INTERVJU – Slobodan Cole Janković: Igraš za Zvezdu, daješ golove Realu i Liverpulu, piješ sa Tomom Zdravkovićem, ljubiš najzgodniju Jugoslovenku... To je život

Devet sati...cirka devet sati priče o fudbalu. I opet, kao da nešto nismo rekli.

Slobodan Cole Janković još jednom za MOZZART Sport. Prvi put pred Zvezdino gostovanje na Enfildu, tamo gde je 45 godina ranije lično odredio sudbinu Liverpula i crveno-bele etablirao kao avangardni fudbalski brend prepoznatljivog stila; drugi put posle Liverpulovog šokantnog sloma na Marakani i istorijskog, prvog trijumfa za srpski fudbal u Ligi šampiona.

Priča se po gradu: dolazila ekipa Bi-Bi-Sija (BBC) iz Londona da pravi veliku priču o glavnom junaku iz '73. Špartali po Beogradu, raspitivali se... Ništa. Nisu znali gde je gazda Gacina kafana, Coletova druga kuća. I ništa od priče. Ili dokumentarca, šta su već planirali... Šteta. Znali bi Englezi to fino da "uparade".
“Ma, video sam ja neki čudan broj me zove. Kakvi, ne javljam se. Umem često i da isključim telefon. Poručili mi na kraju preko Zvezde, preko onog malog iz muzeja - pozdravite gospodina Jankovića, očekujemo ga u Liverpulu. Nisam otišao. To sam vam već rekao. I žao mi je. Voleo bih samo da sam pružio ruku Kevinu Kigenu. Posle bih otišao na Kop i odatle gledao utakmicu”, vraćamo se samo na tren na već ispričanu priču o toj jeseni 1973. i jednom od najčuvenijih dvomeča u istoriji evropskih kupova.

Idemo dalje.

Jer ima gosn Cole još štošta da ispriča. Desno krilo najbrže u Jugoslaviji, onoj velikoj. Dobaciće sad oni što su ga videli na delu - ma, u Evropi! Čizme, puna vojna oprema, sprint na “stotku”. Štoperica kaže: 12,0. Nema prevare, izmerila JNA. Pitali Vladimira Petrovića kako nije odigrao više utakmica za Zvezdu. Deset godina, dug period... A najpoznatiji srpski Pigeon će: Kako? Pa kad su kod Miljana dva mesta uvek bila rezervisana. Jedno za Džaju, drugo za Coleta.

Sa Slobodanom Coletom Jankovićem, beogradskim mangupom première catégorie, još malo o onom vremenu kad je ceo Beograd pomalo podsećao na mali Pariz – a ne samo imao kafanu tog imena – o onom vremenu kad je statusni simbol predstavljala tvornica duha u čoveku; kad su šmekeri valjali cigaretu između palca i kažiprsta i okupljali se na svakom drugom ćošku pljuckajući u dalj; kad je, ovo će bolje B.Tirnanić, “jedan klub stekao oreol velike zajebancije svega i svačega, a probisveti iz Savamale, Marinkove bare, sa Čubure i Neimara, oni sa Bulbludera i Dorćolci, za koje je tramvajska karta bila misaona imenica, ringišpili domovi kulture, a "leb i mas" osnovna ishrana, doneli na Topčidersko brdo svoje prkosno nepriznavanje svakog autoriteta, svega što je ispod mere čovekove i što se postavlja kao direktna brana individualnosti, raznolikosti”; i zašto ne podsetiti (opet B.Tirnanić), kad su se dušanovačke frajle tek oslobođene predgradskih stega udavale isključivo za navijače Crvene zvezde, jer oni su bili glavni u kraju; nosili uske frula pantalone i sladili se ukradenim voćem sa Kalenića i Bajlonija. 

A Cole Janković igrao je za Crvenu zvezdu, jelte. Viši nivo. Dao golove Real Madridu i Liverpulu. Naterao te fudbalske kiborge da kleknu na travu beogradske Marakane, pred crveno-bele barjake. Izbacio ih iz najprestižnijih takmičenja. Pio sa Tomom Zdravkovićem, drugovao sa Hašimom Kučukom Hokijem – za one mlađe: junak samoupravnog kafanskog sevdaha i predvečerja sirotinjskih predgrađa, kako neko napisa za poslednji ispraćaj mu; himničar karirane kafanske epohe. I neka bude kao bonus (ali ne najmanje važno, naprotiv) - ljubio najzgodniju Jugoslovenku.

Dovoljno za jedan životni kroki?

Neka za sada bude samo uvod u priču (ili bolje reći nastavak priče) o životu, fudbalu, nostalgiji, (onom) Beogradu...

  
Dorćol, Knez Miletina, tamo ispod Skadarlije... Broj?
“Uh, mnogo godina je prošlo, pa to su pedesete”.

