Sasuolo je rundik kvalitetnih fudbalera iz kojeg su polako počeli da izlaze vredni dijamanti, a kojih će, s obzirom na način na koji klub iz Modene posluje, u narednim godinama biti sve više. Jedan od njih je i Gregoar Defrel, koji je već zaludeo italijanske velikane i oko kojeg su licitiranja već počela.

Ipak, Sasuolov ofanzivac nije neko ko je široj javnosti ineresantan samo zbog načina na koji dominira sa loptom, već i zbog teškog života koji je prošao da bi stigao fudbalskih visina. Iz najranije mladosti nosi nadimak Bandit, a o kojem je pričao u velikom intervjuu za Republiku.
"Nadimak Bandit je "izum" mojih prijatelja iz Pariza, sa kojima sam se često, kao i sa svojom braćom, igrao Divljeg zapada. Tada sam bio kritikovan kao neko ko nije dobar primer za ostalu decu, ali to je bila samo moja dečija igra, ništa više", rekao je Defrel.

Broj 92 koji nosi an dresu odvodi ga u deo Pariza u kojem je odrastao.
"Rođen sam u Medonu, zapadno od Pariza, a to je bio broj stana u kojem sam živeo. Moja majka Kler je radila u staračkom domu, a otac Alain je bio bolničar. Zajedno su odlučili da se dosele u Pariz, u multietničko naselje, gde su pretežno bile muslimanske porodice. Ja sam hrišćanin, moja porodica je uvek išla na misu. Odrastao među decom različitih religja bez iakvih međuljudskih problema. Moje detinjstvo je bilo vedro, neki od mojih prijatelja iz detinjstva su završili u zatvoru, ja sam sam srećan i voleo bih da budem primer za decu u mom delu grada", rekao je Defrel.

Fudbal je tek zanimljiva priča.
"Naučio sa da igram fudbal na ulici u Šatijonu, po pesku, dva minuta od kuće. Kasnije sam imao dva treninga nedeljno i utakmice. Moj prijatelj Dukara, koji je igrao u Italiji, pa otišao u Lids, povezao me je sa agentom. U pitanju je Malik Ba, koji više nije među živima, on je bio moj prvi zastupnik. Zajedno sa još petoricom igrača predložio nam je probu u Italiji, ali nisam želeo da idem tamo. Kada sam uzeo torbu rekao sam ocu da se vraćam za nekoliko dana, bio sam uveren da će biti tako".

Ipak, Italija se pokazala kao obećana zemlja, iako je samo početak bio neverovatno težak.
"U Monci nisam prošao, u Parmi sam bio na probi, ali sam tada imao 85 kilograma. Odigrao sam jednu utakmicu i posle se našao na pozajmici. Bio sam švorc, ali me je onda primetio šef omladinskog pogona Sasuola Fračesko Palmieri. On me je video na nekoliko utakmica i pitao me je da ostanem. Naravno, u međuvremenu me je stavio na dijetu, drugovi su mi dali opremu, a ja nisam ni reč znao italijanskog. Nisam imao kompjuter, prve godine sam zarađivao 250 evra mesečno, uz smeštaj i hranu, a kasnije 800. U trenutku dok sam bio na pozajmici u Fođi jednom nije stigla plata, poželeo sam da odem kući, to nije bilo ono što sam želeo. Ali izdržao sam, došao je Sasuolo i to je bio najbolji izbor koji sam mogao da napravim".

Fudbal je u svakom slučaju bio sudbina koje Defrel nije želeo da se odrekne.
"Da nisam fudbaler, verovatno bih radio sa decom. Nisam pomišljao da ću jednog dana biti profesionalac. Problemi sa kilažom nisu bili moja greška, jer ništa nisam jeo posle treninga, nije bilo nekog ko bi me naučio značajem ishrane. Tadašnji trener Ćezene Pjerpaolo Bizoli me je shvatio. Jednom me je pitao šta volim da jedem, a ja sam odgovorio: ravioli, pileći kari, sosove... Svlačionica je pukla od sveha", dodao je Defrel i otkrio da mu je najteži protivnik na terenu Đorđo Kjelini, a idol David Trezege.

(FOTO: Screen shot)

500