INTERVJU - Slađan Šćepović: Dobar fudbal se igra i danas, samo što nema ko da ga gleda

Kada je napunio 28 godina i „konačno“ stekao pravo za odlazak u pečalbu, Slađan Šćepović je četiri godine vedrio i oblačio kao igrač kiparskog Apolona iz Limasola, da bi se u sezoni 1996/1997. preselio u špansku Meridu u kojoj je i okačio kopačke o klin. O fudbalskim počecima, vremenima krcatih stadiona, odluci da uplovi u trenerske vode, izazovima kroz koje su prolazili njegovi sinovi Stefan i Marko, aktuelnom trenutku srpskog fudbala, sa Slađanom smo razgovarali po završetku jednog od selektivnih treninga „petlića“...
“Postojala je mogućnost da i po završetku karijere ostanem u Meridi i nastavim da radim kao trener. Međutim, odlazak iz kluba tadašnjeg predsednika naveo me je da se vratim u Srbiju. Prvo sam sa Goranom Milojevićem godinu i po dana vodio Železnik, da bih se 2002. vratio u Partizan. Vodio sam Teleoptik, prvo sa Vladom Vermezovićem, da bih kasnije, kada su bili Treća liga, radio samostalno. Posle toga sam prešao u našu školu i preorijentisao se na rad s decom. Svako se opredeli prema ličnim afinitetima. Zasad je tako, a kad posle A dobijem i PROFI licencu, videću šta i kako dalje”, kaže Slađan Šćepović na početku razgovora za MOZZART Sport.

Šta te posebno motivisalo za rad s najmlađim kategorijama?
“Lepo je kada počneš s decom da radiš dok su „petlići“ i ispratiš ih do prvog tima, kao i kada te „sutra“ prepoznaju po njihovim igrama. E sad, nekome se namesti da odmah pređe u prvi tim, dok drugi moraju da se dokazuju u Teleoptiku. Ali dobro, sve je to normalno.”

I ti si svojevremeno morao na kaljenje u Bor. Je l’ ti to teško palo?
“U Partizan sam došao kao omladinac koji je za prvi tim FAP-a debitovao sa 16 godina. U Bor sam otišao posle povratka iz vojske 1985. godine, zajedno sa Krčmarevićem i Milačićem. Trener nam je bio sada pokojni Gica Damjanović i bilo nam je stvarno lepo tih šest meseci.”

Po čemu najviše pamtiš vreme provedeno na stadionu u Humskoj?
“Svakako da mi se u pamćenje najviše urezao ambijent koji je bio karakterističan za naše utakmice, jer na tribinama nikad nije bilo ispod 20.000 ljudi. I to na onim običnim mečevima, dok su se oni važniji dueli odigravali pred 50.000 svedoka. Šta reći, druga su vremena bila, narod je bio srećniji, više se radovao fudbalu i nije bilo nikakvog negativnog naboja.”

Ako zanemarimo publiku, kako bi uporedio kvalitet fudbala nekad i sad?
“Ima i danas dobrih igrača, poteza i utakmica, međutim, sve poprima neku drugu dimenziju kada na tribinama sedi 300 gledalaca. Iskreno se nadam da nije daleko dan kad će se fudbal u Srbiji ponovo igrati pred velikim brojem navijača. Fudbal kao sport to zaslužuje!”

Vratimo se aktuelnom trenutku. Primetno je da poslednjih godina sve veći broj dece imućnih roditelja trenira fudbal. Trpite li kakve pritiske od strane ambicioznih i imućnih roditelja?
“Jeste, ranije su se deca bogatih bavila nekim drugim sportovima, ali se vremenom to izmenilo. Što se tiče bilo kakvih pritisaka, mi u Partizanu se ne suočavamo s takvim problemima. Imamo filter kroz koji sva deca prođu i za sve važe isti kriterijumi, bez obzira ko je čije dete.”

Umeju li preterano ambiciozne mame i tate da vas dekoncentrišu za vreme treninga i utakmice?
“Tačno je da ima dosta onih koji sa strane sugerišu šta i kako bi trebalo njihovo dete da odigra i na taj način praktično igraju umesto njih, ali srećom na našim terenima u Zemunelu tehnički nisu u mogućnosti da to rade.”

Prilikom selekcije, na šta prvo obratite pažnju?
“U tom uzrastu nam fizičke predispozicije nisu na prvom mestu, nego isključivo ocenjujemo ima li dete smisao za igru, poseduje li talenat. Tehnika je ključna stvar i od nje sve polazi. Nešto kasnije na red dolaze lekarski pregledi i tada se dolazi do podataka o snazi, brzinskoj izdržljivosti i ostalim bitnim parametrima koji pomažu da se formira jasna i precizna slika o konkretnim mogućnostima svakog pojedinca.”

Pomenuo si lekarske preglede. U jednom listu se pojavila priča o tome kako si spasao život jednom malom fudbaleru?
“Igrali smo protiv pionira Kolubare i jednom dečaku je pozlilo, a kako sam imao iskustva sa sličnim situacijama, odreagovao sam brzo i pribrano. U pomoć je priskočio i ministar Rasim Ljajić koji je mislim lekar po struci.”

Zar gospodin Ljajić ne gleda samo utakmice prvog tima?
“A ne... Njegov sin Amar koji je 2001. godište trenira kod mene i sticajem okolnosti je tu utakmicu gledao. Uglavnom, sve se završilo na  najbolji mogući način.”

Hoće li Ljajić junior krenuti stopama rođaka Adema?
“Amar je tehnički vrlo nadaren, ali je nešto sitnije građe i videćemo za nekoliko godina u kom pravcu će se razvijati kao igrač.”