Ali detinjstva se dobro sećate...
“Kako da ne. Bili smo mnogo siromašni. Svi su bili siromašni na Dorćolu. Vladalo je veliko siromaštvo, gotovo glad. Nas je otac napustio. Majku, brata i mene. Živeli smo u jednoj sobi od 15-20 kvadrata. Sećam se, majka nekako došla do nekih para i kupila prase od desetak kila. Tu je raslo, zajedno sa nama. Spavalo do mene, kupali ga u lavoru... Računica je bila, da ga podgojimo malo, pa da se ima kad prigusti. Kakvi, ono nabilo 110 kila, posle ga uhvatila neka plava bolest i ode. Tuga u kući. Ma ne, ne zbog jela, zavoleli smo ga. Bilo je čari u tom i takvom odrastanju”.

A lopta i fudbal, kada oni dolaze?
“U Zvezdu sam došao '58. Imao sam 11-12 godina. Pazi, ja sam na treninge išao zbog gladi. Jer znalo se – posle će biti parče hleba sa puterom i šunkom. Plus šolja čaja. Tako krećem sa Dorćola gore ka Topčideru i maštam kako ću da pojedem nešto fino”.

Tramvaj i čuveno kešanje, je l' tako?
“Pa, kako drugačije?! Ko je tad imao para za kartu... Da ne preteram, bar sto pendreka i ne znam koliko milicajaca potpisalo mi se na leđima. Znali su da se kešamo, sačekaju nas dole na dnu Beogradske, tada Borisa Kidriča, pa onda udri! Mi siđemo, trk malo napred do pokojnog Pavike, tamo gde će kasnije biti čuvena kafana “Četvorka” i nastavimo dalje. Opet isto. I tako do stadiona”.

Ni batine ne kvare sećanja na te godine?
“Nikako! Pa i majke su nas tukle. Krali smo čarape da napravimo loptu, namerno cepali svoje da imamo izgovor da ih bacimo i “ugradimo” u krpenjaču. Tako je bilo sve dok nismo došli u Zvezdu i prvi put u životu videli pravu loptu. Ali verujte, milina je bila igrati s krpenjačom na ulici”.

A Beograd – da li je ikada mirisao na travu, na zeleno...gde se igrao fudbal?
“Svuda, na svakom ćošku! Igrali smo, recimo, u Vatroslava Lisinskog. Tu sam išao u školu. Svi smo naučili da igramo na betonu. Onda na Dorćolu... U to vreme jedan ili dva auta prođu ulicom. Pa, u Cvijićevoj kod stare američke ambasade. Oni nam uzmu loptu, mi cigle i sve im prozore polupamo. Ponižavali su nas Ameri. Žvaću žvakaću gumu pa sa prozora bace pred nas, u prašinu. Mi se pobijemo da dođemo do nje, samo da je probamo. Užasno siromaštvo bilo je pedesetih u Beogradu. Ali kažem, bilo je lepo. 

Deluje kao da vam nedostaju ta vremena?
“Svašta mi nedostaje od tog starog Beograda”.

Krajem sedamdesetih grad je brujao o momku iz belog poršea koji je palio gume na Slaviji i ismevao Narodnu miliciju dobrih desetak dana. Čuveni Fantom, Vlada Vasiljević. A nekih dvadesetak godina ranije Beograd je prepričavao, najblaže rečeno, čudan podvig dorćolske manguparije predvođene Slobodanom Coletom Jankovićem...
“Da, da... Mi smo ukrali slona iz zoološkog vrta”...

Slona?!
“Jeste, slona! Obično smo tamo prekoputa Beka preskakali zid. Nismo plaćali ulaznice, normalno. A tu je zid bio najniži. Metar, metar i po. I gledamo tako jednog dana nešto da maznemo, ali nismo znali šta. Čuvar nas onda sreće i kaže da pazimo, da ne prilazimo slonici jer se tek porodila. Mogla bi, kaže, da nas povredi. I to je to. Pravi izazov. Ono za čim smo tragali. Uspemo nekako da je prevarimo, da se skloni od slončeta i nas četvorica ga iznesemo. Preko zida i u kolica. Imalo je čini mi se oko 100-150 kila”.    

Pa kud sa ukradenim slonom?! Ne paše baš za kućnog ljubimca...
“A, pa imali smo naše tajno skrovište. U čamac i odnesemo ga na Jojkića kanal. Znaju Dorćolci gde je to. Tamo smo imali malu brvnaru. Pustara. Tu smo ga smestili, hranili... Sećam se da je u ono vreme tu bilo baš dosta ribe. Mogli ste rukama da ih hvatate. Pržili, jeli”...

Akcija je završena neslavno... Ili je, ipak, mislija ispunjena?
“Cinkario nas neko. Došla milicija, pohapsila nas sve. Dugo je Beogradom odzvanjala ta priča. To i jeste bio cilj. Kako bih vam rekao... Voleli smo društvo, zezanje. Valjda zbog svih tih nedostataka iz najranije mladosti, zbog siromaštva, kad je svega falilo. Trebalo nam je neko dokazivanje. I opet kažem, mnogo nam je lepo bilo, bez obzira na sve”.

