceniju i kusur svoje prve fudbalske korake na evropskom tlu prave i mnogi Afrikanci.

Na stadionu Kraj Moravice evropsku odiseju počeli su Obiora Odita, Majk Tamvanjera, Naemeka Ađuru, Ifeani Onjilo, od skoro prvotimac Crvene zvezde... Sada su tu neki novi klinci: Ibrahim Valiđo, Onjilov mlađi brat Henri i još anonimni Tambura sa Malija (ne mešati sa reprezentativcem iz Randersa).

I niko se ne buni zbog života u gradu koji često jedva uspeva da okupi berače malina.
"Već devet meseci sam ovde i nisam imamo nikakav problem. Čak mi se i dopada što je sredina mirna, jer mi je ovo prvo iskustvo van zemlje pa mogu da se koncetrišem na fudbal", komentariše 24-godišnji Kamerunac Valiđo, jedini od pomenute trojice koji se već ustalio u prvih 11 Javora.

Druga dvojica strpljivo čekaju. Uostalom, strpljenje i jeste razlika između Javora i većine drugih srpskih klubova, koji očekuju momentale rezultate. Ivanjičani dovode mlade igrače, svesni da najveći talenti sa afričkog tla neće doći u Srbiju, sačekaju ih koliko treba i gotovo po pravilu naplate takvu politiku.
"Znate kako, ima u Africi mnogo igrača koji bi mogli da pomognu srpskim klubovima, ali neko može da igra odmah, a nekome treba vreme da se privikne na novi kontinent. Recimo, meni je na početku hrana bila veliki problem, jer je ovde mnogo jaka. Moj sistem nije navikao na tako nešto. Takođe, mnogo je velika razlika u strogo fudbalskom smislu. U Africi se mnogo više polaže na fiziku, ovde se pažnja posvećuje pre svega tehnici i taktici, igrači su mnogo iskusniji, igra se brže", sumira prve utiske Henri Onjilo, četiri godine mlađi igrač od Valiđa.

Da li to znači i da srpski navijači imaju pravo kada zanovetaju zbog loše spreme igrača u Superligi?
"Kao što smo rekli - ovde su najbitnija tehnika i taktika. I tačno je da fizička sprema igrača u Srbiji ne može da se poredi sa onom u Africi. Ali, to ne znači da srpski igrači nisu dobro pripremljeni. Samo, oni koji jesu – igraju u najvećim evropskim klubovima. Niko ne može da kaže da Branislav Ivanović nije spreman", objašnjava Valiđo.

Međutim, nijedan od trojice Afrikanaca u Javoru nema dilemu kada smo ih pitali da li mogu da zamisle nekog srpskog igrača na Crnom kontinentu? Glasan osmeh i jednoglasan odgovor – nema šanse!
"Ili bar veoma, veoma teško. Specifični su to uslovi. Prvo, tamo niko ne bi trpeo ni najmanju glupost belog igrača. Mislim da bi mu se život pretvorio u pakao", smeje se Nigerijac Onjilo, ali i priznaje da bi i belci u Africi imali veoma slične probleme na kakve nailaze crni igrači u Evropi.

To je, ipak, neka druga priča. Ovde govorimo o sasvim drugoj temi. O izazovima koje Afrikanci u potrazi za unosnim fudbalskim ugovorima moraju da prebrode u Evropi. Javorov trio ima pregršt primera na koje može da se ugleda... Valiđo i pomoć prijatelja.
"Redovno se čujem sa Erikom Đemba-Đembom, koji mi mnogo pomaže. Sjajan je momak. Zbog njega i navijam za Partizan", otkriva Valiđo, a interesantno da za crno-bele navija i Anri Onjilo, iako mu stariji brat igra u Crvenoj zvezdi?
"Šta da mu radim? Za Partizan sam čuo još kada je Odita igrao tamo, posle i Emeghara. Već tada sam zapamtio i zavoleo Partizan", sa osmehom na licu priča Anri.

