INTERVJU NEDELJOM - Slobodan Santrač: Čiča je rekao da fudbal ne sme da stane!

Čim su se stekli neophodni uslovi, Slobodan Santrač je prešao u redove Grashopersa, a transfer je iznosio 300.000 švajcarskih franaka. Za nepune dve sezone u Švajcarskoj nemilosrdni strelac je postigao 29 golova. U duelu sa Belinconom Sani je ponovio podvig iz tinejdžerskih dana, kada je isto postigao devet golova! Po povratku u jugoslovenski fudbal ponovo je nosio dres OFK Beograda, onda Partizana i Galenike, a statistički podaci kažu da je igrajući utakmice za sve starosne selekcije, tim JNA i sve selekcije SFRJ, odigrao 1.359 utakmica i postigao 1.301 gol!

U anale srpskog fudbala Sani je ušao i kao prvi selektor tadašnje SR Jugoslavije, na čijoj klupi je sedeo pune četiri godine, ali i kao čovek koji je širom otvorio vrata kineskog fudbala za veliki broj naših stručnjaka i igrača.  „Prvi kineski fudbalski car“ je po definitivnom završetku trenerske karijere na Dalekom istoku, uplovio u mirne penzionerske vode i za svoj groš prati aktuelna dešavanja u našem loptanju...
„Gledam, pratim sve šta se dešava od 2010. kada sam se vratio iz Kine. Jedno vreme sam bio i predsednik Stručnog odbora FSS-a i to sam radio na amaterskoj osnovi dve godine, a posle toga sam bio angažovan u komisijama koje su birale najboljeg trenera i igrača. U kratkim crtama to bi bilo to, vodim jedan sasvim normalan život“, kaže Slobodan Santrač.

Rekli ste da pratite našu ligu, kako biste ocenili kvalitet utakmica?
„Iz godine u godinu naši klubovi igraju sve kvalitetnije i vidi se pomak. Sigurno bi bilo još bolje da nemamo problem s velikim odlivom mladih igrača, zbog čega nema kontinuiteta, a tu najviše ispaštaju naša četiri najveća kluba. Vreme tranzicije je kod nas specifično, pošto mi praktično od 1992. do 1998. godine nismo imali nikakva jaka takmičenja. Zvezda je te 1991. godine osvojila Evropu i svet, ali nije bila u mogućnosti da nešto slično ponovi i naredne sezone, na prvom mestu zbog sankcija.“

U čemu je bila tajna tog nezaboravnog uspeha crveno-belih?
„Sigurno da taj trijumf nisu ostvarili samo zahvaljujući dobrim igračima, nego iz razloga što je još 1985. Grupa stručnjaka na čelu s Veljkom Petrovićem, Veljkom Aleksićem, dr Brankom Nešovićem i Peđom Stanojevićem napravila precizan plan. U ono vreme pare nisu bile nikakav problem, jer je bilo mnogo firmi koje su uspešno poslovale i sponzorisale sport. Osim toga, klubovi su imali dosta navijača što je, takođe, bio značajan izvor prihoda. Vrlo je važno da napomenem kako smo mi još od šezdesetih godina prošlog veka imali program koji su napravili najstručniji fudbalski ljudi tadašnje Jugoslavije i koji su morali da sprovode svi republički savezi.“

Na čemu je taj program insistirao?
„Pre svega, na ubacivanju brazilske tehnike u naš fudbal, zbog čega smo imali vrhunski tehnički obučene igrače. A iza toga su stajali veliki rad i prava selekcija. Mislim da ne treba da naglašavam kako je svaki trener imao veliki autoritet. Savez je dosta radio na administrativnom planu i što boljem predstavljanju našeg fudbala Evropi i svetu. Jednom rečju, imali smo fantastičnu fudbalsku organizaciju na svim nivoima.“

Kad ste dobili prvi posao u Savezu?
„Bilo je to 1991. godine i u početku nisam imao adekvatnu podršku trenera po klubovima, jer je odlazak Ivice Osima, Ljupka Petrovića, Vladice Kovačevića, Brzića i ostalih, učinio svoje. Sve do oktobra 1992. situacija je bila takva kakva je bila, da bi u Valjevu bio održan sastanak čelnika Saveza na kojem su donete važne odluke. Miljan Miljanić je uzeo reč, najavio dolazak teških dana za naš fudbal i saopštio plan A i plan B. Prvi plan se odnosio na mogućnost da nam sankcije ne budu uvedene, dok je drugi bio baziran na uvođenju sankcija našoj zemlji, što se na našu žalost i dogodilo.“

U čemu je bila poenta plana B?
„To Miljanovo izlaganje može da se formuliše u jednoj rečenici: „FUDBAL NE SME DA STANE!“ Naglasio je da uprkos svim teškoćama pred kojima ćemo se naći, moramo da nastavimo s radom, jer jednog dana rampa će biti podignuta i za taj trenutak smo morali da budemo pripremljeni. Koordinator u radu svih selekcija bio je profesor i trener Ivan Toplak, jedan izuzetan čovek od kojeg smo, naravno, pored Miljana, dosta svi naučili. Da bi igrači zadržali osećaj igranja za nacionalni tim, organizovali smo igranje revijalnih mečeva „Selektor protiv novinara“, međutim, kako su ti mečevi mogli da se igraju dva puta godišnje, rešili smo da formiramo reprezentacije svake lige. Na taj način smo probudili interesovanje gledalaca za fudbal i na tim turnirima se pojavila nova grupa igrača, na čelu sa Goranom Bogdanovićem i Pericom Ognjenovićem.“