Pogotovo kad je kanula prva para od fudbala, prva stipendija...
"Kad smo potpisali te prve profesionalne ugovore dobili smo nekih 800 dinara, sećam se. Ne znam koliko bi to danas bilo, ali znam da smo otišli u poslastičarnicu i sve do poslednjeg dinara potrošili! Najeli se svih vrsta kolača. Torte, tulumbe, baklave, ma šta sve nismo pojeli. Na kraju svi smo povraćali. Eto, toliko smo bili željni svega. Posle sam drugu stipendiju dao majci, jer sam joj obećao, da ću nju i brata hraniti od igranja fudbala”.

Leto 1966. predstavljalo je prekretnicu u istoriji Crvene zvezde. Na klupu je došao Miljan Miljanić, preživeo peto mesto u prvoj sezoni, paljenje stativa i mreža od strane navijača, a onda...
“Miljan je nas nekoliko vodio od pionira do prvog tima. Tu smo bili Kule (Aćimović), Karasi, Trifke Mihajlović, Trajković, golman Đorđević, ja... Od dvadesetak i kusur igrača koji su prošli celu omladinsku školu Zvezde sedmorica su dogurala do prvog tima iz moje generacije. To je nešto nezapamćeno. Sad kad dobijete jednog za prvi tim to je fenomenalno. Šta je velika stvar? To što smo mi bukvalno odrasli zajedno na terenu. Kad je tako onda možeš da pobediš koga hoćeš. I mi smo počeli sve redom da pobeđujemo. Trofeji su bili samo logična posledica”.

Opšte je poznato da je Zvezda najveću razliku u odnosu na Partizan napravila krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih. Anegdota sa nekog od derbija?
“Najveća ti je anegdota da nikada, od pionira do prvog tima, nisam izgubio od Partizana”.

Miljaniću niko ne spori veličinu. Sjajan organizator, čovek koji je video daleko ispred svog vremena, ali ima onih koji tvrde da Čiča nije umeo da vodi utakmicu?
“Pa, on i nije vodio utakmice. To je tačno. Što se dogovorimo u svlačionici – to je to. Prepoznavao je i pobede i poraze, kad će doći... Eto, znao je da ćemo da pobedimo Liverpul na Enfildu i to nam je kazao. Isto tako, sećam se, pred jednu utakmicu s OFK Beogradom kaže: Izgubićemo, šta se cerakate. A mi valjda nanizali 20 bez poraza. I mi izgubimo. Sani nam da dva gola na Karaburmi”.    

Jugoslavija nije imala boljeg od Miljana Miljanića?
“Po meni nije. U ono vreme možda je čak bio najbolji trener u Evropi”.

Nadaleko su poznate i te Čičine pripreme...
“Nikad više od pet, šest dana odmora. Po deset dana mi ne vidimo loptu. Pokojni Žota povraćao, padao u nesvest... U Južnoj Americi zakaže trening u podne, na 40 stepeni. I to pored bazena, a okolo sve neke ženske. Pripreme u Budvi – po 25 kilometara trčanja magistralom. Ljudi nas gledaju i krste se. Uništavao nas je! Povrede nije priznavao. Samo prelom. Ili ako mu baš doktor Nešović skrene pažnju. Ali, zato je bilo to čuveno Zvezdino proleće. Sve smo gazili u drugom delu sezone”.

Miljanić vas je i dva puta slao na pozajmice, nije vam bilo pravo?
“Dobro, prvi put sam bio klinac. Sloga iz Kraljeva. Tamo sam se baš nadavao golova. E, drugi put već... Kaže mi Čiča ovako: ja sam odlučio da igram s jednim krilom. Sa Džajom. Biraj gde ćeš na pozajmicu. Odem u Maribor i budem drugi golgeter Jugoslavije na polusezoni. Mi šesto mesto. Odlično sam igrao. Trebalo je da ostanem godinu dana. Onda su novinari izvršili pritisak, navalili na njega i on me vrati posle šest meseci. Tad sam se ustalio u prvoj ekipi”.

Imali ste samo 25 godina kada se dogodilo to Zvezdino čuveno “Kosovo” u Atini, april '71. Vi ste još tada rekli celu istinu?
“Tako je. Posle desetak dana izjavio sam da je Crvena zvezda prodala utakmicu! I radio i televizija objavili su to. Mislio sam prvo da će da me uhapse. Nisu. Ali, odstranjen sam iz tima na  šest meseci. Zašto? Pa, jer sam rekao istinu. Nije mnogo prošlo od te utakmice, na Marakanu je stigao moderan semafor i reflektori. I, kako sad odjednom dobijamo sve to?! A, samo neki mesec ranije jedna kompanija tražila klubu 1.000.000 maraka da se sve postavi i instalira. To su bile ogromne pare za ono vreme, Zvezda ih nije imala”.