Dakle, uloga rezerviste brata mu u Ljutice Bogdana nema nikakve veze s Henrijevim navijačkim opredeljenjem?
"Ne, ne. Iako sam uveren da Ifeani ima kvalitet za Zvezdu. Neverovatno je brz, u sprintu retko ko može da mu parira, jak je kao bik, ima sjajan šut. A zašto ne igra? Ne bih o tome, jer nisam u Zvezdi. Možda mu treba vreme da se navikne. Pa ovde ih je ubio”.

Da ne bude da su svi crnci u Ivanjici naklonjeni Partizanu postarao se najmlađi Tambura, kojem je engleski slabija strana, pa smo od njega uspeli da iskopamo samo da mu je omiljeni klub, kao i Onjilu, Real, igrači Kristijano Ronaldo i zemljak Sejdu Keita (Henri voli i Inijestu, Ćavija, Nvankva Kanua, Odemvingija, Valiđo - Samjuela Eta i "najboljeg od svih" Tijaga Silvu)... Ali i da u Maliju – svi znaju za Crvenu zvezdu.
"Ma da. Svi, baš svi znaju šta je Crvena zvezda. Još od 1991. Lično, ne sećam se nijednog igrača iz te generacije, ali znam, kao i svi u Maliju, da je Zvezda bila najbolji tim na svetu. Veliko je to ime u mojoj zemlji".

Međutim, kada dođu na noge Javoru – nema popusta ni prema Zvezdi ni prema Partizanu. Crveno-beli su iz Ivanjice ispraćeni sa četiri komada u mreži, crno-beli su morali da se zadovolje bodom u Humskoj.

Kapiten i uz Ivana Josovića i mladog reprezentativnog golmana Đorđa Lazovića jedan od svega trojice Ivanjičana koji igraju za Javor Milovan Milović pojašnjava zašto je tim Bogića Bogićevića uvek najbolji protiv velikih, dok bodove prosipa protiv uslovno rečeno malih klubova.
"Prvo, ako uporediš tim koji je igrao u prvom kolu protiv Zvezde, a potom posle protiv Partizana – vidiš da je sedam drugih igrača u startnoj postavi. Mnogo je novih lica i još tražimo idealnih 11. Mislim da smo na pravom putu, samo rezultati ne prate igru. A sasvim je normalno da protiv beogradskih večitih rivala imaš najveći motiv. Pa ja se još sećam 2002. godine i prve Javorove pobede protiv Zvezde. Partizan je jedini tim koji još nismo savladali. Nadao sam se da će sada pasti i oni, imali smo šanse, ali ćemo morati da sačekamo proleće”, optimista je štoper Javora, koji je sa prekidima već punih 14 godina neraskidivo vezan sa klubom u kojem se i afirmisao.

Uostalom, Milovićeva kuća je odmah iza gola na stadionu Kraj Moravice, pa njegova porodica utakmice može da gleda sa terase.
"Srastao sam s ovim grbom. Mislim da sam imao osam godina kada sam prvi put zakoračio na ovaj teren. Samo mi je žao što nema više nas iz Ivanjice. Kada sam ja počinjao bilo nas je 12 ili 13. Velika je to šteta za klub".

Dok se ljubav Ivanjičana prema Javoru ponovo ne rasplamsa klubu ne preostaje ništa drugo no da nastavi sa politikom oslanjanja na Afrikance. Ovi koji su u Javoru zaista odudaraju od imidža kakav često prati crne igrače u Evropi. Ne luduju, kako sami kažu ne jure devojke, slobodno vreme uglavnom provode uz Fejsbuk, eventualno na kafi, slušaju afričku muziku, mada Onjilo ima i par srpskih pesama u telefonu.

Omiljenu ne, ali nije imao problem da na našu molbu na srpskom zapeva stihove koji su i nas baš iznenadili.
“Jedan, dva tri, moja draga i ja, i gajba puna piva, sunčan dan, ma sve nam je milina...”

Pišu: Dejan Stanković i Aleksandar Gligorić; 
Foto: Bane Starčević.