Ivan Ergić: Nije bilo viteški kada se sva sila ovog sveta okomila na jednu malu zemlju
Vreme čitanja: 4min | sre. 29.05.13. | 18:59
Bivši reprezentativac o NATO bombardovanju zbog kojeg je izabrao Srbiju, a ne Australiju, nespretnom Mihajloviću, mangupu Šekularcu, menadžerima...
Najveći filozof među fudbalerima i najbolji fudbaler među filozofima. Tako je Ivan Ergić predstavljen u novom broju Nedeljnika u kojem je bivši as Bazela, Juventusa i Burse govorio o modernom fudbalu, navijačima... Ali i selektoru Siniši Mihajloviću, odnosno njegovim odstranjivanjem Nemanje Matića i Adema Ljajića iz reprezentacije.
"Mišljenja sam da unutar reprezentacije i saveza nikad neće biti dobra atmosfera i da će odnosi uvek biti takvi kakvi su, jer problem je u strukutrama i sistemu, a ne u pojedinim ljudima. S druge strane, ta vrsta birokratskog patriotizma, odnosno patritoizma ukazom "odozgo", bila bi smešna da nije već postojala u nekim društvenim uređenjima. Po meni, Ljajić samom činjenicom što igra za Srbiju pokazuje poštovanje prema zemlji u kojoj je rođen, dok je Mihajlović morao biti svestan potencijalne politizacije tog pitanja, s obzirom na to da se radi o igraču koji pripada jednoj manjinskoj zajednici u Srbiji. A što se tiče Mihajlovića, koji sam kaže da ne bi pozvao "Mihajlovića igrača", i njegovog odnosa prema medijima, kolegama, igračima, očigledno je da je više nego nespretan", rekao je Ergić u opširnom intervjuu za Nedeljnik.
Ima još stvari u srpskom, ali ne samo srpskom fudbalu koje smetaju Ergiću. Recimo, uticaj menadžera i kriminalaca na igrače.
"Ne bih stavljao sve u isti koš, jer sam upoznao i normalne ljude u fudbalu. Međutim, ono što je drugačije na ovim našim prostorima jeste da dosta sportista koji žele da budu "baje" sami traže bliskost s kriminalnim miljeom, jer nije dovoljno imati samo novac i popularnost nego, da budem banalan, moraš biti u stanju i da lupaš šamare po splavovima i klubovima. Što je najpogubnije, primetio sam da kod nas postoji ta opšta težnja kod ljudi da poznaju nekog "jakog", odnosno da imaju "leđa", i dolazi do jedne vrste mafijizacije mladih, koji nisu kriminalci, ali često preuzimaju njihov način ponašanja, rečnik, način života... Kad pričamo usko o fudbalu, ta vrsta mangupštine nije nov fenomen, nastao devedesetih ili sa Sašom Ćurčićem, to je počelo sa Šekularcem, brisanjem cipela novčanicama, ili hvaljenjem kako je prolazio kroz crvena svetla", bez dlake na jeziku će Ergić.
Izabrane vesti
Upravo je ogroman novac u fudbalu iz korena promenio stvari, pa je sada gotovo nemoguće da timovi poput Crvene zvezde ili Steaue postanu prvaci Evrope. Jesu li pare uništile dušu fudbalu?
"To je samo odraz vremena u kojem živimo, posledica totalitarnog kapitalizma... Kao što ne postoji slobodno tržište u ekonomskoj realnosti, tako ne postoji ni tržište u vrhunskom fudbalu, već monopol određenih klubova koji funkcionišu kontra tržišne logike. Drugim rečima, ne samo da mnogi klubovi posluju daleko iznad svojih mogućnosti, pre svega stvarajući ogromne dugove, nego postoje ruski tajkuni, arapski šeici, američki biznismeni, koji imaju novca "za bacanje" i koji su poremetili tržište tako što uništavaju konkurenciju i manje klubove".
Izdvojili smo i Ergićev odgovor na pitanje šta za njega znači patriotizam, s obzirom da je mogao da igra i za Australiju, ali je izabrao Srbiju.
"Ja sam odrastao pre svega u jugoslovenskom duhu, tako da nisam "po difoltu" bio predodređen da igram za Srbiju, ili je s druge strane bilo prirodnije da igram za Australiju koja me je prihvatila i dala mi sve te sportske stipendije. Međutim, u meni se nešto desilo kad se NATO, ili bolje rečeno sva sila ovog sveta, okomila na jednu malu zemlju kao što je Srbija, smatrajući jednostavno da to u najmanju ruku nije viteški. To se upravo dešavalo u tom kritičnom periodu kad sam morao da se odlučim čiji ću dres da obučem. Možda bih mogao da parafraziram Handkea, koji mi nije simpatičan povodom mnogih stvari ali mi je jako blizak po stavu da je Srbija ono najbolje što je ostalo od Jugoslavije, u smislu otpora, antiimperijalizma i slobodarske svesti. To je ono zbog čega su inače i iskreni intelektualci na Zapadu i voleli Jugoslaviju. Ja volim Srbiju zbog Kosovskog boja, Gavrila Principa, Kajmakčalana i 27. marta, koji su slobodarski i antiimperijalistički događaji par-ekselans, a ne onakvi kakvim ih vide ti profesionalni nacionalisti koji iz njih crpe svoj šovinizam i mržnju, ili pak takozvana "Druga Srbija", koja u njima vidi izvor velikosrpskog nacionalizma. Odabrao sam i volim Srbiju iz istih razloga zbog kojih su je voleli jedan Krleža ili Ujević, ili zbog čega su je zavoleli Andrić ili Selimović koji su odabrali da budu Srbi i deo srpske kulture. Danas je vrlo malo ostalo od toga, i san mi je da se Srbija ponovo vrati na taj put".
Kompletan intervju pročitajte u Nedeljniku koji izlazi u četvrtak, 30. maja.
(FOTO: Star Sport, Peđa Milosavljević)