U Beogradu PAO je razbijen “kao stara kanta” - 4:1. U revanšu pravo malo čudo (3:0) i odoše Grci u finale Kupa šampiona, na Vembli. Priča o “otrovnoj” čorbi toliko je puta ispričana, ali ko je zapravo zapržio čorbu?    
“Pitate me da li su ljudi iz naše uprave učestvovali u tome? Pa, normalno da jesu. Kad god smo išli u goste znalo se – ovde sede igrači, ovde uprave. Aca Kotlajić, fizio, sve je proveravao. Kuhinju, klopu... Tog dana u Hiltonu u 11 smo imali ručak. Tamo gde je bilo postavljeno za ljude iz uprave nikoga nije bilo. Ni Miljana. Tek kad smo dobili čorbu i počeli da jedemo, posle nekoliko minuta, u salu upada Kotlajić i počne da viče, da baca tanjire sa stolova... Urla: ko vam je rekao to da jedete kad sam ja rekao samo šnicla?! Sve je bilo tako dobro izrežirano...ma Hičkok ga ne bi. I gotovo. Posle te čorbe samo nam je do smeha bilo. Tamo posle na terenu sleće helikopter, neke ribe izlaze iz njega... Od našeg fudbala – ništa”.

Stane Karasi jedini nije jeo sa ekipom?
“Nije, bio je bolestan i izolovan od ostalih. On je jedini mogao da igra. Mi dva dana nismo znali gde se nalazimo”.   

Karasi vas je i gledao sa strane, kaže da se u avionu slavilo kao da ste prošli?
“Moguće, vrlo moguće. Pa, mi kad smo sleteli u Beograd pravo u diskoteku. Ljudi nas pljuju, guraju, udaraju... Mi ih onako zbunjeno gledamo i čudimo se. Šta je, bre, ovo?! Mislim se, ovo sve narkomani oko nas. Posle odemo u Topčidersku noć, na još po jedno piće. Na ulazu radio moj kum Rale. Priđem, da uđemo preko reda, a on meni ni pet ni šest - šamarčinu. Prodana dušo, viče. Sutradan se budim oko 12. Krećem na stadion i stajem kod Londona na semafor. Čovek na pešačkom pokazuje mi da otvorim prozor. Otvorim, on fljas – pljune me! I opet “pozdrav”: đubre jedno! Ljudi su bili svesni svega. Taj poraz je mnogo teško pao svima... Tek kad sam došao na stadion i video sve one smušene ljude shvatio sam šta se sve izdešavalo. Sećanje je počelo da se vraća. Eto, toliko je ta droga bila jaka. Ljudima, nažalost, nije moglo da se objasni. Ostali smo prodane duše”.

A verzija o naftnim depoima u solunskoj luci koje je Jugoslavija navodno dobila u zamenu za Zvezdin poraz?
“Nisam čuo za tu priču”.

Panatinaikos je, nažalost, ostao najveća mrlja u istoriji Crvene zvezde, a žal s godinama nije prolazio...
“Nemam ni najmanju sumnju da bismo uzeli Kup šampiona još tada. Pa, Ajaks je u to vreme još igrao sa liberom. Nema šanse da bi nas pohvatali. Mnogo smo bili brži. I bolji. Čudo bismo napravili u finalu. Velika, baš velika šteta”.

Ima jedna priča koja zapravo govori kako nijedna Zvezdina generacija, ni pre ni posle, nije imala toliko samopouzdanja i vere u svoje kvalitete. Vi ste obećane premije za plasman u finale i osvajanje trofeja unapred potrošili, je l' tako?
“Kule, Karasi, ja i ne znam ko još beše, dali smo avans od po 50 odsto za kupovinu stana. U to vreme pravile su se fenomenalne kuće prekoputa restorana Mihajlovac. Znam da je u pitanju bila velika lova. Premije obećane, biće znači da se isplati do kraja... I sve propade s tim porazom u Atini. Veliko je to razočarenje bilo”. 

Vaša generacija odigrala je mnogo velikih utakmica. Možete li da izdvojite najveću?
“Protiv Real Madrida '75. Četvrtfinale Kupa kupova”.

A Liverpul, dve vaše majstorije?
“Ne, ne. Real. Neverovatno je da smo mi izbacili taj tim. I nikad mi neće biti jasno kako smo uspeli. To je hiljadu puta veća pobeda nego protiv Liverpula. Oni šest ili sedam španskih reprezentativaca, kupili Necera i Brajtnera, a mi ovde jadnici. Ostali samo Džaja i ja. Svi su već bili otišli u inostranstvo. Ja sam mislio daće nam deset komada”.

