INTERVJU NEDELJOM - Zoran Jovičić: Najbolji strelac lige mora da bude iz Zvezde (VIDEO)

Zoran Jovičić ni kao aktivan igrač nije previše voleo da se ističe izjavama za medije i zato je vešto, kada god je mogao, eskivirao novinare, da bi se po kačenju kopački o klin povukao u totalnu medijsku ilegalu. Ipak, zahvaljujući njegovom kumu Nedeljku Milosavljeviću, koji je pre izvesnog vremena bio gost naše rubrike, stupili smo u kontakt s Jovičićem i ugovorili intervju.

Ispostavilo se da je redovni čitalac Mozzart Sporta i zato se na početku razgovora prisetio bajkerske avanture koju je nedavno imao s Miroslavom Pecarskim, prethodnog gosta u rubrici „Tiket uz kaficu“.
„Pre nekoliko meseci sam zajedno s Mičom putovao u Austriju na „Faker zeu“, najveći evropski moto-skup. Pre toga sam s ekipom prešao 3.000 km kada smo išli u Rim, na Balaton u Mađarskoj, potom u Grčku i Crnu Goru. Motore sam zavoleo pre nekih pet godina zahvaljujući dobrim drugarima koji godinama voze. Imam „harlija“ od 1.800 kubika koji može dobro da zuji, ali ipak uživam u „laganoj“ vožnji do 120 na sat i obavezno bežim sa auto-puta, tamo gde su brda. Više je to lepo druženje, koncerti, upoznavanje ljudi... Trenutno kujemo planove o vožnji kroz Ameriku, čuvenu „rutu 66“ od Čikaga do Los Anđelesa. To bi bila baš lepa priča“, kaže Zoran Jovičić.

Da li je ta lepa bajkerska priča uticala da se po završetku karijere izoluješ od učestvovanja u bilo kakvim fudbalskim dešavanjima?
“Jednostavno sam sebi odredio totalnu penziju, jer sam tokom karijere doživeo brojne povrede, počev od kolena i prepona, do ramena, pa mi je svega bilo preko glave. Zato sam presekao i povukao se u 33. godini života, iako sam možda mogao da odigram još koju sezonu. Jedno vreme sam igrao mali fudbal kod Perice Đorđevića u balonu na Autokomandi, da bih u jednom trenutku prestao da dolazim na termine“.

Jesi li započeo neki posao?
“Malo sam počeo da radim s nekretninama, kupi se, preproda se. Dole sam na moru napravio nešto za porodicu i to smo koristili četiri-pet godina. Sad idemo dalje i tako“.

Kako doživljavaš aktuelnu situaciju u Ljutice Bogdana?
“Od rođenja sam zvezdaš i uvek ću to biti, bez obzira koja rukovodeća garnitura vodila klub. Žao mi je kad vidim i čujem koliko se muče i iskreno se nadam da će crveno-beli da vrate staro ime bar u našoj ligi, tako što će ponovo biti šampioni, pobednici kupa i da će najbolji strelac lige biti centarfor Zvezde, kao što je uvek bilo“.

U kakvom raspoloženju je tvoja generacija iščekivala utakmice?
“Nekada su igrači Zvezde dozu treme imali samo pred duele s Partizanom, dok je u svim drugim mečevima jedina neizvesnost vladala ko će i koliko puta biti strelac. Evropski izazovi su nešto posebno i za njih smo živeli. Te evropske pobede uvek su vredele znatno više nego one u okviru domaće lige i zato Zvezda mora što pre da se domogne glavne scene. Tačno je da ima grešaka i stoga je najlakše kritikovati, međutim, trebalo bi imati u vidu koliko je sportistima teško u ovoj tranzicionoj krizi“. 

Pristetite se kako je Zoran Jovičić dao prvi gol za Zvezdu protiv Partizana u polufinalu Kupa Jugoslavije 1996. Ta akcija je na 00:53.