Je l’ ti se dogodilo da ti neko žešće talentovano dete promakne?
“Veoma je mala mogućnost da se tako nešto dogodi, pošto moji saradnici i ja vodimo računa o svemu. E sad, tu su najveći problem pojedini roditelji koji umeju da budu nestrpljivi i da svoje klince odvedu u drugi klub u želji da što više igraju. Ipak, takvih primera je malo.”

Da li si i ti prilikom fudbalskog odrastanja tvojih sinova ponekad bio nestrpljiv?
“Stefan i Marko su počeli da treniraju u vreme kad sam nosio dres Meride, tako da je supruga Nataša bila ta koja ih je vodila na treninge i odvodila kući. U Španiji su trenirali četiri-pet godina, posle čega smo se vratili u Beograd i tako je to krenulo.”

Jesi li ih sve vreme usmeravao?
“Nisam im se nikad mešao u karijeru, jedino što sam im davao takvu vrstu saveta koji su im pomagali da postanu mentalno jaki. Fudbal je takva igra, stalno su prisutne nepravde različitog karaktera i na vreme sam ih upozorio na njih. Jednostavno, neko do cilja dođe zaobilaznim putem, neko mora da prođe sve.”

Bez obzira što su trenirali u „vašem“ Partizanu?
“Iskreno, nisam ni bio za to, ali su mi Zeka (Žarko Zečević, prim. aut.) i Nenad (Bjeković, prim. aut.) sugerisali da ih dovedem. Uvek deca čiji su roditelji bili poznati sportisti trpe veći pritisak tokom karijere. Znate one priče tipa „tata ih gura“ ili „lako je njima kad neko stoji iza njih“ i slično. Toga je bilo i uvek će biti, ali oni su toga bili svesni i dobro su se nosili s tim. Uglavnom, prepustio sam im da zajedno sa svojim trenerima sami traže svoj put.”

Šta si im najčešće govorio?
“Po prirodi sam umeren čovek i stalno sam im ponavljao da budu strpljivi i da će polako i sigurno kvalitet koji poseduju isplivati na površinu. Kod nas je sve super dok ide kako treba, a čim krene lošije, traže se i potežu razlozi da bi se igrači obezvredeli. Euforični smo kao narod i volimo da idemo iz krajnosti u krajnost, pa ne znamo da nađemo zlatnu sredinu po svakom pitanju. Oni su sve vreme verovali u sebe, samopouzdanje im nikada nije nedostajalo i danas su to što jesu.”

Da li te je malo iznenadilo što su se tvoji sinovi tako brzo privikli na ambijent u španskom i grčkom fudbalu?
“Rekoh već da su obojica rođeni u Španiji, znaju jezik i to im je umnogome olakšalo posao, pošto je Marku u Olimpijakosu trener Migel, a saigrači su mu Saviola i još nekoliko igrača koji govore španski. U ekipi imaju malo Grka.”

Jesi li imao želju da odu u isti klub?
“Nisam, zaista, samo sam voleo da odu u inostranstvo i pokažu koliko vrede. Zasad to ide kako treba, da kucnem u drvo i videćemo u maju-junu šta će biti.”

Jesi li koji put gledao naslednike na delu otkako su otišli u pečalbu?
“Supruga i kćerka su išle, ali ja još uvek nisam, jer radim i često sam na turnirima.”

Ostaju li Stefan i Marko u Hihonu, odnosno Olimpijakosu i posle letnjeg prelaznog roka?
“Videćemo... Stefan je potpisao za Hihon na četiri godine, međutim, ako se ne vrate u Primeru, pretpostavljam da je klubu u interesu da ga prodaju, jer već ima zainteresovanih za njegove usluge. Marko je sve standardniji i na kraju sezone će razgovarati sa trenerom, kako bi video kakav bi status imao u narednoj sezoni. Obojici je plan da se vrate u reprezentaciju, a to će uspeti samo ako budu standardni i efikasni. Centarfor kada daje golove uvek je na oku, kako drugih klubova, tako i selektora.”

Imaš i kćerku! Kako se zove?
“Tijana i ima 21. godinu. Malo je trenirala atletiku i išla na folklor, a sad studira turizam.”

Na koji način voliš da provedeš slobodno vreme?
“Nedeljom se prošetam i ručam u nekom restoranu, a s vremena na vreme skoknem do rodnog Priboja  da posetim majku. Tom prilikom se vidim sa starim društvom, eventualno odgledam utakmicu FAP-a i obavezno se prošetam pored Lima, jer se tamo najbolje opustim.”

Baviš li se rekreacijom?
“Ranije sam igrao utakmice za veterane, da bih posle toga počeo samo da trčim po završetku treninga i radim neke vežbice.”

Uplatiš li ponekad tiket u kladionici?
“Redovan sam čitalac MOZZART Sporta, ali tikete ne uplaćujem stalno, nego obično kad sedim s drugarima i kad je na repertoaru Liga šampiona.”

Po prirodi si umeren, staložen i povučen, ali si nekada na terenu bio sušta suprotnost svemu tome. Na koji način bi objasnio taj kontrast?
“Oduvek je bilo fudbalera koji su na terenu ispoljavali jedan, a van terena sasvim drugi karakter. Uprkos toj velikoj želji za pobedom, kao igrač sam bio izuzetno korektan, poštovao sam i svoje i protivničke igrače. Danas, kao trener, takvom ponašanju na terenu učim i neke nove klince.”ž

(FOTO: MOZZART Sport, Star sport)