Kad ono...
“Tamo izgubimo 0:2, ovde ih 'ladno dobijemo 2:0. Pa penali. Pamtim, ukradem loptu beku, centriram, Džaju pogodi u potiljak i uđe. Nije ni znao da je dao gol. Za 2:0 sam isfolirao penal. Dobro, ajde, i mogao je i nije morao da svira”.

Penali?
“Nikad se u životu tako nisam uplašio. Pobegao sam u tunel! Izvlačili su me da šutiram kad je Braca Đorđević promašio. To je bilo strašno. Srećom, pogodio sam. Takav Real izbaciti”...

Miljan je tada bio trener Reala, ali nije želeo da vodi tim protiv Zvezde...
“Nije došao u Beograd. Znam da je posle utakmice izjavio da je pogrešio što je Kamača stavio na Džaju, a ne na mene. Jeste, Džaja ga je vrteo celu utakmicu, ali nije ništa konkretno uradio. Sve se desilo po mojoj strani”.

Ima ona stara da se Dragan Džajić naljutio na Miljana što ga nije poveo u Real sa sobom i da je zato želeo po svaku cenu da ponizi Kamača i odbranu Reala na toj utakmici. A nije tajna ni da je ponudu zapravo dobio Cole Janković. Zvaničnu, ili?
“Posle utakmice kod mene je došao Miljanov pomoćni trener sa još dvojicom ljudi iz Madrida. Možemo da razgovarmo – može. Zašto da ne... Može da posvedoči Goran Sultanović, moj kum, bio je tu. I krene priča: pozdravlja vas gospodin Miljan Miljanić, ovo, ono... Ja da ih malo ugostim, kad ovaj jedan kaže 'oće kavijar. Gde sad da ti nađem kavijar, mart mesec?! Ženu na taksi i u Mažestik. Idi kupuj. Ona kupi, donese i tako dalje krene priča. Kaže, mi smo došli da napravimo dogovor sa vama, da vas vodimo u Madrid. A, sve vreme drži neku aktovku uz sebe. Pita jesam li zainteresovan i otvara torbu. Goran se šokirao. Puna torba para, 500.000 maraka! Ja tuc-muc, meni je drago, sve je to lepo, ali ima jedan problem. Mi ne možemo tako lako da izađemo iz zemlje zbog godina, imamo ograničenja, pa vojska. Kaže nema veze. Čekaćemo koliko treba. Vi uzmite pare, da napravimo dogovor. Nisam hteo. Odbio sam. Razmišljam, ko zna šta može da se desi u međuvremenu. Strašna je to lova. I tako se završi moj flert sa Realom”.

A Ferencvaroš?
“Srce me boli. To je bilo posle Reala, polufinale. Prodato 104.000 ulaznica, na stadionu bilo preko 120.000 ljudi. To je bila ludnica. Vodili smo 1:0, sve je išlo u dobrom smeru. Tad sam ja bio najstariji u timu. Njima sudija izbaci centarhalfa, kapitena. Kažem lepo, sad će morati da kompenzuje. I tako bude. Svira protiv nas penal na ivici šesnaesterca u 83. minutu. Tuga... Oni posle lagano izgube finale od Dinama iz Kijeva. I to finale bismo dobili”.

Rastanak sa Zvezdom, moralo je i to jednom da se desi... Kako je bilo u Lansu, u Francuskoj?
“Dve godine sam proveo tamo i zaradio 80.000 dolara. Džaja je za tri godine u Bastiji dobio 150.000. A, bio reprezentativac Evrope i sveta. Nisam loše prošao”.

Planirali ste da batalite fudbal posle povratka iz inostranstva?
“Tako nekako. Francuzi nudili još dve godine za upola manje para. Nisam hteo. I nazad kući, za Beograd”.

Odigrali ste ipak jednu vrlo uspešnu sezonu u Osijeku?
“Po povratku iz Lansa gledam utakmicu Zvezda – Osijek. Čini mi se da je bilo 4:0. Oni tek ušli u Prvu ligu. I Duja (Ratomir Dujković) me zove da im pomognem. Kaže, imaju para, dođi. Ja se nešto bio razočarao u sve. Lupim neku ludu cifru samo da ih odbijem, kad predsednik kluba kaže – dogovoreno. Šta bre dogovoreno?! To je to, prihvatamo vaše uslove. I ja odem. Bio sam treći ili četvrti strelac Jugoslavije. I opstali smo u ligi”.

I Osijek je morao da upamti Coleta, dorćolskog fakina. Godina '78, južna Baranja, Darda, kafana... Pa dobro, sad baš, ime i nije važno. Važno je kakvi su zvuci odjekivali jedne hladne zimske noći iz tog objekta.
“Aha-haaa! Pa odakle vama te informacije?”