Ko je odigrao posebnu ulogu u tim fudbalskim hepeninzima karantinskog tipa?
„Pre svega prvoligaški treneri. Imali smo njihovu punu podršku i za svaki sledeći meč priliku da sastavi najbolji tim dobijao je novi stručnjak. To je bez dileme bio izvanredan potez saveza u tim teškim vremenima. Ipak, sankcije su učinile svoje, igrači su sve više odlazili u inostranstvo, publike je bilo sve manje na stadionima i počeli smo polako da tonemo...“

U kojoj meri su lutanja u izboru pravog selektora doprinela lošim rezultatima reprezentacije poslednjih godina?
„Smatram da je greška napravljena prilikom dovođenja Klementea, iz jednostavnog razloga što čovek, iako je imao prevodioca, nije razumeo mentalitet naših igrača. Problem je taj što naši reprezentativci, po dolasku iz evropskih klubova koji su „jači“ od njih, dođu ovde i po pravilu zaigraju prema nekom svom zahtevu, a trener stranac teško može da ustanovi o čemu se tu radi.“

Da li vas je iznenadio izbor Dika Advokata?
„Stvarno ne znam zašto je politika saveza bila takva, mada su znali šta se jednom dogodilo. Postoji jedna druga stvar koja mi se ne dopada. Naime, forsiraju se neprestano mladi igrači koji nisu završili ni osnovnu školu, a mediji ih predstavljaju kao da već imaju fakultete, da se izrazim metaforički. Odigraju nekoliko dobrih utakmica, brzo odu u inostranstvo i tamo sede na klupi, pošto ne mogu lako da sustignu saigrače u ispunjavanju obaveza na terenu. O tome, na primer, slikovito govori Matićeva izjava posle utakmice s Dancima kada je rekao kako u Čelsiju bukvalno svakog sekunda zna gde ko stoji na terenu.“

U kom sektoru prepoznajete ključni problem u igri našeg državnog tima?
„Reprezentacija mora da ima kapitena koji je autoritet. U staroj Jugoslaviji uvek je traku nosio takav čovek, što je značilo da ne mora istovremeno da bude i najbolji igrač. Svi su mu verovali i poštovali ga iz određenih razloga i mi i danas isto tako moramo da imamo vođu.“

Jedan ste od trenera pionira u osvajanja kineskog fudbala. Po čemu najviše pamtite te dane i godine?
„Imao sam na početku adekvatnu predstavu o Kinezima koja mi je pomogla da se snađem u Šandungu, klubu koji je bio u rangu naše Mladosti iz Lučana. Dali su mi više kaseta koje sam odgledao i video sam da imaju niskog golmana i više niskih igrača. Konsultovao sam se s Peđom Stanojevićem i Cigom Kneževićem i utvrdio na kojim pozicijama da se pojačamo. Tamo je trener bog i sve što on kaže mora da se izvrši. Da sam rekao da okrenu stative naopako, oni bi ih okrenuli. E ali imaju i pravilo da ako izgubiš tri utakmice zaredom, odmah napuštaš klub.“

Jesu li postavili neki cilj pred vas?
„Napisao sam pisamce na početku sezone, dao ga predsedniku i saopštio mu da ga otvori pred poslednje kolo. A tamo sam napisao da ćemo osvojiti i prvenstvo i kup. I tako je i bilo! Veliki posao je odradio centarfor Romero kojeg smo doveli iz Penjarola. Imao je tada 35 godina i mogao je da igra na bilo kojoj poziciji u timu. Čudo jedno od fudbalera. Imao sam jednog fenomenalnog veznog igrača iz Brazila kakvog odavno nisam video.“

Ko je sve potom krenuo vašom utabanom stazom na Daleki istok?
„Prvo su došli Đorić i Ostojić, potom i ostali, tako da su najbolje kineske klubove u jednom periodu trenirali brojni srpski stručnjaci. Zanimljivo da je te 2000. godine u Kini radio 21 srpski trener! Iz tog razloga smo s tadašnjim ambasadorom Unkovićem imali sastanak na kojem smo se dogovorili kako da našu zemlju predstavljamo u najlepšem svetlu. Znate kako je kada se nađe više Srba na jednom mestu, uvek postoji opasnost da dođe do nekog problemčića!“

POZDRAVLJAM IMENOVANJE RADOVANA ĆURČIĆA!

Pozdravljate li odluku čelnika FSS-a da ukažu novu šansu Radovanu Ćurčiću?
„U principu, ja sam uvek za našeg trenera. Bio sam predsednik Stručnog odbora i kasnije Izvršnog odbora FSS-a i uvek sam bio za njega, pošto je radio sa tri generacije mladih igrača i poseduje stav koji baš odgovara tim igračima. Osim toga, vodio je Javor, gde je uvek „spasavaj se“, onda Borac i nije bio trener Crvene zvezde i Partizana, jer to je vrh. E sad, jedno je kad ti se ekipa bori za opstanak i cela vizija igre ti se svodi na zatvorenu varijantu i gde nemaš slobodu. Već kada si na sredini tabele malo je lakše, dok kao trener najvećih klubova imaš znatno veći manevarski prostor, s tim ako odigraš nerešeno, trener je gotov.“

(Piše: Milorad Plazinić, foto: MN press)