Ispovest Arpada Šterbika: Nekad zaboli, ali onda vidim Marsenića i setim se u kakvo rasulo te baca Srbija

Dok je pravio planove šta da radi tog vikedna, iznenada mu je zazvonio telefon i rečeno mu je da je potreban jer se prvi golman povredio. Iznajmio je automobil u Skoplju, već uveče bio u Zagrebu, a sutra veče na terenu u polufinalu evropskog prvenstva protiv Francuske. Dva dana kasnije je u finalu protiv Švedske osvojio zlato...

Pamtiće se prethodno EP u rukometu po nekim iznenađenjima, nekim sjajanim individualnim rolama, po sudijskim bezobrazlucima, ali najviše po Arpadu Šterbiku koji je u polufinalu protiv Španije stao na gol, odigrao ukupno 37 minuta na šampionatu i bio nesavladiva prepreka za šutere Francuske i Švedske. U 39-oj godini je svetskoj, pridodao i evropski titulu sa Španijom na neverovatan način.

Da bi postao najbolji Arpad Šterbik je pre desetak godina morao da ispuni prvi uslov - da pobegne iz kacerogenog srpskog rukometa koji već godinama vuče za sobom u blato sve pto vredi. Kao što Veselin Vujović reče da „kazna, a ne nagrada“ raditi u srpskom rukometu, tako i Šterbik u jednom od retkih intervjua za srpske medije, Novostima otkriva zašto je pobegao iz srpskog rukometa.

Za one koji rukomet prate kampanjski od prvenstva do prvenstva i jedino tada ih zanima ovaj sport, Šterbik je izdajnik koji je promenio reprezentaciju. Za one koji bolje prate ovaj sport, Šterbik je as koji nije želeo da se bori sa vetrenjačama u srpskom rukometu i pobegao je iz njega poput mnogih pre i posle njega.
„Ljudi pamte ono negativno, kod nas se samo gleda crno. Razlog zbog koga sam rešio da više ne branim za Srbiju i danas je prisutan u našem rukometu. Kada vidim Marsenića i Abutovića po povratku iz reprezentacije u klub, znam da nisam pogrešio. Po dva-tri meseca ne možeš da se oporaviš od pljuvanja, kritika, lošeg sistema, taktika. U emotivnom si rasulu, a za nekoliko dana ideš nekoj Barseloni u goste. Pa te napadaju što u klubu daješ više, a ne gledaju širu sliku. Kakav je sistem u tom klubu, zašto tamo igramo bolje. Umorio sam se od toga, nisam više bio sposoban da dam maksimum i najpoštenije je bilo da se oprostim od reprezentacije. Branio sam od devedesetih, bilo je vreme za mlađe“, kaže Šterbik u intervjuu za Novosti.

Kaže da mu je najteže je bilo zbog saigrača i prijatelja iz bronzane generacije...
„Bolelo me je dugo. Stalno sam osećao da dugujem nešto Srbiji i imao potrebu da pomognem našem rukometu na sve načine“.

Sa tadašnjom Jugoslavijom je dva puta bio treći na svetu, bio je jedana od najjačih karika tima, zaslužio je i sportsku penziju u Srbiji koju bi sada neki da mu oduzmu...
„Na jednom fajnal-foru sretnem Božu Đurkovića i u šali mu dobacim: “Šta je sa mojom penzijom”? Čelnici RSS su sami spominjali da mi to sleduje za bronzane medalje. Setili su se toga kada sam im pomagao u nekim važnim situacijama, znaju oni dobro u kojim. Meni ne treba taj novac, ne znam ni kolika je suma u pitanju, ali znam da sam ga zaslužio više od onih koji nisu odigrali ni minut, a dobiće nagradu. Za razliku od mnogih, ja bih te pare svakako vratio srpskom rukometu. Kolika je ta penzija, 500-600 evra? Mnogo više od tih nesrećnih para sam ja dao mom Jugoviću. I nastaviću da pomažem finansijski“.

Ne kriije da bi voleo da ga ljudi u Srbiji pamte po tim dobrim stvarima koje je uradio za srpski rukomet, ali je isto tako svestan da je u javnosti potpuno iskriveljn stav o ovom sportu
„Nekad me zaboli što će me ljudi pamtiti samo po negativnim stvarima. Ali ljudi ovde misle da smo i dalje u velikoj Jugoslaviji. Sada imamo nekoliko rukometnih reprezentacija sa tog područja, a očekuju se rezultati kao da smo još uvek na tolikom prostoru. Ali i to je normalno, jer - kako su mogli košarka, odbojka, vaterpolo? Zašto novac zaobilazi naš rukomet u širokom luku? Kako je moguće da se Seha liga primila svugde osim kod nas? Klubovi iz regionalne lige igraju završnicu Lige šampiona, a gde su Zvezda, Partizan? Stalno niču novi rukometni centri po regionu, ovde se gase. Onda se Marsenić vrati u Vardar posle pet poraza u šest mečeva na EP i pita se je li on kriv što svi u okruženju igraju rukomet osim Srbije, što su ispred Hrvatska, Slovenija, Makedonija...“

Šterbik nije jedini koji je morao da pobegne iz srpskog rukometa. Kaže da se čuje sa Danijelom Šarićem koji je sa Katarom osvojio prvenstvo Azije, a na „zdravo-zdravo“ je sa nekadašanjim selektorom Veselinom Vujovićem. Ironija da je Šterbik najbolji golman Evrope, a da je najbolji igrač rođeni Nišlija Nikola Karabatić sa kojim se uvek ispriča na srpskom. Zamislite Srbiju sa njima dvojicom na terenu, Vujovićem na klupi...

Šterbik je sa Vardarom pokorio Evropu prošle sezone, sa Španijom ima svetsko i evropsko zlato, nedostaje mu samo najsajjanije olimpijsko odličje...
„Uvek te vuče nešto. Sad idi po evropsko zlato, pa onda nemaš olimpijsko... Ali se sve svodi na želju. Ako je ona tu, i ja sam tu. Tajna duge karijere je u ovim mlađima. Dokle god imam jednog dobrog golmana u timu i ne moram da branim ceo meč, mogu da izdržim“, zaključio je Šterbik u ispovesti za Novosti. 

(FOTO: Action images, MN Press)