Ovako beše: Puška puče, boj se vije, a Sinđelić ljutu bitku bije; ljutu bitku bije za slobodu, za slobodu srpskome narodu. “Oj vojvodo Sinđeliću”, usred Hrvatske?
“Istina, tako je bilo. Imao sam jednog drugara, Pedro su ga zvali. On je bio "tata" u Osijeku. I odemo jedno veče u kafanu, u Dardu. To je desetak kilometara od grada. Svi nas nešto mrko gledaju kad smo ušli. Kao da je neka proslava bila... Pitam ja Pedra, je l' mogu da naručim jednu pesmu. Kaže on: samo naručuj. Šta voliš. A cigani svirali. Dođem ja pred njih, izvadim 50 maraka i kažem: Oj vojvodo Sinđeliću. Oni nešto počeli da vrdaju. Te ne znaju treću strofu, te ovo, te ono. Ja izvadim još 50 maraka. Pevaj! I jedan od vaših da me čeka ispred s kaputom kad popijemo piće. I tako bude. E, to je bilo baš problematično. Tenzija u vazduhu. Ali, nije bilo frke. Sreća pa pogledi nisu mogli da ubiju. A Pedro? Pedro je imao opasnu čuku. Svašta je tu moglo da bude”.

Trebalo je hrabrosti za tako nešto...
“Voleli su oni mene, doduše zbog onoga što sam radio na terenu. Davao sam golove. Ali, kad god ustanem ujutru gume izbušene ili izgreban auto”.

A, da li je istina da vam je u Americi, dok ste igrali mali fudbal, život zaista visio o koncu?
“E, to je priča! Ja sam igrao za Bafalo, Slaviša Žungul za Njujork. U mojoj ekipi još Karasi i Ljupko Petrović koga sam poveo iz Osijeka. E sad, taj Njujork nije izgubio godinama. A, brani im prvi plejboj Amerike – Šip Mesing”.

Šip Mesing?
“Sećate ga se? Onaj dasa s brkovima, što je reklamirao koka-kolu sedamdesetih i osamdesetih. Oko njega stalno pet, šest vrhunskih cica, privatni avion, najbolji automobili... Ma, ludnica. Pravi džet-set onog vremena. Sad, da l' je njemu Žungul rekao da me provocira ili je on to sam – ne znam. Uglavnom, dam ja gol u devetoj sekundi. Dugo se to vrtelo tamo na televiziji... I on krene. Gurka, štipka, vređa. I kažem ja to Slaviši”.

A Žungul?
“Kaže, ma pusti ga, Cole, taj je lud. Može da radi šta hoće. Tako se uvek ponaša. A tako... I počne on meni opet nešto da cvrkuće. Fuck you, tamo-vamo... Dobro, rek'o. Prvi put duel, ja lakat u nos. Drugi put – opet. Puče nos. On me gleda i smeje se.  

Vi i dalje ne znate ko je on?
“Ne znam, nije stigao Slaviša da mi kaže. Dečko rođen u Bronksu, stvarno građen bogovski, lep k'o Apolon. Posle saznam da je valjda bio prvi Amerikanac koji se skinuo skroz go za novine”...

Dorćol vs Bronks, kako se završilo?
“Na poluvremenu se sretnemo ispred svlačionica. I ja ne čekam – nabodem ga! On udari glavom u neku ivicu iza sebe i samo ga odjednom krv oblije. Kao u filmu. Pade čovek. Ja se odsek'o”.

Utakmica?
“Ide dalje, samo ja ne igram. Trener me ostavio na klupi. Uplašio sam se, bogami. Njega nema, već vidim – robija me čeka. Kad eto ti ga u jednom trenutku. Pojavljuje se pred četvrtu četvrtinu sav u zavojima i gazama. Televizija prenosila, 17 kopči mu stavili... Tri minuta pre kraja rezultat 3:3. I ja ulazim. Dam gol za pobedu, prođem pored njega i pokažem mu – znate već šta. To je bilo strašno poniženje za njega”.

I kada nastaje ozbiljan problem?
“Završila se utakmica, oni neće da odu dok ne dođe policija. Policija došla. Traže da budem uhapšen. Ja se branim kako znam i umem, pozivam se na advokata. Kažem sve je to bilo u igri. I prođem nekako. Al' ostalo još mesec i po dana ugovora. Ja u međuvremenu saznam ko je on i šta je. Verujete da mi nije bilo svejedno. Bio čuvar, domar, tu u zgradi gde smo živeli. Šta vredi, tamo se takvi kupuju za pet dolara. Kad izlazim negde prvo pošaljem Staneta i Ljupka da provere ispred. Baš sam živeo u strahu. A on šalje stalno neke poruke. Te hoće da me vidi, kaže ja sam jedini čovek što je imao muda da mu izađe na crtu... Pusti ti to. Otkud znam da nije neka fora”.

Pobegli ste iz Amerike?
“Hajde da kažemo otišao pre vremena. Isfolirao povredu i dogovorio se sa predsednikom. I on se složio da je bolje da odem. Uzbuna posle i na aerodromu. Avion kasni pet sati, sunce ti... Ja samo od policajca do policajca. Nije ti svejedno”...