LUKA JOVIĆ NIJE IZDRŽAO PRITISAK, ALI NE SME DA KLONE
Zašto crveno-beli već dugo nemaju „devetku“ koju si malopre pomenuo? Da li bi to mogao da bude Luka Jović?
“Dosta sam igrao u inostranstvu i odavno sam usvojio evropski način shvatanja i vrednovanja kvaliteta mladih igrača. Smatram da je preterano kada posle prve dobro odigrane utakmice za talentovanog fudbalera kažu kako je strašan igrač! On samo može da bude strašan potencijal, a strašan igrač tek treba da postane. Osim tih preranih pohvala, pogrešno je i što se od tih dečaka očekuje da budu spasioci kluba. To je za njih preveliki teret“.

Kako bi odgovorio onima što na to kažu „ili jesu ili nisu igrači“?
“Lako je to reći, ali pritom se zaboravlja da su nekada klinci pored sebe imali sve majstore, dok je u klubu sve funkcionisalo besprekorno. I onda se ljudi čude i pitaju kako to da naši igrači procvetaju kada odu u Mančester, Čelsi ili neki treći veliki evropski klub. Normalno da će procvetati kada igraju pored boljih igrača! Što se tiče Luke Jovića, dečko očigledno poseduje kvalitet, ali nije izdržao medijski i svaki drugi pritisak. Sada ne sme da klone, nego da radi mnogo više nego pre i kad-tad će taj trud naplatiti“.  

Ti si, takođe, posle velike borbe, izborio status Zvezdinog prvotimca i dokazao visoku klasu. Zbog čega nisi ostavio dublji trag u reprezentaciji?
“Sve je krenulo kako treba, jer sam počeo kod Santrača ceo ciklus pred Svetsko prvenstvo u Francuskoj. Dan pred polazak na baraž meč s Mađarskom povredio sam ligamente kolena i šansu je na pravi način iskoristio Savo Milošević koji je postigao tri gola. Imao sam sreću da sam već potpisao ugovor sa Sampdorijom, mada su oni ispali veoma korektni, pošto su uprkos tome mogli da ga raskinu na moju štetu. Uglavnom, sa igračke strane sam mogao bolje da prođem, isto tako i finansijski, ali, sve u svemu, imam dosta razloga da budem zadovoljan“.

POMINJU SUJETU, A PIKSI, DEJO, JUGA I MIJAT SU MOGLI ZAJEDNO

Da se još malo zadržimo na reprezentativnim temama. Šta se to već godinama događa s našim nacionalnim timom?
“Gledajući imena na papiru i klubove za koje nastupaju naši internacionalci, trebalo bi da smo među pet najboljih reprezentacija na svetu i to godinama unazad. Kao razlog što nismo tako i plasirani pominje se taj naš srpski mentalitet, sujeta, a ima i onih koji tvrde da sudar autoriteta u svlačionici učini svoje. Mislim da ovo treće nije sigurno, jer kako su zajedno mogli da funkcionišu Dejo Savićević, Piksi, Jugović, Mijatović i ostali? Poenta je da se sujete ili šta god to bilo, ostave po strani, da se odigra tih 90 minuta kako treba i onda eventualno u kafiću da se vode neke priče“.

Ima li krivice do biranih selektora?
“Činjenica je kako je bilo lošeg izbora, ali ne bih da ulazim u to zašto je dovođen ovaj ili onaj. Mislim da je trebalo da ostane Drulović i da mu se omogući da nesmetano radi dve godine, kako bi napravio tim i rezultate. Ništa se ne može preko noći. U suštini, selektor mora da poseduje autoritet i da uspostavi pravu meru u drugarskom odnosu s igračima. Sve to mora da bude dozirano“.