Ali sve se dobro završilo?
“Jeste, jeste... Posle mi je čak i telegram poslao. Zvao me da dođem kod njega. Kaže, imaću sve što poželim. Posle godinu, dve dolaze Karasi i Ljupko: Šip Mesing stalno pita za tebe. Sad, s ove distance gledano, trebalo je da odem. Pogrešio sam. Da je želeo da se sveti uradio bi to odmah. Ne bi mene bilo da je on tako hteo”.

U Americi ste upoznali svog idola. U biografiji velikog Euzebija stoji da je odigrao pet utakmica za Bafalo...
“To je bila velika stvar za mene. Ja sam imao, recimo 34, a on četrdeset i kusur. Nije mogao da igra, sve klaj-klaj... Pitam gazdu zašto ga dovodi. Kaže, sve je to marketing. Ulazio je po 15-20 sekundi. Samo se pojavi i pozdravi publiku. Tako tri, četiri meseca i onda je otišao”.

Nikada niste krili da ste voleli da se mangupirate?
“A zašto bih? Za mene je mangup pozitivna osobina. Fudbaler-mangup, mangup na terenu, pogotovo”.

Koga ćemo još u taj soj? Žungul, Bleki Bogićević, kasnije Dule Savić...
“Ne bih rekao. Žungul je bio dobar dečko”.     

Vi ste ukrali slona, za Blekija kažu da je maznuo tramvaj?
“Ne, nije tramvaj. Provozao je jedan krug autobus pa ga vratio. Bleki je, inače, mnogo veći problem napravio u Americi jednom prilikom. Idemo kroz Bruklin, ili već neki drugi crnački kraj, ne sećam se. I kaže šofer da navučemo zavese i budemo mirni. Kad u jednom trenutku počne nešto da puca, lupa. Lete one kante sa đubretom na nas. A, šta radi Bleki: skinuo gađe, skroz, jelte, sklonio zavesu i pokazuje svoju belu zadnjicu crncima. Autobus se ljulja! Miljan ga vidi i samo kaže: Vladislave, razgovaraćemo”!

Dakle, Bleki Bogićević je vaša sorta?
“Mangupčić je on, tu sa Bulbuldera. Evo, trebalo je da dođe sad za Liverpul. Nema ga. Niko ne zna gde je. Ne može čovek da ga nađe. Mislim da je u Njujorku ili Parizu kod žene. Ona je balerina. Ne možemo da ga nađemo godinama. Čudak. Ja se šalim – čovek u izgnanstvu”.

Pa, kad smo već kod žena, za vas kažu da ste oženili najlepšu u Jugoslaviji. Ljubinka Ljuba Erdevički, olimpijska šampionka u rukometu...
“Dobro, nećemo sad da preterujemo. Možda nije najlepša, ali najzgodnija svakako jeste bila. Rukometašica Radničkog, došla iz Šapca. Jedna Ceca što je igrala sa njom kaže mi, upoznaću te: kad se skine mi sve blenemo u nju. Nisu valjda lezbijke, mislim se u sebi... Nije to išlo lako, ali uspeo sam na kraju. Pre neki dan udali smo ćerku”.

Ima jedna vaša fotografija... Kratka kosa, mrki pogled, neka muževna, aristokratska, plava arogancija što kipi... Holivud sigurno, samo ko?
“Kažu Stiv Mekvin. Tako me je Beograd zvao jedno vreme. Imali smo sličnu frizuru, slične crte lica... I neke devojke su me tako zvale. Možda sam neku i ćapio na tu foru”.  

Neki kažu nema života posle fudbala. Vi ste se bili lako “snašli”?
“Pitaju me šta mi fali, nedostaje... Nedostaje mi, bre, Bled. Kažu mi da se skoro ponovo otvorio. Odlazili smo u Skoplje, to je sada Stara Hercegovina. Pa Banija. Uveče Topčiderac”...

Ako kažemo Beograd – prestonica boemije, prva asocijacija?
“Toma Zdravković! Sa Tomom sam bio mnogo dobar prijatelj. Sedeli smo u Ambasadoru, na Voždovcu. Tamo je poslednji put pevao Beograđanima. Moj pokojni drugar i kum držao je tu kafanu. Toma, to je toliko divno stvorenje da ja nemam reči. Sedimo mi i on kaže: znaš kako se ja ženim? Vidim lepu ženu u prvom redu i uzmem je. Veliki boem. Najveći. Moj kum ga pita da peva i dalje. On kaže, ja ne mogu više. Ostalo mi je još dva, tri dana života. Sedeli smo jedno veče u Ambasadoru do dva, tri po ponoći. Voleo je da popije viski. Sutradan ga više nije bilo. Takvog boema u životu nisam sreo”.

Umeli ste u kafani i pesmu da napišete?
“Strofa, strofa je bila. Treća. Hašim Kučuk Hoki – Pijem da je zaboravim. Sedeli smo u Miloševom konaku. On je tamo pevao. I sa njim sam se družio. Mnogo smo se družili. Vodio sam ga i u Ameriku, dok sam igrao u Bafalu. Posle je išao i do Kanade. Ja mu završio pasoš. Napravio mi je takav telefonski ceh da je to nenormalno – 1.800 dolara račun! Nepojmljivo za ono vreme. Zovu me sa centrale i pitaju šta se dešava. Kaže, toliki račun ni predsednik Karter ne pravi! Ni najveće kompanije! A on zvao celu Srbiju, Bosnu...

Bili ste uveliko u penziji kada je Crvena zvezda naplatila sve ono propušteno iz sedamdesetih. To je viša puta apsolvirano. Institucija Zvezdine zvezde, to je sporno. Da li najtrofejniji klub Srbije treba da ima 6. Zvezdinu zvezdinu? Hoćemo glas starije generacije. Dejo Savićević, Robi Prosinečki, ko? Ono što je napravljeno niko ne priznaje.
“Ni Dejo, ni Robi! Nisu zaslužili sa po 80 ili 100 utakmica. Niko od njih nije zaslužio to priznanje. A znate ko je jeste? Znate ko je oštećen? Bora Kostić! Pa, on je čovek dao 300 golova za Zvezdu! Jašinu sa pola terena. Kad je već tako, prvih pet i to je to”!

Ako nekada (zvanično) budemo birali najboljeg fudbalera Jugoslavije (prilažemo usput izbor Miljana Miljanjića, TOP 10) može da bude značajno. Vaš glas?
“Da, Vukas je bio strašan, Čik je bio strašan, Bobek fenomenalan. Rajko čudesan. Šeki možda i najbolji. Ali, kao igrač. Ne kao čovek. To mu umanjuje zbirni rezultat”.

Za aktuelne teme najmanje vremena i prostora, jer toliko (ili ni toliko) ne zaslužuju (zajednički stav). Zvezda je izuzetak ove sezone?
“Drugo poluvreme u Parizu izgubili smo samo 1:2. Znači – može. Ja bih i svom detetu polomio noge za pobedu Zvezde. Najviše mrzim kad neko igra kukavički. Zašto, pa niko nije bauk! Igraj! Slobodno! Sve se zna. I da su bolji i jači i skuplji i sve. Igraj! Ja dve noge, on dve noge. Zašto strah?! Protiv Liverpula, u Beogradu, verovao sam u pobedu. To sam i rekao pred utakmicu. A ko je primetio da su Miloje i Srnić dobili utakmicu? Malo ko. I jeste, to je Zvezdina najveća pobeda od Barija. Čak smo imali čist penal za 3:0”. 

Neizbežno - reprezentacija Srbije, nešto, utisak je, omraženo od naroda?
“Izmislili su trenera za selektora. Ne mogu to da shvatim. 'Ajde, neka bude da nisam kompetentan, iako sam u fudbalu od '58. Eto, samo ne mogu da verujem da samo postavIli selektora koji nikoga nikada nije vodio! Čovek bez iskustva”!

I samo je selektor problem?
“Još ne mogu da shvatim da mi ispadamo sa Mundijala, a oni mu nude novi ugovor na putu do kuće. Taj Kokeza sam vlada srpskim fudbalom. To je pogubno. I ne može da mi dopre do mozga. Ali nećemo previše o takvim ljudima. Pa kad je Kokeza predsednik sve ti je jasno... Skloniš Kolarova, Ivanovića, Stojkovića i mi imamo solidan, mlad tim”.

Završili ste karijeru, niste naplatili to što ste bili jedno od najboljih desnih krila na svetu. Kajanja nema, žali?
“Ne, nije mi žao. Jednostavno, takvo vreme je bilo. Gledam, danas neko odigra tri utakmice kako valja i odmah u reprezentaciju. Ja sam sedam godina čekao da nasledim Žungula. I samo jednu utakmicu sam odigrao”.

Ne bode oči “polusvet”, poluigrač koji zarađuje milione?
“Ma ne... Meni je samo žao što nemam 50 evra dnevno; 50 evra dnevno da potrošim na moje prijatelje i drugare. Da naručim piće i klopu. Ne patim za velikim novcem. Eto, samo da imam da pozovem moje prijatelje, društvo, da popijemo i pojedemo zajedno. Ali da bude svaki dan tako”.

Jedna velika fudbalska zvezda time može da se zadovolji?
“Može da se živi i bez velikih para. Evo, meni je lepo i ovako. Zadovoljan sam svojim životom. Nego, je l' dosta za danas? Da pauziramo malo...”

Može, čika Cole.

Živeli!

Gazda Gaco, “presvuci” još jednom.

Sad ćemo još malo kući...