Je l’ baš nikada nisi imao ambiciju da postaneš trener?
“Nisam, stvarno, iako sam video da moji saigrači Njeguš, Sakić i Živković kreću tim putem. Mada, što bi se reklo, nikad ne reci nikad. S druge strane, živeo sam u Italiji, Francuskoj i Grčkoj, govorim te jezike, zbog čega bi mi možda više odgovarala uloga menadžera ili sportskog direktora nekog kluba. Prvenstveno što poznajem veliki broj trenera i klupskih funkcionera, a ti kontakti su uvek dragoceni. Ali o tom-potom“.

Osim vožnje motora, upražnjavaš li još koji vid rekreacije?
“Otkako sam prestao da igram mali fudbal, zavoleo sam tenis, valjda što postoji ona mreža između i niko ne može da mi uklizava! Pretprošle godine sam učestvovao na mnogo lepom teniskom turniru koji su organizovali nekadašnji fudbaleri Partizana i moram da ih pohvalim da su mnogo dobri. Doduše, dosta i treniraju. Na primer, Ćira (Dragan Ćirić, prim. aut.) kome najbolje ide, igra tri puta dnevno! Bilo kako bilo, posle stresnog fudbala, tenis je pravi sport za nas“.

S kim si u kontaktu od nekadašnjih saigrača?
“Povremeno se čujem sa Sakarom (Nenad Sakić, prim.aut.), a sa Zokijem Njegušem se vidim, popijem kafu i ispričam se kada odem na Zlatibor ili u Beogradu kada on dođe. To su dva najbolja momka iz te Zvezdine generacije, za njih dvojicu bih sve uradio“.

KAKO SMO NJEGUŠ I JA MATIRALI BARSU...

Dogodi li se da ne pomenete legendarnu utakmicu protiv Barselone u Beogradu, na kojoj ste se obojica proslavili?
“Teško, jer to je bila i ostala velika polemika: da li sam ja samo poturio glavu, a on dobro centrirao ili je on slučajno centrirao, a ja dobro poturio glavu, a-ha-ha. Kako god da je bilo, što kroz piće, što kroz klopu, lepo mi je Njego kasnije naplatio taj centaršut. U fudbalu je tako, kada se da gol, deluje da je lako, ali kada se promaši, druga se pesma peva. U svakom slučaju, taj gol protiv Barse dosta mi je pomogao u karijeri, kao i duel protiv Kajzerslauterna. Kao što već rekoh, ništa bez evropskih utakmica“.

Šta radiš u slobodno vreme?
“Često sedim ovde u zdravoj atmosferi kafića „Princip“, u društvu kuma Neđe Milosavljevića i nekoliko prijatelja s kojima se znam decenijama. Posećujem roditelje i brata u Lazarevcu, a jedno vreme sam stariju kćerku Anđelu (16 godina) vodio na teniske treninge. E kad mi je jednog dana njen trener pokazao kako lepo crta na šljaci, uvideo sam da je ona umetnička duša, dok je mlađa Dejana (13) mnogo više sportski tip. U principu, ne vršim pritisak na njih i kada prebrode period traženja sebe, izabraće nešto u čemu će se pronaći“. 

Imaš li običaj da sastaviš poneki tiket?
“Imam i to obično subotom od 16 do 18 časova, kada igraju „ludi“ Englezi, kako ja volim da ih nazovem. Tu se od Premijer lige do onih konferencija ne zna ko koga može da tuče i koji će rezultat doći. Najviše volim da igram na golove i to 3+, pošto me tako najduže drži adrenalin. Izaberem tri para, malo više uložim i čekam. Da se ne lažemo, svi mi igramo da bismo dobili, ali meni je zaista na prvom mestu zabava i stoga nikada ne uplaćujem tikete koje ne mogu da ispratim i odgledam pojedine mečeve. Sve isteram iz kuće od 15 do 18 časova, onda uživam i udaram tačkice za svaki gol“, zaključio je Zoran Jovičić.

(FOTO: MN Press, MOZZART Sport)